Danica je pogledala u branioca. Bila je zadovoljna jer je očekivala smrtnu kaznu.
Osuđena je na 15 godina strogog zatvora. Advokat je podneo žalbu, a Vrhovni sud BiH u Sarajevu je 1963. godine potvrdio prvostepenu odluku.
– Zar zbog haljine da je ubiješ? – pitao je advokat Danicu kada su prvi put razgovarali u istražnom zatvoru u Doboju.
– Pa to je bila jedina haljina za priredbe. Zašto da mi je krade? – reče Danica.
U selu Stanovi kod Doboja, novembra 1962. godine, pronađen je leš dvanaestogodišnje devojčice Rose. Ubistvo je izvršeno sekirom.
– Da je Rosa ostavila haljinu i počela da beži, da li bi je ti jurila da je ubiješ? – pitao je advokat.
– Zašto da je ubijem? Da mi je bacila haljinu, ja je ne bih ni tukla. Pozvala bih je da prenoći kod nas. Ona je dobra i ne znam zašto je htela da nas pokrade – odgovorila je devojka.
Rosa je bila dalja rođaka Stevana, momka s kojim je Danica često čuvala ovce, pa se između njih razvila ljubav. Hteo je Stevan da je ženi, pa ju je doveo u kuću, ali je ubrzo otišao iz Bosne u Srem. Tamo se zaljubio u neku Mađaricu.
Danica je zaplakala. Žao joj je Rose. Počele su da se tuku kada je devojčica kobne noći ušla u njenu kuću i uzela joj haljinu. Čak je udarila Danicu kamenom i nekim drvetom, a ona je uzvratila s dva udarca sekirom.
Optužena je za svirepo ubistvo, iz bezobzirne osvete. Imala je 22 godine i pretila joj je smrtna kazna.
Sudnica i hodnik Okružnog suda u Doboju bili su prepuni sveta kada je u martu 1963. godine počelo suđenje. Publika je uzvikivala tražeći smrt za Danicu. Svi su znali da ju je Stevan ostavio i smatrali su da mu se osvetila ubistvom Rose.
Sudija je s mukom održavao mir u sudnici. Tužilac je u završnoj reči tražio smrtnu kaznu.
– Ama ja ću je iseći na komadiće, a ne sud da joj sudi! – čulo se iz publike.
Danica je plakala. Dva policajca čuvala su je na optuženičkoj klupi. Branilac joj je prišao i rekao da se ne plaši pretnji.
– Ni ti ni stotinu advokata neće joj spasti glavu. Ti si potplaćen da je braniš. Ko brani ubicu, on je gori od ubice! – povika narod iz publike.
Samo je maestralna završna reč mogla da spase Danicu od smrtne kazne.
I upravo je takva bila odbrana advokata Borisava M. Ignjatovića, vrsnog besednika i publiciste.
Da je Danica htela da ubije Rosu, mogla je to da učini negde u šumi, dok su čuvale ovce, negde kraj potoka, gde se lako mogu sakriti tragovi zločina. Nije motiv osveta Stevanu, jer se Danica nadala da će se on vratiti i oženiti je, govorio je advokat. Uverio je sudsko veće da motiv osvete otpada. Ona je rekla da ju je Stevan „prevario i osramotio”, ali njeno priznanje kod istražnog sudije nije potkrepljeno dokazima.
„Niko se nikom nije osvetio ubijajući mu udaljenog srodnika, a to posebno još i ako su mu bliski rođaci pri ruci”, rekao je Ignjatović pred sudom i publikom u Doboju. Tražio je drugi motiv, a to nije bila mržnja, jer su Danica i Rosa bile dobre drugarice. Motiv je nužna odbrana, a zločin je učinjen u prekoračenju granica nužne odbrane jer pokojna Rosa je bila sklona krađama, što je poznato i miliciji koja je devojčicu dovodila roditeljima. Ona je fizički napala Danicu kako bi zadržala ukradene stvari, a Danica je u mraku nije prepoznala i zato je dva puta udarila sekirom. Kada je shvatila da je ubila drugaricu, Danica je pokušala da izvrši samoubistvo, tako što je popila sirćetnu kiselinu.
Advokat dr Borisav M. Ignjatović, poreklom iz sela Komarane kod Kragujevca, bio je u životu i pekar, i poslastičar, i borac za oslobođenje Beograda. Dva puta je diplomirao na Pravnom fakultetu, jer mu posleratne vlasti nisu priznale diplomu stečenu tokom nemačke okupacije.
Ignjatović je neobičan i zbog toga što je doktorirao u devetoj deceniji života, s 83 godine, na Pravnom fakultetu u Beogradu.
