petak, 24.01.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:56
Beogradske priče

Konačna pobeda Zorana Đinđića

Nakaradno tumačenje dela društva i opozicije: čak i umetnici koji na bilo koji način sarađuju s vlašću proglašavaju se za izdajnike
Autor: Goran Vesićčetvrtak, 26.10.2017. u 22:00
(Фото Петар Мирковић)

U podeljenom društvu kao što je naše, u kome nema većinske saglasnosti ni oko jednog važnog pitanja, nisam ni očekivao da će svi podržati odluku o izboru rešenja za spomenik Zoranu Đinđiću. Bio sam siguran da će moderno rešenje za Đinđićev spomenik, autora Mrđana Bajića, drugačije od svih spomenika u Beogradu, izazvati različite reakcije i raspravu. Verujem da bi se takva rasprava vodila i u mnogo liberalnijim sredinama od Beograda.

Nažalost, kako to obično biva kod nas, nije se vodila stručna rasprava. Pitanje podizanja spomenika je politizovano, a rasprava se pretvorila u to da se primitivno vređaju autor i oni koji spomenik podižu. Sve uvrede mogu da se svedu na dve opšte, da sadašnja vlast nema pravo da podigne Đinđiću spomenik i da umetnici čije je rešenje izabrano nemaju pravo da to rade sa sadašnjom vlašću. Ko ima pravo da podigne spomenik Zoranu Đinđiću? Kome pripada njegovo delo? Oni koji su ubili premijera Đinđića pucali su u državu. Zato Đinđić i njegovo delo pripadaju građanima Srbije.

Slična rasprava vodila se i prilikom podizanja spomenika Borislavu Pekiću. I tada su iz onoga što je ostalo od stranke koju je osnovao Pekić, a vodio je Đinđić, pokušali da ospore državi pravo da mu podigne spomenik. Kao da su Pekić i Đinđić njihova svojina.

Mislio sam da su posle Pekića nešto naučili. Spomenik Zoranu Đinđiću podiže država. Tako je oduvek trebalo da bude. Oni koju su nasledili Demokratsku stranku posle Đinđićeve smrti, Tadić, Đilas, Šapić, Šutanovac i Jeremić u vreme kada su vodili državu mogli su da mu podignu spomenik. Umesto Đinđiću podizali su neke druge spomenike. To me ne čudi. Prezirali su mrtvog Đinđića bar onoliko koliko je on prezirao njih za života.

Jeremića je najurio iz svog kabineta kao špijuna, protiv Đilasa je podnosio krivičnu prijavu jer se lažno pozivao na njega, a spremao se da Tadića pošalje u Peking jer mu je radio o glavi. Dok su bili moćni Đinđić im nije bio potreban. Zaustavili su njegove reforme, vređali ga tvrdeći da ga narod nije podržavao, a njih voli, pričali po kuloarima kako ne znaju šta je sve on radio. Setili su ga se ponovo kada su izgubili vlast. Kasno.

Napadi na umetnike koji su pobedili na konkursu samo pokazuju frustraciju dela opozicije i društva. Pošto nisu u stanju da pobede Vučića na izborima pokušavaju da podele društvo, da sebe prikažu kao žrtve, a vlast koja je legalno izabrana na izborima kao nelegalnu. U njihovom nakaradnom shvatanju sveta svako ko na bilo koji način sarađuje sa vlastima je izdajnik.

Danas su to umetnici koji su pobedili na međunarodnom konkursu, juče su to bili novinari čije im se izveštavanje ne sviđa, a sutra će to biti zaposleni u državnoj upravi ili penzioneri jer i oni primaju plate i penzije od ove vlasti. Ta talibanizacija društva koju pokušavaju da sprovedu političari frustrirani svojim porazima i lažna elita navikla na državne projekte kojih više nema, pretnje lustracijom ili vešanjem na Terazijama, uvod je u sukobe u društvu. Srećom, imaju veoma malu podršku građana.

Ipak, to ne znači da im namere nisu opasne i da ne mogu da izazovu zlo. Vučić i Đinđić nisu bili politički istomišljenici. Zato odluka predsednika Vučića da predloži podizanje spomenika Đinđiću predstavlja civilizacijski iskorak u našem društvu i važan doprinos uspostavljanju kulture dijaloga u politici. Vučić je tim činom pokazao poštovanje prema Đinđiću i prema državi. Podizanjem spomenika, Đinđić i njegovo delo postaju besmrtni i dobijaju trajno mesto u istoriji.

Svi oni kojima je iskreno stalo do Đinđića tome se raduju. Ne raduju se oni kojima je mrtav Zoran potreban da ožive svoje danas propale političke karijere koje su počele uspešno da se razvijaju posle njegove smrti. Ne raduju se oni koji politiku doživljavaju kao rat u kome su sva sredstva dozvoljena, u kome one koji drugačije misle treba uvrediti, poniziti, uništiti i ubiti.

Bio sam među desetak ljudi koji su ostali verni Đinđiću kada je imao samo 7-8 odsto podrške i kada je preživeo prvi atentat. Tada je to bilo opasno. Danas je većina tih ljudi sa Vučićem, i opet treba hrabrosti. Zato mi se gadi kada vidim da su protiv njegovog spomenika novinari koju su ga napadali, aktivisti nevladinih organizacija koji su u inostranstvu pričali da je diktator i kriminalac, političari koji su ga mrzeli…

Podizanje spomenika je konačna pobeda Zorana Đinđića u srpskom društvu. Društvu koje ga nije najbolje razumelo i koje je njegovu veličinu i snagu shvatilo tek posle njegove smrti. Konačna pobeda nad onima koji su ga ubili i dokaz da nije izgubio život uzalud jer srpsko društvo postaje moderno evropsko društvo u kome se vrednosti poštuju bez obzira na političke razlike. Dokaz za to je i činjenica da umetnici čiji je rad izabran nisu politički istomišljenici sadašnje vlasti.

