nedelja, 25.08.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 21:44

Skupljao sam lopte Đilasu, Tuđmanu...

Autor: Slavko Trošeljsubota, 12.04.2008. u 22:00
У тенису имамо „Небеску коњицу”: Радмило Арменулић (Фото Богдан Педовић)

VIŠE OD SPORTA
Najveći uspesi jugoslovenskog i srpskog tenisa vezani su, uglavnom, za Radmila Armenulića (70), koji se tom sportu posvetio od devete godine! Bio je igrač, trener, selektor, pa direktor državnog tima, a u međuvremenu i profesor u trenerskoj školi u Beogradu. 

Prvu diplomu je dobio na Pravnom fakultetu u Beogradu, ali se pravom nikad nije bavio. Tenis je njegovo životno opredeljenje. Bio je jedan od najboljih igrača Jugoslavije, a zatim profesionalac u Nemačkoj i diplomac na teniskim akademijama u Kelnu i Londonu.

Njegovo ime je upisano u knjigu rekorda Međunarodne teniske federacije. Na položaju državnog selektora je bio 17 godina i 3 meseca čime je obezbedio sebi mesto i u Ginisovoj knjizi rekorda.

On je i sad istaknuti sportski radnik. Već 12 godina je član Predsedništva našeg Olimpijskog komiteta, u kome je četiri godine bio i potpredsednik.

U kom okruženju ste rođeni?

Otac Đorđe je bio inženjer i kraljev oficir. Predavao je statiku na fakultetu, a majka Gordana, sada ima 94 godine, bila je ekonomista. Ostao sam sin jedinac, ali ni mnogo mažen, ni preterano pažen. Rođen sam dve godine pre Drugog svetskog rata, koji pamtim i po trčanju u podrum zbog bombardovanja. Imali smo kuću u Ulici kralja Petra 57 u kojoj sam i rođen. U istoj ulici je Saborna crkva u čijem „dvorištu” je škola u kojoj sam naučio sva slova i još mnogo toga.

Da li je bilo lakše posle oslobođenja?

Oslobodioci su nas „oslobodili” od kuće u Beogradu i imovine u Smederevu – sve su nam oduzeli. Ostao nam je samo jedan stan u našoj kući koju su moj otac i majka uz pomoć svojih roditelja radom stekli. I ja sam tada bio ljut na državu, na komuniste, pa sam, i iz inata, na svako zvono sa Saborne crkve, i za vreme časova, ustajao i krstio se. Kaznili su me ukorom pred isključenje...

Gde ste se igrali?

Na Kalemegdanu. Tu sam bio najslobodniji. Često sam preko leta išao i bos – čuvao sam obuću za školu. A od „poslastica” sam najčešće jeo hleb, mast i alevu papriku. Najviše vremena provodio sam na teniskim terenima Partizana. Tu su dolazili državni funkcioneri: Franjo Tuđman, Koča Popović, Milovan Đilas, Vladimir Dedijer... Skupljao sam im loptice... Za nagradu sam dobija neki dinar ili stari reket. Na turniru skupljača loptica bio sam najbolji, pa su me primili u Partizan. Na sledećem turniru sam postao pionirski prvak Jugoslavije, a zatim i juniorski...

Kakva su Vam bila prva udvaranja?

Zanimljiva i opasna po život. Zaljubio sam se u protinu kći, školsku drugaricu. Stanovali su iza crkve Ružice. Visoki zid ih je odvajao od restorana „Kalemegdanska terasa”. Da bi me zapazila pokušao sam po tom zidu da vozim bicikl „bez ruku”. I, naravno, pao sam u njeno dvorište sa visine od pet metara! Nisam je osvojio, ali sam dobro prošao, mada i sad imam vidljive ožiljke na bradi, rukama i nogama. 

A kad Vam je to uspelo?

Bilo je, naravno, i srećnijih događaja s devojkama, ali sam već s 23 godine, u oktobru 1961, uplovio u bračne vode. Zaljubio sam se u Silvanu, pevačicu narodnih pesama, s kojom sam, u januaru 1964, dobio kćerku Gordanu, o kojoj je, zbog mog i Silvaninog posla, brigu, uglavnom, vodila moja majka. Kćerka mi je postala profesor matematike, udata je i ima sinove Adama, koga zovemo Dadi (16) i Aleksandra (13).    

A šta je bilo sa tenisom?

Igrao sam za reprezentaciju u Galeakupu, uziman sam u obzir i za Deviskup. U ekipi su bili Jovanović, Pilić... Odlični igrači, ali sam ih pobeđivao i na njihovim terenima. Međutim, selektor Palada mi je rekao da moja igra ne odgovara za tu priliku... Bio sam veoma ljut, pa sam odlučio da prihvatim poziv iz Nemačke. Vodio sam, kao trener, brigu o celoj oblasti. Potom sam bio igrač i trener u Ofenbahu, pa u Minhenu...

