nedelja, 18.04.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
ponedeljak, 16.10.2017. u 15:42 S. Ćirić

Ponosna majka heroja sa Povlena

Ne prestaje tuga Anice Mirković za sinom Stojadinom koji je krajem septembra 1991. u Bjelovaru herojski poginuo sa majorom Milanom Tepićem
Аница Мирковић (Фото: С. Ћирић)

Valjevo – Zdravlje nije više kao što je nekad bilo. I godine su stigle. I tuga, tuga, tuga... Teško, mnogo teško. Ljudi sve ređe dolaze, mnogi već zaboravljaju. Ipak, hvala onima koji se sete...

Uz težak uzdah govori Anica Mirković, ponosna majka Stojadina Cola Mirkovića iz valjevskog sela Gornje Leskovice, vojnika nekadašnje Jugoslovenske narodne armije koji je 29. septembra 1991. poginuo braneći vojni objekat u Bedeniku kod Bjelovara, zajedno sa svojim starešinom majorom Milanom Tepićem. Nedavno se navršilo 26 godina od Colove smrti, a majka i dalje pamti svaki detalj njegove mladosti, odlazak u vojsku, polaganje zakletve, početak rata, trenutke strepnje i nade koji su prethodili strašnoj vesti.

Počeo je da služi vojni rok u Banjaluci, bio izuzetno disciplinovan vojnik, strogo poštovao naređenja, vojnička zakletva mu je bila svetinja, priča neutešna Anica. I seća se kako joj je skrenuo pažnju da kada dođe na svečano polaganje zakletve odmah po ulasku u kasarnu baci pogled na njegovu „ljutu mašinu”, vojni transporter. Ni slutio nije da će mu se nekoliko meseci kasnije u Bjelovaru život okončati u njemu...

Tu 1991. godinu Anica, svojevremeno pomoćna radnica u osnovnoj školi u Leskovicama, sigurno će pamtiti po velikim mukama. U martu joj je umro svekar, u avgustu svekrva, rat izbio – Cole u vojsci, a drugi stariji sin Dobrivoje tog leta mobilisan u rezervni sastav... U jednom od poslednjih razgovora telefonom Stojadin ju je iz Bjelovara pitao kako se bori dok su njih dvojica u vojsci, nije hteo rat da pominje.

– Ja mu kažem: „Ponosna sam, imam dva vojnika”, a posle razgovora su me jedva umirili moji u školi. Da tada nisam radila, bila bih ili na nervnom ili na groblju – priseća se jezivih trenutaka. Ubrzo je napisala molbu i Dobrivoja su vratili sa ratišta.

A najgore je tek dolazilo. Čula je jednog dana vesti na tranzistoru u školi – u Bjelovaru minirano vojno skladište, uništeno nekoliko transportera. Odmah je pomislila na najgore, jer njen Cole je vozio transporter...

Nije se javljao, pisma nisu stizala. U novembru 1991, sa bratom Radisavom priključila se karavanu iz Srbije koji je organizovano išao u Hrvatsku da se rodbina raspita za sudbinu svojih najbližih. Stigli su do Bjelovara.

– Nisam znala šta mu se desilo, kupila sam i ponela mu cigare. Niko ništa nije smeo da mi kaže. Izvode grupe vojnika iz kasarne da ih rodbina vidi i vraćaju ih tamo. Nigde nema našeg Stojadina. Kad su poslednju grupu izveli, jedan mladić mi reče da je poginuo. „Dajte mi ga i ako je poginuo”, zavapila sam.

Za smrt sina zvanično je saznala tek u martu 1992, njegovi posmrtni ostaci stigli su u Leskovice tek u leto 1995. godine.

Ne može Anica da se ne seti svojih predaka. Pradeda je bio u ratu, otac ranjen u ratu, svekar je bio gardista, muž Titov gardista, drugi sin „plavac” u JNA...

– Svi su oni shvatali vojsku kao svetinju. Nekad mi bude teško što sam Stojadinu govorila: „Budi, sine, dobar vojnik kao što si i kod kuće bio dobar. Da se ponosim tobom, izdrži i kad bude teško. Proći će i vojska – kroz suze se priseća Anica, majka heroja sa Povlena.

– On je baš to i uradio, ali i da mu nisam rekla tako bi postupio. Takav je bio, oduvek. Nikad umoran, uvek nasmejan...

Više od četvrt veka je prošlo, a bol nije uminuo, suze same idu. Druži se sa ljudima, nije sama. Ali, vremena su se promenila, veli, mnogi nisu više kao što su bili, mnogima je teško.

– Ipak, članovi Udruženja dobrovoljaca iz Beograda redovno dolaze, neki mi pišu. Jedan hirurg s Kosova mi nedavno pisao, poslao i knjigu o Milunki Savić. Čovek rodom iz Užica koji živi u Sloveniji poslao čestitku za Uskrs. Pišu mi da budem ponosna na takvog sina. Kažu da su i oni ponosni, da daju sebi za pravo da šire istinu o mom Stojadinu. To me drži, opet nisam sama – kroz uzdah besedi Anica Mirković.

Ulica u Kruševcu

Pre izvesnog vremena izuzetno je Anicu obradovao poziv iz Kruševca. Javio se jedan gradski funkcioner i zamolio je za saglasnost da jedna ulica u Kruševcu ponese ime Stojadina Mirkovića.

– Kaže mi čovek da mu je teško i da priča... Rekla sam mu: „Nemojte da vam bude teško, ja se ovog trenutka osećam kao da će moj sin prošetati tom ulicom u Kruševcu” – priseća se Anica. I dodaje da je ulica u Kruševcu već imenovana, u Valjevu već dve godine obećavaju da će jednu saobraćajnicu nazvati po Stojadinu. Ali to se još nije desilo. Ima i obećanja da će asfaltirati deonicu puta od centra sela do njihove kuće. Ni to se još nije desilo.

Komеntari6
26799
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Aleksandar Selaković
Slava tebi Stojadine. Doći će jedonga dana na vlast oni koji će asvaltirati put do tvoje rodne kuće u Leskovicama da nas ne bude sramota pred nama samima.
Мирко
Нека му је вечна слава! Заклетва би заклетва! Да је многи не погазише, питање је како би било данас! И да у уџбеник историје уђе уз Тепића, да се нарсштаји уче на светлом примеру шта је патриотизам и како се брани домовина!
Лаки Топаловић
Госпођо, хвала Вам за Вашу немерљиву жртву и за то што сте одгајили таквог јунака. Неки достојнији пород ће се одужити, надам се, бар Вашим потомцима.
младен
Јадно поштено дијете, повјеровао је политичарима и својим војним старјешинама да се бори за очување Југославије, а они се борили за власт, своје фотеље, неко за социјализам, неко за велику Србију, неко за независну Хрватску. За чије бабе здравље погибе он и многи други.....
Jagodinac
Zao mi je ovog mladica. Dao je zivot za ovo danas. I on i Tepic i josh mnogi nepoznati Tepici i Mirkovici. Oni su ginuli da bi nam danas olosh drzao lekcije o postenju, hrabrosti, zrtvovanju, odricanjima za Srbiju.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja