ponedeljak, 30.03.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:14
INTERVJU: RADIVOJ RADIĆ, redovni profesor na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu

Istoričari pišu za one koji hoće da znaju

Ne može se osporiti činjenica da su u novije vreme talas pseudoistorije i na njemu zasnovani pogrešni mitovi u najmanju ruku zamaglili istorijsku svest. – Najstariji podaci o Srbima na Balkanskom poluostrvu iz 10. veka
Autor: Gradimir Aničićutorak, 19.09.2017. u 22:00
(Фото Томислав Јањић)

Doktor Radivoj Radić je redovni profesor na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i šef Katedre seminara za vizantologiju. Predaje i na Filozofskom fakultetu na Palama i gostujući je profesor na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Učesnik je pedesetak naučnih skupova u zemlji i inostranstvu i objavio je preko 200 naučnih radova. Poslednjih godina dosta se bavi popularizacijom istorije, naročito vizantijskog perioda. U naučnim krugovima se smatra najboljim poznavaocem porodičnih odnosa u vizantijskom i srpskom srednjovekovnom periodu.

Povod za naš razgovor s njim je osamsto godina od krunisanja Stefana Prvovenčanog i izuzetna predusretljivost da specijalno za „Politiku” napiše posebni dodatak „Brakovi i deca Stefana Prvovenčanog” koji u četvrtak poklanjamo čitaocima.

Koje su najčešće zablude Srba kada je reč o našoj istoriji i poreklu?

Najrasprostranjeniji mit, koji u sebi sadrži i neke druge mitove i stereotipe, može se obuhvatiti sintagmom „Srbi narod najstariji”. To je neutemeljeno verovanje o neizmernoj starini srpskog roda koje nije zasnovano na naučnim argumentima nego na proizvoljnom i površnom tumačenju nekih istorijskih činjenica. Koreni ovog mita sežu u 19. vek i na neki način su povezani sa delovanjem onovremene srpske romantičarske istoriografije koja je na istoriju gledala kao na snažno sredstvo nacionalne propagande. Taj mit je naročito dobio na zamahu u vremenima sveopšte dezorijentacije koji su pratili raspad Jugoslavije krajem prošlog veka. Može se pomenuti i mit da je kralj Vukašin likvidirao cara Uroša, zasnovan na epskoj verziji naše povesnice, ali su ga ubedljivo opovrgli pioniri srpske kritičke istoriografije jednostavnim dokazom da je Vukašin poginuo na Marici 26. septembra 1371, dok se car Uroš upokojio 2. ili 4. decembra iste 1371. godine.

Kako se može objasniti pojava pseudoistorije u našoj sredini?

Kod nas je već poodavno počeo da prevladava jedan sasvim pogrešan društveni odnos prema istoriji kao nečemu što je samo po sebi „lako razumljivo”, što ne zahteva nekakva posebna znanja, čemu je svako vičan i čime svako može da se bavi. Takvo uverenje je proizvelo poplavu „istorijskih” knjiga čiji su autori ubeđeni da konačno donose pravu istinu, kolosalne, „kopernikanske” i epohalne zaključke, između ostalog, i o najstarijoj prošlosti srpskog naroda. Suštinske slabosti ove vrste pogleda jesu prenošenje naših shvatanja i posmatranja u davna vremena, upadljivo nepoznavanje unutrašnje kritike izvora, dovođenje u istu ravan izvora koji su savremeni događajima o kojima je reč i onih koji su nastali više vekova kasnije, očigledno i potpuno neznanje starih jezika (pre svega latinskog i grčkog, ali i staroslovenskog i drugih), ulaženje u istraživanja sa unapred određenim ciljem i u skladu sa tim „prilagođavanje” tumačenja izvornih podataka. Talas pseudoistorije koji nas je zapljusnuo nikako ne treba potcenjivati jer nam je već naneo veliku štetu. Međutim, ne treba ga ni precenjivati i ja ga vidim kao deo ovdašnjeg „novog folklora”, rame uz rame sa raznim rijaliti programima, turbo-folkom i vidovnjacima koji u posleponoćnim satima na raznim lokalnim televizijama „proriču” budućnost naivnim i lakovernim gledaocima. Sažeto rečeno, istoričari pišu za one koji hoće da znaju, a pseudoistoričari za one koji hoće da veruju.

