Valjevo – Zdravlje nije više kao što je nekad bilo. I godine su stigle. I tuga, tuga, tuga... Teško, mnogo teško. Ljudi sve ređe dolaze, mnogi već zaboravljaju. Ipak, hvala onima koji se sete...
Uz težak uzdah govori Anica Mirković, ponosna majka Stojadina Cola Mirkovića iz valjevskog sela Gornje Leskovice, vojnika nekadašnje Jugoslovenske narodne armije koji je 29. septembra 1991. poginuo braneći vojni objekat u Bedeniku kod Bjelovara, zajedno sa svojim starešinom majorom Milanom Tepićem. Nedavno se navršilo 26 godina od Colove smrti, a majka i dalje pamti svaki detalj njegove mladosti, odlazak u vojsku, polaganje zakletve, početak rata, trenutke strepnje i nade koji su prethodili strašnoj vesti.
Počeo je da služi vojni rok u Banjaluci, bio izuzetno disciplinovan vojnik, strogo poštovao naređenja, vojnička zakletva mu je bila svetinja, priča neutešna Anica. I seća se kako joj je skrenuo pažnju da kada dođe na svečano polaganje zakletve odmah po ulasku u kasarnu baci pogled na njegovu „ljutu mašinu”, vojni transporter. Ni slutio nije da će mu se nekoliko meseci kasnije u Bjelovaru život okončati u njemu...
Tu 1991. godinu Anica, svojevremeno pomoćna radnica u osnovnoj školi u Leskovicama, sigurno će pamtiti po velikim mukama. U martu joj je umro svekar, u avgustu svekrva, rat izbio – Cole u vojsci, a drugi stariji sin Dobrivoje tog leta mobilisan u rezervni sastav... U jednom od poslednjih razgovora telefonom Stojadin ju je iz Bjelovara pitao kako se bori dok su njih dvojica u vojsci, nije hteo rat da pominje.
– Ja mu kažem: „Ponosna sam, imam dva vojnika”, a posle razgovora su me jedva umirili moji u školi. Da tada nisam radila, bila bih ili na nervnom ili na groblju – priseća se jezivih trenutaka. Ubrzo je napisala molbu i Dobrivoja su vratili sa ratišta.
A najgore je tek dolazilo. Čula je jednog dana vesti na tranzistoru u školi – u Bjelovaru minirano vojno skladište, uništeno nekoliko transportera. Odmah je pomislila na najgore, jer njen Cole je vozio transporter...
Nije se javljao, pisma nisu stizala. U novembru 1991, sa bratom Radisavom priključila se karavanu iz Srbije koji je organizovano išao u Hrvatsku da se rodbina raspita za sudbinu svojih najbližih. Stigli su do Bjelovara.
– Nisam znala šta mu se desilo, kupila sam i ponela mu cigare. Niko ništa nije smeo da mi kaže. Izvode grupe vojnika iz kasarne da ih rodbina vidi i vraćaju ih tamo. Nigde nema našeg Stojadina. Kad su poslednju grupu izveli, jedan mladić mi reče da je poginuo. „Dajte mi ga i ako je poginuo”, zavapila sam.
Za smrt sina zvanično je saznala tek u martu 1992, njegovi posmrtni ostaci stigli su u Leskovice tek u leto 1995. godine.
Ne može Anica da se ne seti svojih predaka. Pradeda je bio u ratu, otac ranjen u ratu, svekar je bio gardista, muž Titov gardista, drugi sin „plavac” u JNA...
– Svi su oni shvatali vojsku kao svetinju. Nekad mi bude teško što sam Stojadinu govorila: „Budi, sine, dobar vojnik kao što si i kod kuće bio dobar. Da se ponosim tobom, izdrži i kad bude teško. Proći će i vojska – kroz suze se priseća Anica, majka heroja sa Povlena.
– On je baš to i uradio, ali i da mu nisam rekla tako bi postupio. Takav je bio, oduvek. Nikad umoran, uvek nasmejan...
Više od četvrt veka je prošlo, a bol nije uminuo, suze same idu. Druži se sa ljudima, nije sama. Ali, vremena su se promenila, veli, mnogi nisu više kao što su bili, mnogima je teško.
– Ipak, članovi Udruženja dobrovoljaca iz Beograda redovno dolaze, neki mi pišu. Jedan hirurg s Kosova mi nedavno pisao, poslao i knjigu o Milunki Savić. Čovek rodom iz Užica koji živi u Sloveniji poslao čestitku za Uskrs. Pišu mi da budem ponosna na takvog sina. Kažu da su i oni ponosni, da daju sebi za pravo da šire istinu o mom Stojadinu. To me drži, opet nisam sama – kroz uzdah besedi Anica Mirković.
Ulica u Kruševcu
Pre izvesnog vremena izuzetno je Anicu obradovao poziv iz Kruševca. Javio se jedan gradski funkcioner i zamolio je za saglasnost da jedna ulica u Kruševcu ponese ime Stojadina Mirkovića.
– Kaže mi čovek da mu je teško i da priča... Rekla sam mu: „Nemojte da vam bude teško, ja se ovog trenutka osećam kao da će moj sin prošetati tom ulicom u Kruševcu” – priseća se Anica. I dodaje da je ulica u Kruševcu već imenovana, u Valjevu već dve godine obećavaju da će jednu saobraćajnicu nazvati po Stojadinu. Ali to se još nije desilo. Ima i obećanja da će asfaltirati deonicu puta od centra sela do njihove kuće. Ni to se još nije desilo.
