Loznica na Jelici – Na bdeniju u manastiru Svetog Nikolaja Mirlikijskog u Loznici više Čačka koji pripada Eparhiji raško-prizrenskoj u egzilu, u čin male shime zamonašene su tri iskušenice iz te obitelji, Olivera Nikolić iz Petrovca na Mlavi, Milica Jevtić iz Niša i Vesna Budimirović iz Golupca, kao i dve iskušenice iz manastira Svetog Nikite Remezijanskog u Vrgudincu, Jovana Mihajlović iz Niša i Radojka Radovanović iz Beča. Dobile su monaška imena Zinaida, Miropija, Veronika, Emilija i Teodula.

Čin monašenja obavio je starešina ove eparhije Artemije Radosavljević, kome je Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve oduzeo episkopski čin (2010) a zatim ga i izopštio (2015). Monašenju na Jelici prisustvovalo je oko 200 svetosavaca iz raznih mesta Srbije.

Duhovnik iz ove eparhije kaže nam da sada imaju „33 katakombna manastira i parohijska bogoslužbena mesta, četiri episkopa, oko 150 monaha (arhimandrita, protosinđela, jeromonaha, monahinja, iskušenika i iskušenica, sveštenika i đakona) u Srbiji od Šar-planine do Kule i u SAD, Kanadi, Austriji, Republici Srpskoj, Poljskoj i Rusiji”.

Kako teče i šta prethodi činu monašenja i primanja male shime?

Iskušenice se pripremaju postom i ispovešću u manastiru, najčešće tri godine, i na monašenje ih u manastirsku crkvu, gde traju molitve i bdenije, privodi igumanija, starešina njihove bogomolje. Obučene su u bele dugačke haljine, neopasane, bose i gologlave, sa prekrštenim rukama na grudima. Ušavši u crkvu nisko se jedared poklone glavom ka istoku, isto i pred amvonom, a onda staju pred svete dveri i padaju na zemlju ničice, te leže moleći se Gospodu da im oprosti grehe i primi ih u red kajućih se.

Po završenom pojanju tropara vladika ih podiže, uzimanjem pod desnu ruku, i pita redom, čemu sledi kratak odgovor. Jedno od pitanja je, na primer: „Odričeš li se sveta i svega u svetu, po zapovesti gospodnjoj?” Odgovaraju sa: „Da, Sveti vladiko.” I zavetuju se na tri stvari: poslušnost, nesticanje (siromaštvo) i devstvenost (bezbračnost).

Tokom čina iskušenice dobijaju deo po deo monaške odeće i predmeta, mantiju, kamilavku, malu shimu, opasač, pojas, sandale, brojanicu, krst, sveću. Vladika im odseca po malo kose kao na krštenju. Kosa im se postrižava kao znak odricanja od sveta i novi život u Hristu.

Čitav čin traje oko jedan sat, a u ovoj eparhiji isključivo vladika daje monaška imena i iskušenice ih ne znaju dok ne čuju iz njegovih usta. Dobile su zvanje monahinja ili kaluđerica (od grčkih reči kalos = častan i geron = starac). Sama reč shima u grčkom ima značenje „obraz”, „držanje” i „čin”. To je parče tkanine na kome je predstavljen Hristov krst sa kopljem, uz natpis „Na telu svome nosim rane gospodnje”. Monasi to zovu i paraman, i nose ispod mantije.