Kad ste se viđali sa Silvanom?

Bili smo mladi, pa nam nije bilo teško da ona, u pauzama svog rada, dođe kolima u Nemačku, a ja u Jugoslaviju.

Niste strepeli zbog tih čestih vožnji?

Mladi ljudi uvek veruju da su loši događaji namenjeni drugima. I mi smo imali tu vrstu opuštenosti i hrabrosti. Međutim, uvek sam bio tužan pri napuštanju Beograda. Ta nostalgija me je obuzimala već kad sam preko Brankovog mosta prelazio u Novi Beograd, na putu za Nemačku. Ali, jednog dana, u oktobru 1976, dobio sam strašnu vest: Silvana je poginula! Vraćala se s koncerta iz Aleksandrovca s vođom orkestra Radetom Jašarevićem i sestrom Mirom Barjaktarević, koja je bila u drugom stanju, u petom mesecu... Podvukli su se pod kamion i svi poginuli. Nikad se neće saznati ni ko je vozio, ali se pretpostavlja Rade.

Kako pamtite Silvanu?

Kao osobu koja je bezgranično bila hrabra. Ničega se nikad nije bojala. Volela je brz život. Uzbuđivale su je opasnosti. Jednom je u Nemačkoj zalupila vrata stana, a ključ je ostao sa unutrašnje strane. Izašla je na sims širok oko 40 centimetara po kome je, na visini od dvadeset metara, obišla kuću i kroz prozor na kupatilu ušla u stan. A kao supruga i drug je bila nežna, pažljiva, blagodarna...     

Kad ste se vratili iz Nemačke?

Tri godine posle te tragedije. Partizan me je pozvao da budem trener, a Teniski savez da budem selektor. Imao sam u tom trenutku novu, dobru ponudu iz Nemačke, ali sam se vratio u Beograd. To mi je bio lep period života, iako sam se mnogo naradio. Moju sudbinu su određivali centimetri: da li će lopta da padne ispred linije ili iza nje. I kad god sam, kao vođa državnog tima, primao neku nagradu govorio sam: „Ovo je nadnica za strah”. I tako 17 godina i 3 meseca. Ali, volim taj strah. I sad, što god radim, ja se takmičim. Sa drugima ili sa sobom. Svejedno.

Koji igrači su tada bili uz Vas?

U početku stari: Franulović, Ilin... A zatim sam izabrao mladu ekipu u kojoj je, sa sedamnaest godina, bio i Boba Živojinović, a kasnije Prpić, Orešar, pa Ivanišević... I tako sam oformio državni tim koja je naš najuspešniji sastav u istoriji Devis-kupa. Danas imamo ogromne uspehe u tenisu, ali reprezentacija još nije dostigla naš nivo. Bili smo tri puta prvaci Balkana, tri puta treći na svetu za igrače do 21 godine, u Galea-kupu, tri puta u polufinalu svetske grupe Devis kupa, a šest godina smo bili među osam najboljih na svetu!

Kako ste sarađivali s igračima?

Moji savetnici su uvek bili samo igrači. O svemu smo se dogovarali. Posebno sam se konsultovao s Bobom. Bio je lider. Nismo se uvek slagali, ali smo se uvek razumeli. Uvek sam im, zbog opšte atmosfere, nešto obećavao što bi njih veoma veselilo. Tako sam, posle pobede u Španiji, bio u bazenu obučen. U Indiji sam se, posle uspeha, uz njihovu pomoć, popeo na slona. U Engleskoj sam trijumf proslavio skokom u bazen sa dvanaest metara. A kad smo pobedili Francuze u Beogradu pevao sam u diskoteci „Duga”. Tada su mi pomagali Zahar i moja sadašnja žena Mira Pejić, glumica i pevačica...  

Kad ste se ponovo oženili?

Mira i ja smo bili zajedno, ali nisam želeo da se ženim pre udaje moje kćerke. Ona se venčala 1988, a Mira i ja godinu kasnije. To smo učinili zbog administracije i sveta. I uvek se, u tim pričama o venčanju setim Nušića koji je kazao: „Pišem biografiju od rođenja do ženidbe, jer posle ženidbe muškarac više nema biografiju”...

Zašto ste otišli sa položaja selektora?

Zbog Radomana Božovića, predsednika Vlade i Teniskog saveza. On je izuzetan ekonomista... Doveo sam ga u savez da zaokruži ekonomsku stranu našeg rada, a on je počeo da se meša u sve i svašta. I tada sam mu rekao da tako ne mogu da radim i da ću se vratiti kad on ode iz saveza. Tako je bilo. Vratio sam se 2001. na položaj direktora i tu sam ostao do 2004.

Šta mislite o tenisu nekad i sad?