Koji su najstariji podaci o prisustvu Srba na teritorijama na kojima danas žive?

Najstarije podatke o Srbima na Balkanskom poluostrvu donosi vizantijski car-pisac Konstantin Sedmi Porfirogenit u „Spisu o narodima” (sredina 10. veka), a odnose se na njihovo doseljavanje oko 630. godine. Ovaj spis je najvažniji izvor za istoriju mnogih evropskih naroda u ranom srednjem veku i kao takav uživa veliko poverenje u savremenoj medievistici. Vrednost i verodostojnost carevog spisa osporavaju pojedinci iz srpske i hrvatske sredine, koji po svaku cenu žele da negiraju tezu o doseljavanju na Balkan, prenebregavajući razloge nastanka, namenu i karakter Konstantinovog dela. Njihova metodološka pogreška ogleda se i u tome da od pedeset tri poglavlja čitaju i tumače samo onih osam koji se odnose na istoriju Srba i Hrvata, tako da ne sagledavaju celinu ovog istočnika.

Šta kaže istorijska nauka, otkuda i otkada su Albanci naši susedi?

Savremena istorijska nauka smatra da Albanci nisu direktni potomci Ilira, kako tvrde pojedini albanski naučnici; Iliri nestaju najkasnije u 3. stoleću, a Albanci se prvi put u istorijskim izvorima pominju u 11. veku (vizantijski istoričar Mihailo Atalijat, 1043. godine), što znači da između zjapi praznina od osam vekova. Grupa naših najuglednijih stručnjaka, akademika i naučnika svetskog glasa, pre tridesetak godina, jasno je pokazala da na teritoriji bivše SFRJ, što znači i na Kosovu, do kraja srednjeg veka uopšte nije bilo Albanaca. Kada je srednji vek u pitanju, odnosi Srba i Albanaca bili su intenzivniji uglavnom u 13. i 14. stoleću. Potpuno su besmislene tvrdnje pojedinih albanskih naučnika da su Nemanjići zapravo njihovo pleme Nimani, da su Stefan Dušan i Miloš Obilić bili Albanci, da su mnoge srpske svetinje deo njihove tradicije i istorije. Tugaljiva je činjenica, međutim, što u nekim zemljama iza takvih „projekata”, koji su zasnovani na notornim istorijskim falsifikatima, stoji država.

Kakva je srpska istorijska svest danas, imamo li je?

Dok jedni smatraju da je imamo u potpunoj punoći, drugi jadikuju da je uopšte nemamo i da otrgnuti od tla besciljno plutamo unaokolo. Istina je, kao što često biva, negde između ove dve krajnosti, ali ne obavezno na njihovoj aritmetičkoj sredini. Kada je istorija u pitanju, nisam siguran da prosečan Francuz, Španac ili Finac bolje zna svoju istoriju od prosečnog Srbina. Međutim, ne može se osporiti ni činjenica da su u novije vreme talas pseudoistorije i na njemu zasnovani pogrešni mitovi u najmanju ruku zamaglili istorijsku svest, uneli pravu pometnju i neku vrstu nacionalne dezorijentacije.