To nikoga nije interesovalo jer je njihov rad jednostavno bio najbolji, a ugledni članovi žirija su samostalno doneli odluku. Tako bi uradio i Đinđić. Oni koji to ne razumeju neka ponovo pročitaju jedan od njegovih čuvenih citata: „Dakle, da se pogledamo u oči i kažemo: ako hoćemo cilj, moramo da hoćemo i sredstva koja vode do tog cilja. Odrastimo jednom kao narod i kao ljudi prihvatimo cenu za ciljeve koje smo prihvatili. Ta cena nije strašna.”


Komentari6
23f98
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Jelisaveta
Pamet Zorana Djindjica je bila tesko razumljiva za vecinu Srba.Bila sam u drustvu jednog vlasnika jedne nemacke fabrike, na sluzbenom putu, on mi je rekao kako je gledao neki intervju Zorana Djindjica na njihovoj televiziji i divio se njegovoj inteligenciji.Za kratko vreme koliko je bio premijer nije ni mogao mnogo da ucini, posebno u konglomeratu nekih koalicionih partija i njihovih "vodja". Evo,koji komentar je dobio najvise glasova, Simeun Mena, eto to je tipican nas, srpski nacin razmisljanja, kaze "tom coveku ne treba dizati spomenik".Pa ne znam da li Simeun Mena i 42 istomisljenika misle da posle lopovskog perioda za vreme Milosevica neko , pa makar to bio sveopsti genije, moze da sredi prilike na nacin"pluni pa zalepi" ili mozda da izgovori "abrakadabra"(obzirom na kratko vreme ). Sada, nakon 14 godina od ubistva Djindjica, ne znam sta je bolje uradjeno u vezi bilo cega sto g.Mena navodi i kritikuje od strane bilo kog premijera a svi su,hvala Bogu jos zivi .
bogdan basaric
Podizanje spomenika pokojnom Djindjicu , jadan je pokusaj , podele krivice , izmedju sadasnje i ondasnje vlasti. Ne znam sta cemo reci jednog dana nasim unucima , kada budemo prolazili pored takvih spomenika. Bice to nazalost , jos jedna u nizu beskorisna hrpa materijala, koji ce vecito podsticati nase bolne podele. Inace samo idejno resenje , nije ni orginalno. Neodoljivo slican monument, postavljen je ispred jedne svetske banke u Frankfurtu na Majni , samo nije rec o strelici vec o kravati , koja prkosno leleuja, strceci ka nebu.
elektricar
Podizanje ovog spomenika je samo još jedna perfidna igra "bacanja koske" narodu, tj. učvršćivanje temelja za dalju medjusobnu borbu Srba i Srba. Oni koji traže da se ovaj spomenik podigne i oni koji ga podižu, rade to isključivo zbog reklamiranja svojih stranaka i pozicija, u borbi za "svoje mesto" u vlasti. A to što će ovako nešto non-stop biti tema za trvenja Srba, haos i kavge, to nikoga i ne interesuje. Pre se stiče utisak da takvo stanje u narodu i oni ustvari žele i neguju ... Odvratno, do kraja !
Иван
Зоран Ђинђић је неко ко је обележио српску историју. И ранија власт, данашња власт, као и све следеће власти у Србији пратиће дело Зорана Ђинђића, његово устројство државе и смернице развоја које нам је оставио. Његов дијалог, однос према држави и народу, крајње лично пожртвовање за људе и начин приступа проблемима дали су шансу свим будућим генерацијама за бољи живот. Данашња власт на челу са Председником Србије, без обзира на грешке којих увек има, показује државничку зрелост и разумевање за праве друштвене вредности које су изнад времена.
Jacob Sombart
A cime to konkretno je obelzio srpsku istoriju (za dve godine na vlasti)? Ok, govori su mu bili lepi i inspirativni, imao je dara. Samo ja se ne secam nicega konkretnog, osim da je u mom mestu nekoliko hiljada radnika ostalo bez posla. I ne svaljujem to na njega. To sto je on imao viziju, a izabrao nepismene saradnike - Ceda, Zivkovic itd. meni ne daje nikakvo uverenje da je on bio dobar drzavnik. Nije dovoljna samo vizija. Postojali su sjajni drzavnici koji nisu mogli govor jedan da sastave. Ali, eto, Srbi se zapale na govore, ne na konkretna dela. Zato smo tu gde jesmo.
Preporučujem 42
Simeun Mena
Nije problem u tome kakav ce spomenik biti i da li ova vlast ima pravo da mu dize spomenik. Svakako da ima. Rec je o necem drugom: tom coveku ne treba dizati spomenik. Uostalom sta je njegovo delo? Losa privatizacija, pljacka javnih dobara, korupcija, saradnja sa zemunskim klanom, isporuka drzavnog i vojnog vrha haskom tribunalu suprotno zakonu... Njegov zadivljujuci dinamizam je proizvodio samo opsene.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja