Da­ni­ca je po­gle­da­la u bra­ni­o­ca. Bi­la je za­do­volj­na jer je oče­ki­va­la smrt­nu ka­znu.

Osu­đe­na je na 15 go­di­na stro­gog za­tvo­ra. Advo­kat je pod­neo žal­bu, a Vr­hov­ni sud BiH u Sa­ra­je­vu je 1963. go­di­ne po­tvr­dio pr­vo­ste­pe­nu od­lu­ku.

– Zar zbog ha­lji­ne da je ubi­ješ? – pi­tao je advo­kat Da­ni­cu ka­da su pr­vi put raz­go­va­ra­li u is­tra­žnom za­tvo­ru u Do­bo­ju.

– Pa to je bi­la je­di­na ha­lji­na za pri­red­be. Za­što da mi je kra­de? – re­če Da­ni­ca.

U se­lu Sta­no­vi kod Do­bo­ja, no­vem­bra 1962. go­di­ne, pro­na­đen je leš dva­na­e­sto­go­di­šnje de­voj­či­ce Ro­se. Ubi­stvo je iz­vr­še­no se­ki­rom.

– Da je Ro­sa osta­vi­la ha­lji­nu i po­če­la da be­ži, da li bi je ti ju­ri­la da je ubi­ješ? – pi­tao je advo­kat.

– Za­što da je ubi­jem? Da mi je ba­ci­la ha­lji­nu, ja je ne bih ni tu­kla. Po­zva­la bih je da pre­no­ći kod nas. Ona je do­bra i ne znam za­što je hte­la da nas po­kra­de – od­go­vo­ri­la je de­voj­ka.

Ro­sa je bi­la da­lja ro­đa­ka Ste­va­na, mom­ka s ko­jim je Da­ni­ca če­sto ču­va­la ov­ce, pa se iz­me­đu njih raz­vi­la lju­bav. Hteo je Ste­van da je že­ni, pa ju je do­veo u ku­ću, ali je ubr­zo oti­šao iz Bo­sne u Srem. Ta­mo se za­lju­bio u ne­ku Ma­đa­ri­cu.

Da­ni­ca je za­pla­ka­la. Žao joj je Ro­se. Po­če­le su da se tu­ku ka­da je de­voj­či­ca kob­ne no­ći ušla u nje­nu ku­ću i uze­la joj ha­lji­nu. Čak je uda­ri­la Da­ni­cu ka­me­nom i ne­kim dr­ve­tom, a ona je uz­vra­ti­la s dva udar­ca se­ki­rom.

Op­tu­že­na je za svi­re­po ubi­stvo, iz bez­ob­zir­ne osve­te. Ima­la je 22 go­di­ne i pre­ti­la joj je smrt­na ka­zna.

Sud­ni­ca i hod­nik Okru­žnog su­da u Do­bo­ju bi­li su pre­pu­ni sve­ta ka­da je u mar­tu 1963. go­di­ne po­če­lo su­đe­nje. Pu­bli­ka je uz­vi­ki­va­la tra­že­ći smrt za Da­ni­cu. Svi su zna­li da ju je Ste­van osta­vio i sma­tra­li su da mu se osve­ti­la ubi­stvom Ro­se.

Su­di­ja je s mu­kom odr­ža­vao mir u sud­ni­ci. Tu­ži­lac je u za­vr­šnoj re­či tra­žio smrt­nu ka­znu.

– Ama ja ću je ise­ći na ko­ma­di­će, a ne sud da joj su­di! – ču­lo se iz pu­bli­ke.

Da­ni­ca je pla­ka­la. Dva po­li­caj­ca ču­va­la su je na op­tu­že­nič­koj klu­pi. Bra­ni­lac joj je pri­šao i re­kao da se ne pla­ši pret­nji.

– Ni ti ni sto­ti­nu advo­ka­ta ne­će joj spa­sti gla­vu. Ti si pot­pla­ćen da je bra­niš. Ko bra­ni ubi­cu, on je go­ri od ubi­ce! – po­vi­ka na­rod iz pu­bli­ke.

Sa­mo je ma­e­stral­na za­vr­šna reč mo­gla da spa­se Da­ni­cu od smrt­ne ka­zne.

I upra­vo je ta­kva bi­la od­bra­na advo­ka­ta Bo­ri­sa­va M. Ig­nja­to­vi­ća, vr­snog be­sed­ni­ka i pu­bli­ci­ste.

Da je Da­ni­ca hte­la da ubi­je Ro­su, mo­gla je to da uči­ni ne­gde u šu­mi, dok su ču­va­le ov­ce, ne­gde kraj po­to­ka, gde se la­ko mo­gu sa­kri­ti tra­go­vi zlo­či­na. Ni­je mo­tiv osve­ta Ste­va­nu, jer se Da­ni­ca na­da­la da će se on vra­ti­ti i ože­ni­ti je, go­vo­rio je advo­kat. Uve­rio je sud­sko ve­će da mo­tiv osve­te ot­pa­da. Ona je re­kla da ju je Ste­van „pre­va­rio i osra­mo­tio”, ali nje­no pri­zna­nje kod is­tra­žnog su­di­je ni­je pot­kre­plje­no do­ka­zi­ma.

„Ni­ko se ni­kom ni­je osve­tio ubi­ja­ju­ći mu uda­lje­nog srod­ni­ka, a to po­seb­no još i ako su mu bli­ski ro­đa­ci pri ru­ci”, re­kao je Ig­nja­to­vić pred su­dom i pu­bli­kom u Do­bo­ju. Tra­žio je dru­gi mo­tiv, a to ni­je bi­la mr­žnja, jer su Da­ni­ca i Ro­sa bi­le do­bre dru­ga­ri­ce. Mo­tiv je nu­žna od­bra­na, a zlo­čin je uči­njen u pre­ko­ra­če­nju gra­ni­ca nu­žne od­bra­ne jer po­koj­na Ro­sa je bi­la sklo­na kra­đa­ma, što je po­zna­to i mi­li­ci­ji ko­ja je de­voj­či­cu do­vo­di­la ro­di­te­lji­ma. Ona je fi­zič­ki na­pa­la Da­ni­cu ka­ko bi za­dr­ža­la ukra­de­ne stva­ri, a Da­ni­ca je u mra­ku ni­je pre­po­zna­la i za­to je dva pu­ta uda­ri­la se­ki­rom. Ka­da je shva­ti­la da je ubi­la dru­ga­ri­cu, Da­ni­ca je po­ku­ša­la da iz­vr­ši sa­mo­u­bi­stvo, ta­ko što je po­pi­la sir­ćet­nu ki­se­li­nu.

Advo­kat dr Bo­ri­sav M. Ig­nja­to­vić, po­re­klom iz se­la Ko­ma­ra­ne kod Kra­gu­jev­ca, bio je u ži­vo­tu i pe­kar, i po­sla­sti­čar, i bo­rac za oslo­bo­đe­nje Be­o­gra­da. Dva pu­ta je di­plo­mi­rao na Prav­nom fa­kul­te­tu, jer mu po­sle­rat­ne vla­sti ni­su pri­zna­le di­plo­mu ste­če­nu to­kom ne­mač­ke oku­pa­ci­je.

Ig­nja­to­vić je neo­bi­čan i zbog to­ga što je dok­to­ri­rao u de­ve­toj de­ce­ni­ji ži­vo­ta, s 83 go­di­ne, na Prav­nom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du.