Nekad je to bio lep sport, mnogo se putovalo kao i sad, ali su teniseri imali više vremena za život, rad i učenje. Sad su gladijatori. Znaju semo za reket, loptice, treninge, utakmice... Više nije pitanje da li će da izdrži peti set, već je stav da u tom setu igra najbrže! Naravno sad su i zarade po hiljadu puta veće nego ranije. Ali, i cena tog novca je ogromna.

Šta mislite o Novaku Đokoviću, Ani Ivanović, Jeleni Janković?

Oni su sad „Nebeska konjica”. Postižu fantastične uspehe. A sad im je najteže. Ove i sledeće godine moraju da potvrde osvojeno. Sad ih svi jure...

Da li su ti mladi teniseri lišeni erotike?

Sigurno da je bilo toga pre godinu, dve. Roditelji su stalno bili uz njih. Ali, sad su se, izgleda, mladi odvojili. Imaju svoje kuće, svoj život. Evo sad čujem da Jelena ima dečka, a Novaka vidim sa Šarapovom... Ide sve pravim tokom. Niko ne može, i ne bi trebalo, da pobegne od prirodnih sokova života. Mojim igračima nikad nisam ništa zabranjivao. I devojke su im dolazile u kamp, pa seks nije bauk. Naprotiv...


Komentari5
a27d9
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Obican Putnik
Citajuci ovaj intervju stice se utisak da je ovaj covek bio fini beogradski "mangupcic". Namucio se u zivotu, malo nepravde, kulturni buntovnik, posteno radio za male nagrade u teskim vremenima... Ipak, par komentara mi govori da nije bas sve tako (Barni i gospodja Mitic) kako je nakitio Radmilo Armenulic. Moj zakljucak je da je ovaj lik vazda mislio da je vredniji i vazniji od drugih. I ja sam dosta puta putovao u istom avionu sa poznatima, niko mi nije ostao u losem secanju, naprotiv. Zoran Filipovic, tada fudbaler Crvene zvezde me je odusevio kada sam kao klinac sedeo do njega na putu za London davne 76-te, kao i cela ekipa. Mozda o tome napisem nesto vise drugom prilikom kada tema bude Zoran Filipovic.
jednom
JEDNOM FRAJER, UVEK FRAJER.U STVARI MANGUPCHIC.
Maja Mitic
Nisam sigurna da li cete da objavite moj komentar, ali, posto me dugo tisti, moram da ga napisem. Pre gotovo 20 godina (1990) moj sin (tada petogodisnjak) i ja smo se vracali u Beograd u istom avionu sa nasim teniserima. Tu su bili Zivojinovic, Prpic i Ivanisevic i, naravno Armenulic i Pejiceva. Zivojinovic i Ivanisevic su sve vreme galamili - i u avionu i po aerodromima na koje smo usput sletali. Prpicu je bilo ocigledno neprijatno zbog njihovog ponasanja, a Armenulic, ocigledno vodja puta, nije nista cinio da smiri "nestasne" igrace. Oni koji su prilazili da im zatraze autogram, drsko i potsmesljivo su odbijani, dreka i preglasan smeh je odzvanjalo avionom tokom gotovo citavog puta. Posto je to dug put (iz Australije, oni koji su hteli da makar malo odspavaju jedva da su to mogli da ucine. Kada je u jednom trenutku moj sin, prilikom ulaska u aerodromski autobus, nehotice nagazio na Armenuloviceve bele patike, nas "otmeni" i "zasluzni" Beogradjanin ga je tako odgurnuo da je samo guzva u autobusu zastitila dete od pada. Jos bih to mogla da shvatim kao instiktivan potez, ali besan pogled i gotovo cujno skrgutanje zubima eto ni danas ne mogu da zaboravim. Mom sinu je bilo neprijatno i izvinio se, ali to nije ni najmanje pomoglo Armenulicu da se smiri u brizi za svoje bele patike (koje se, uzgred, nisu ni isprljale). Hvala za priliku da kazem ovo secanje.
Barni
Ja sam ponosan na to,da Komunistima,nisam donosio loptice.A inace poznajem Tenis,vise nego jedan Armenulic,Pukao na svim Frontovima,i sad prica Bajke,Beograd trpi Sve!!!!
sergije miletic
Treba pojasniti sta znaci,iz teksta,"moju sudbinu su odredjivali santimetri".U jednom periodu,sudbina G.Armenulica bila je vezana za generala Koraca,koji je bio veliki ljubitelj tenisa i koji je,po svojoj prirodi, morao uvek da pobedi.Stalno je igrao samo dubl i to sa G.Armenulicem kao partnerom. Posto je gospodin Armenulic sudio lopte koje su padale na njihovu polovinu terene,to svaka dobra lopta koja padne blizu linije,morala je da bude dosudjena kao aut,ako ne, ode mu i glava i posao.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Sport /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja