ponedeljak, 06.04.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 11:39
RAZGOVOR NEDELjE: TIBOR VARADI, profesor međunarodnog prava

Ustavi Španije i Srbije ne poznaju mogućnost referenduma o nezavisnosti

Brisel nije dao ubedljivo objašnjenje – ne vidim kako bi pripadnost EU mogla da utiče na međunarodnopravnu procenu proglašavanja samostalnosti
Autor: Jelena Cerovinasubota, 07.10.2017. u 21:58
(Фото А. Васиљевић)

Paralela između Katalonije i Kosova nije jednostavna – ali nije ni bez osnova, kaže za „Politiku” profesor međunarodnog prava Tibor Varadi, komentarišući stav Evropske komisije, po kome Kosovo i Katalonija nisu za poređenje jer je Španija u Evropskoj uniji.

– Ako bi se građani Kvebeka ili Škotske putem referenduma izjasnili za nezavisnost, to bi bila jedna opcija dozvoljena ustavom. Ustav Španije i Ustav Srbije ne poznaju takvu mogućnost – i po tome su Kosovo i Katalonija istovrsni slučajevi. Činjenica je da Španija (i time za sada i Katalonija) unutar EU nema relevantnost kada je reč o proglašavanju nezavisnosti. Pripadnost EU ima, naravno, brojne pravne posledice, no ne vidim kako bi pripadnost EU mogla da utiče na međunarodnopravnu procenu proglašavanja nezavisnosti – ističe profesor Varadi.

Najnovije objašnjenje Brisela je da se EU u slučaju Španije rukovodi Prodijevom doktrinom, prema kojoj se unija ne meša u unutrašnja ustavna pitanja zemalja članica, a da su u slučaju Kosova presudni zaključci Saveta ministara EU od 17. marta 2008. godine, u kojima je istaknuto da je Kosovo sui generis slučaj...

Ne vidim to kao ubedljivo objašnjenje. Nesumnjivo je da u nekim pitanjima EU ima ovlašćenja koja se prostiru na celu EU, a u nekim pitanjima EU prepušta odluke zemljama članicama. Nije mali broj slučajeva i pred Evropskim sudom pravde, gde se spori dokle se protežu ovlašćenja EU, a dokle ovlašćenja zemalja članica. U načelu su ovlašćenja zemalja članica šira od ovlašćenja EU. Pitanje Katalonije je očigledno od krupnog političkog značaja za EU. Da li EU ima pravne instrumente da u Kataloniji na neki način pokuša da ishodi odluku? Vrlo verovatno da ih nema. Ali, još manje ima kod Kosova. Ostaje naravno politički uticaj, koji nije zanemarljiv.

Da li je stav da Kosovo i Katalonija ne mogu biti isto, jer je Španija u EU, na neki način dokaz da ne postoji nešto što bismo nazvali univerzalnim međunarodnim pravom?

U tim pitanjima koja su bila politički i strateški značajna, kao što su pitanja secesije i odvajanja, moram nažalost reći da međunarodno pravo, po pravilu, nije bilo u prvom planu.

Ovih dana pravnici često govore o takozvanoj remedijalnoj secesiji, odnosno o pravu nekog entiteta na samoopredeljenje ako je bilo masovnog kršenja ljudskih prava?

Trebalo bi preciznije odrediti šta je to masovno kršenje ljudskih prava. No ostaje i pitanje da li je taj princip zaista dosledno u prvom planu. Poslednjih decenija je u Kurdistanu bilo znatno više patnji i brutalnosti, no ne vidim da bi svetske sile zbog toga podržale referendum i osamostaljivanje Kurdistana.

Odnos Zapada prema Kosovu i Srbiji nije postao suštinski drugačiji ni posle promena 2000. godine?

U vezi s Kosovom rekao bih još da je činjenica da je 1991. odista bilo referenduma na Kosovu, ali deklaracija o samostalnosti iz 2008. nije doneta na bazi ovog referenduma, već na osnovu odluke skupštine Kosova. Činjenica je i to da su za vreme teških sukoba uz međunarodne aktere vođeni razgovori u Rambujeu, gde se govorilo o modelima autonomije i kolektivnih prava, a to su rešenja unutar iste države, bez secesije. Nakon sukoba na Kosovu i NATO bombardovanja Srbije, stupa na scenu i međunarodno pravo, te se 10. juna 1999. donosi rezolucija 1244 Saveta bezbednosti. Ova rezolucija predviđa mnoge korake, pa i prisustvo međunarodnih snaga na Kosovu, ali još uvek pozicionira Kosovo unutar Srbije. Tačno je i to da nakon NATO bombardovanja prestaje stvarna vlast Srbije nad Kosovom. Dolazi i 5. oktobar 2000. i nakon toga smena Miloševića, pa bi se mislilo da je to bila šansa da se sa novom vlašću ponovo započnu razgovori o statusu Kosova, da se pokuša ostvariti ono što u Rambujeu nije uspelo i da se stavovi rezolucije 1244 pretoče u praktične pravne okvire. Ali stvari nisu krenule u tom pravcu. Srpska strana je deklarativno i dalje istrajala na tome da treba sačuvati Kosovo, ali ta opcija zapravo nije bila na međunarodnom pregovaračkom stolu ni pred Đinđićem, ni pred Koštunicom, ni pred Tadićem, niti sada pred Vučićem. Mislim da su okvire pregovora postavile geopolitičke strategije, a ne međunarodno pravo.