Komentari82
8125b
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Nesa
Ima dobrih komentara ali nijedan se nije bavio dublje, a to je, svaki narod odlikuju tri stvari jezik, teritorija i religija koja je naravno promenljiva, i onda uzmete malo geografiju i vidite da je na ovom području poreklo naroda jedno e sad to što se svi dele kroz vekove i religije je nešto drugo ali svi imamo jako sličan jezik i kroz vekove je bilo manjih menjanja teritorija pa zašto smo se mi doselili zašto nismo bili ovde oduvek, samo smo se drugačije zvali.
Geralt
Svi ovi vajni pametnjakovici koji po komentarima guraju ono sto se njima dopada, ocigledno seobu Slovena shvataju kao Seobu Srba pod Carnojevicem, sto samo govori o manjku kritickog misljenja. Vrlo je moguce da su se dva veka pre seobe Sloveni prebacivali preko Dunava i polako nastanjivali Balkan, ali je to bilo isuvise malo da bi skrenulo paznju Carigrada. Ta seoba iz 6-7 veka je mozda samo bila najmasovnija.
ilija
Ne znam jel Vizantolog cuo za Strojimirov prsten (9 vek)? Porfirogenitovo delo ne postoji do 16. veka i niko, ama bas niko se ne poziva na DAI pre izlaska falsifikata. Fora, dodju Srbi pod Solun, pa ih posade u jedno selo, pa krenu nazad i onda se kao predomisle, pa dobiju celu Dalmaciju. Sio mi ga Djuro. Izgleda da je Vizantolog prestao da uci istoriju negde 1934.-35. Mozda bi mogao da procite radove svog kolege prof. dr. Djordja Jankovica, oca i majke srednjevekovne i slovenske arheologije na Balkanu.
Јаков
Порфирогенитово дело се не узима у целости као истинито. Оно сведочи о досељавању Срба, али се не узима здраво за готово. Словенско насељавање Балкана је чињеница и о њему говоре многи византијски хроничари. Словенска најезда је огромна, Словени преплављују Балкан до југа Пелопонеза. Та најезда се не доводи у питање. Ми смо Словени, ја се надам да се то не доводи у питање од стране квазиисторичара. Да смо неки други народ који је живео на Балкану, били бисмо уништени од стране Хуна и свих осталих који су овде газили стотинама година.
Preporučujem 2
Zlatko Petrović
Franački anali na kojima počiva istorija Zapadne Evrope,spominje Srbe,Srpska plemena idr.dva veka pre Porfirogenita. Jer su anali pisani krajem 8v. N.e. i početkom 9v.n. e. Pored Srba na Balkanu se spominju još i Bugari. I to prof.Radić dobro zna.kao i svaki dip.istoričar tj.prof.istorije. Svi istoričari okolnih naroda polako menjaju mišljenje o doseljavanju Slovena u 7v.n.e. i polako istražuju i dokazuju svoje postojanje na Balkanu pre 7v.n.e.osim Srbskih istoričara koji čvrsto brane svoje privrlegije . To za smrt cara Uroša da je umro posle pogibije Vukašina Mrnjačevića znaju i deca.
Zlatko Petrović
Porfirogenit ako nije falsifikovan opisuje događaje od 630 g.n.e. što je skor3 do 4 veka od nastajanja spisa. Mora se priznati da ima i nelogičnosti kao naseljavanje Srba u Makedoniji gde već postoje Srpski toponimi poput Servije.odakle se oni nezadovoljni vraćaju na Dunav sa svojim vođom. Ima mnogo drugih nelogičnosti ali i tome su naširoko pisali drugi. Znači radi se o istorijskim delu koje je pisano dosta kasno od prvih događanja i kojem ne mora da bude sve tačno kao i kod drugih istorijskih dela. ALI postoje još i stotine drugih istorijskih dela koja su pisana sa veće vremenske distance a govore o Srbima na Balkanu,i koja su pisali istoričari od zanata za razliku od Porfirogenita i koji su navodili istorijske izvore ,arheološke izvore ,spomenike,a u novije vreme DNK idr. Koji govore o da Iliri kao moćan narod nisu nestali , da su Srbi mnogo stariji na Balkanu itd. Ali te izvore tj istorihska dela kao i Porfirogenitov spis Srpska istorijska škola čak ne želi ni da prevede
Đorđe Matić
Ima i još jedna nelogičnost u Porfirogenitovom delu: "Grad Servija i dan danas postoji u Grčkoj, ali u njemu tek živi oko 3000 stanovnika. Onda je pitanje kako se tu može naseliti neki veći broj Srba. Dakle, ili se seoba nikad nije desila, ili se doselio neki manji broj Srba/Slovena koji se izmešao sa Srbima starosedeocima"
Preporučujem 7

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja