Kraljevo – U Kraljevu, u biblioteci koja baš nosi i ime Stefana Prvovenčanog, kralja i jednog od prvih književnika srednjeg veka, održana je promocija njegovih sabranih dela. Taj događaj je deo programa obeležavanja osam vekova od krunisanja Stefana Nemanjića, u manastiru Žiči. Knjigu je, kako je objasnio Miloje Radović, direktor ove ustanove, kao ponovljeno izdanje objavila Srpska književna zadruga i kraljevačka biblioteka, a o trošku grada Kraljeva. Ovoj promociji prethodila je izložba, takođe u prostoru pomenute ustanove, pod nazivom „Stefan Prvovenčani u književnosti i istoriografiji”, čije su autorke bibliotekarke Ivana Hrenko i Danka Spasojević. Promocija je ulepšana odlomcima iz Stefanove „Hilandarske povelje” koje je govorio glumac Dragan Pešić.

Inače, knjiga, budući da su kraljeva dela prevedena na savremeni srpski jezik, omogućava čitaocima da se upoznaju sa našom književnošću u srednjem veku, a toj oblasti iako je bio vladar, državnik i ratnik Stefan Prvovenčani je značajno doprineo. Jer, bio je i emotivan, lucidan, obrazovan i promišljen pisac. Zato je dr Dragan Lakićević, urednik ove knjige, podsetio da je ona u ediciji Srpske književne zadruge objavljena još 1999. godine, a da sa ovim divot izdanjem predstavlja „istorijski i književni spomenik”. 

U predgovoru knjige, a i na samom skupu, profesorka dr Ljiljana Juhas Georgijevski smatra Stefana Prvovenčanog jednim od najznačajnijih srpskih pisaca u srednjem veku. Ona je posebno govorila o njegovim delima, o „Životu svetog Simeona”, Hilandarskoj i Mljetskoj povelji.

– Delo „Život svetog Simeona” predstavlja celovit prikaz života velikog župana Stefana Nemanje, začetnika loze Nemanjića i njegovog oca. Osnovna linija tu jeste pripovedna, ali je veoma prisutan i lirski sloj. Stoga je to Stefanovo delo privlačilo kroz vekove lepotom kazivanja i poetičnošću i ostavilo je trag i uticaj na druge pisce tog doba. Posebnu pažnju u čitavom delu privlači, recimo, njegova poetsko-alegorijska slika pejzaža Svete gore. On tu opisuje pejzaž kao rajski i pominjući pticu koja u tom raju peva, alegorijski piše o divnom glasu Nemanjinog najmlađeg sina monaha Save, koji tako mami oca u Svetu Goru – istakla je profesorka Georgijevski.

Ona još navodi da su najveći broj Stefanovih dela bili tekstovi pravnog karaktera, poput Hilandarske povelje. Ali, iako su pravni oni sadrže detalje umetničkog karaktera, lucidnog i promišljenog pisanja. Zato profesorka Georgijevski još kaže „da je Stefan Prvovenčani bio vladar, ratnik i kulturni poslenik. Bio je živa i zanimljiva ličnost, koji je pisanju prilazio ozbiljno i ambiciozno”.

U veoma zapaženom izlaganju o značaju književnog dela Prvovenčanog i važnosti objavljivanja ove divotne knjige, i to u ovom svečarskom trenutku dr Dragan Hamović je naglasio:

– Znao je Prvovenčani kralj i vrsni pisac za dramu ljudskog raspona, za sopstvenu ljudsku krivulju od niskosti do svetlosti. Ktitor Žiče, očev i bratovljev satrudnik u obnovi Hilandara, nije bio zastupnik sitnih računa. Računao je i ulagao u veliko i dugoročno. I evo nas danas, na drugom kraju toga dugoročnog uloga, čija je glavnica Stefanova i hramovna i književna zadužbina. Šta li ćemo mi današnji održati, šta ostaviti u nasleđe, mi valjajući u blatu sitnih računa i dnevnih prohteva, koji nas prosto razjedoše, izobličiše da sve manje ličimo na sebe i svoje prohteve. Ipak, pored svih vapajućih bezakonja i nedostojnosti ovo divotno izdanje pred nama je znak da nam nije svejedno i da će nas prethodnici možda načas prepoznati kao svoje – kazao je, između ostalog, dr Dragan Hamović.

Na veoma prijemčiv način prisutnima se na temu nedostatka autografije obratio i profesor dr Tomislav Jovanović:

– Mi danas u Srbiji ne posedujemo originalne rukopise iz srednjeg veka, recimo Svetog Save, već samo prepise tih dela. To je i slučaj sa rukopisima Stefana Prvovenčanog. Najveća šteta u tom pogledu, ne samo u kulturi već i u drugim oblastima, nama je naneta u periodu turske vladavine, što njihovim uništavanjem, što nebrigom naroda koji je bio u teškoćama pa se tako mnogo toga od stvaralaštva u srednjem veku izgubilo – tvrdi profesor dr Tomislav Jovanović.