Dakle, niko nije mogao da zaustavi i promeni odluku o priznavanju kosovske nezavisnosti?

Ko god da je bio u Srbiji na vlasti ne bi to mogao da zaustavi, jer Kosovo je praktično bilo pod stranom vojskom i van stvarne vlasti Srbije i to je stanje i danas.

Beograd govori o Kosovu kao presedanu, a oni koji podržavaju nezavisnost Kosova o sui generisu, odnosno posebnom slučaju?

Presedan je u pravu jedna odluka koju vredi slediti i u drugim situacijama. U nekim pravima se presedan mora slediti, a u nekim se presedan sledi ako je dobar presedan. Da rešenje nije bazirano na čvrstim principima, pokazuje i često ponavljana izjava zapadnih zvaničnika da „Kosovo nije presedan”. To se ne kaže ako se veruje da se došlo do uzornog rešenja. Takve izjave može da inspiriše i strah od paralela. No, paralele nisu ostale van vidokruga. Upoređenje Katalonije sa Kosovom je verovatno smatrala relevantnim i Španija, kada je odlučila da, za razliku od većine država EU, ne prizna nezavisnost Kosova.

Često se govori i o faktoru nasilja?

U prilog tome da se Katalonija i Kosovo ne mogu porediti, navodi se da je za razliku od Katalonije, na Kosovu praktično bila ukinuta autonomija, da je bilo represije i nasilja. U tome ima istine. Nije nesporno čega je sve bilo ili nije bilo na Kosovu, ali situacija sigurno nije identična sa situacijom u Kataloniji. Na Kosovu je zaista bila praktično ukinuta autonomija, što po mom mišljenju nije obuzdalo, već je pojačalo secesionističke težnje jer su bez autonomije u isti tabor saterani kako secesionisti, tako i oni koji su rešenje tražili u okvirima autonomije. Tačno je to da je bilo i diskriminacije. Sećam se, na primer, napisa iz „Politike” od 10. januara 1988. da je protiv jednog kosovskog advokata, Albanca, pokrenut postupak, a optužen je, pored ostalog, i za to jer 29. novembra nije okačio državnu zastavu i nije imao Titovu sliku u svojoj kancelariji. Našu porodičnu advokatsku kancelariju 1988. u Zrenjaninu je vodio moj, sada već pokojni brat. Na zidu nije bilo Titove slike, već su bile okačene diplome našeg dede i oca. Ni za koga to nije bio problem. Koliko se sećam, Titovih slika nije bilo ni u advokatskim kancelarijama mojih beogradskih prijatelja i poznanika. Ne sećam se ni zastava. Tačno je i to da je početkom devedesetih na Kosovu uvedeno vanredno stanje i da je za vreme ratnih događaja bilo i žrtava, mada ne samo sa albanske strane. Bilo je i nedela. No, pitanje je da li se time stvara jedna međunarodnopravna situacija u kojoj je jedino rešenje ili jedina sankcija – otcepljenje.

Šta je pravno starije – pravo naroda na samoopredeljenje ili pravo države na zaštitu teritorijalnog suvereniteta?

To je pitanje koje je već dugo otvoreno, i koje će najverovatnije i dalje ostati otvoreno. Tu nema potpuno jednosmislenog odgovora. Praksa, počev od Prvog svetskog rata, bila je veoma različita, pa su zemlje koje su nastajale putem samoopredeljenja bile za to da je to najviši princip, a one koje su gubile teritoriju rekle su da je to princip koji nije na najvišem nivou.

Šta kažete na argumente da slučaj Katalonije ne legitimizuje kosovske zahteve, jer je u Kataloniji bilo reči o građanskom referendumu, a na Kosovu o etničkom samoopredeljenju?

Kao što sam rekao, na Kosovu je postojao referendum 1991. i čini se da Srbima nije bilo zabranjeno da glasaju, ali sam gotovo siguran da Srbi nisu glasali. A 2008. deklaraciju je donela skupština Kosova koja predstavlja narod, a ne samo Albance, iako su u suštini bili samo Albanci. Prema Unmikovim pravilima, ta skupština je predstavljala kosovski narod. Ostaje, naravno, pitanje, da li je ta skupština zaista bila legitimna.

Neki pravnici smatraju i da Kosovo nije postalo nezavisno pravno, već politički i da zato Katalonci ne mogu da se pozivaju na primer Kosova.

I ja sam mišljenja da odvajanje Kosova nije bazirano na pravnim već na političkim obzirima – pre svega na odnosu snaga. Verovatno će to tako biti i u Kataloniji.

Da li bi se EK pozivala na to da Ustav Srbije zabranjuje otcepljenje nekog njenog dela, ako bi se u budućnosti pojavile neke takve tendencije?

Ne verujem da je, sem Kosova, realno govoriti o otcepljenju nekog dela Srbije. Mislim da jedna takva ideja ne bi imala ozbiljnu potporu ni unutar Srbije, ni na međunarodnoj sceni. Pretpostavljam da bi se političkim sredstvima i EU suprotstavila jednoj takvoj težnji. A ako se otcepljenje ne želi, među argumentima bi verovatno dobio mesta i Ustav Srbije.


Komentari30
979c6
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

basa
Kosovo nema nista sa Katalonijom.Katalonija je pripojena Spaniji I Spanci su par vekova terorisali Katalonce Najpoznatiji deo sa Frankom of 1935 do njegove smrti 1975 u tom period hiljade Katalonjana je ubijeno a lider Katalonije koji je isporucen od SS Nacista u Francuskoj Franku je ubijen. Kosovo je Srbija od 8 veka ali su prvo Turci pa Austro Ugari I SS Nemci otimali Kosovo ubijali I proterivali Srbe.Tito ga je naselio Albancima njih 250 hiljada je uvezenoiz Albanije I zabranio povratak poteranim Srbima A onda im je dao 1974 autonomiju Inace Hrvat po nacionalnosti.Albanci sa Kosova imaju Albaniju drzavu Katalonci imaju samo okupiranu Kataloniju
Bato
Pa koji ustav na svetu priznaje da deo teritoreije moze da se odcepi i samopredeli. Pitanje je za "Suverene drzave" jel su pitali neki narod ili nacionalnu manjinu da li zele da budu deo te drzave. Vecina drzava je stvorena na silu, represiju i puno puta uz genocid.
Katarina
Katalonija je citav jedan narod sa istorijom posebne države (nekoliko vekova unazad) dok su Albanci na Kosovu samo manji deo albanskog naroda koji vec ima drzavu Albaniju. Dakle zdrav razum kaze da Katalonija ima jace argumente za nezavisnost nego Kosovo. Slucaj Kosova je blizi slucaju Krima i bivse RSKrajine u pogledu argumentacije. Grubu kontradikciju pravi Varadi kad pominje albanski referendum 1991 i u isto vreme konstatuje da srpski ustav nije predvidjao nikakvu takvu mogucnost, plus sto KiM i albansko "Kosova" su sasvim razliciti pojmovi makar se nalazili na istoj teritoriji. I semantikom se moze vrsiti pravno nasilje.
Рђосав
- гомила глупости. Каталониiа ниiе "паралелна" Косову, него - Словениiи и Хрватскоi! А Косово iе паралела Јужном Тиролу и Ердељу. Дакле: формираним нациiама коiе немаiу националну државу треба помоћи - Каталонцима и Курдима пре свих. Као што се некад"помагало" (и охрабривало) Словениiи и Хрватскоi. И у чему су учествовале и Шпаниiа и Турска - дакле: ништа им нисмо дужни! А иредентистичке тежње - кад нека национална мањина, коiа већ има националну државу, покушава да део териториiе суверене државе (Србиiе, Италиiе, Румуниiе...) прикључи своiоi матици (Албаниiи, Аустриiи, Мађарскоi...) - немаiу легитимитет, нигде! Предлог: без страха и сасвим принципиiелно подржати независност Каталониiе, Курдистана и сличних "неостварених државности" - а у исто веме забранити опасне иредентистичке авантуре типа "Косово, Јужни Тирол, Ердељ,..."
Bato
Svi zakoni ukljucujuci i ustave su nistavi kad je u pitanju samoopredelenje naroda garantovano deklaracijom UN iz 1947. godine.
Рђосав
- самоопредељење народа - да, али самоопредељење НАЦИОНАЛНИХ МАЊИНА - никада ниiе било гарантовано! Зато Каталониiа (народ без националне државе) и Косово (албанска национална мањина у оквирима Србиiе) НИСУ И НЕ МОГУ БИТИ ИСТО! Каталониiа може - Косово не може. Тачка.
Preporučujem 18

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja