sreda, 19.12.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:31
100 GODINA OD VELIKOG RATA

Srbi umeju da žive i umeju da umru

Autor: Olga Jankovićpetak, 10.11.2017. u 21:31
Млада енглеска лекарка игра ужичко коло (Фото: Књига „Жене у рату – Србија 1915–1918”)

Kao mlada lekarka, Engleskinja Frensis Vejkfild čim je objavljen Veliki rat dala je ostavku na svoje mesto medicinskog misionara u Nigeriji i otputovala kući u Englesku kako bi se se prijavila u dobrovoljce. Stupila je odmah u jednu od jedinica Škotskih ženskih bolnica (Skottish Women’s Hospitals) koja je naziv dobila u čast Edinburga odakle je inicijativa potekla, najpre stacioniranu na terenu centralne Srbije, na čijem čelu je bila doktorka Eleonor Salto.

Tako se našla među stotinama lekara i sestara koji su samoinicijativno dolazili i iz Francuske, Velike Britanije, Rusije, Kanade, Grčke, Danske, Australije i Novog Zelanda, da bi u leto 1915. godine u Srbiji bilo oko 600 medicinskog osoblja iz savezničkih zemalja.

Više od tri decenije kasnije, pri kraju života punog doživljaja i postignuća, dr Vejkfild je još uvek živo pamtila ratnu epizodu epidemije pegavca u Srbiji – strašnu zimu 1915. godine pred Božić u Kragujevcu, užasnu prljavštinu, patnje pacijenata koji su ležali i po dvojica u krevetu – svi zajedno i oni oboleli od dizenterije, pegavca i povratne groznice, dok njene reči beleži Monika Kripner i sama bolničarka dobrovoljac iz Australije u svojoj knjizi „Žene u ratu – Srbija 1914-1918”

„Bilo je malo ogreva, voda je stalno nestajala, a hrane nije bilo dovoljno. Izdržali smo prvi nalet epidemije negujući svoje pacijente danonoćno, što je prouzrokovalo u nekoliko narednih nedelja umiranje članica jedinice, sestara Luize Džordan i gospođice Medž Nil Frejzer”, pričala je Vejkfildova.

U uslovima koji su vladali u Srbiji, pegavac je po onome što je zabeležila Kipner, često imao i  komplikacije sa teškim zapaljenjem pluća i naročito kod ranjenika gangrene. Mnogi od njih su patili i od promrzlina, a amputacija udova bila jedne od najčešćih operacija u srpskim bolnicama. Tužni prizori bivših vojnika bez jedne, a često i bez obe noge, koji su se mogli sresti po srpskim selima posle primirja, bili su jezovito svedočanstvo o tim drastičnim hirurškim zahvatima u ratnim uslovima”, piše u svojoj knjizi Kripner, a onda je i tifus počeo nemilosrdno da kosi.

„S obzirom na tolike patnje oko nas nismo mogle očekivati posebnu pažnju i udobnost kada bismo se razbolele. Činile smo jedna za drugu šta smo mogle, ali naša glavna obaveza bila je ona prema Srbima. A oni su fenomenalan narod – čvrsti, snažni, izdržljivi i kada obole puni poverenja i ne žale se. To su idealni pacijenti. Jedino oko čega se nismo slagali bio je svež vazduh. Iz nekog neobjašnjivog razloga ti vojnici sa sela mrzeli su svež vazduh, pa se čak i plašili provetravanja. Stalno smo vodile borbu da otvorimo prozore i oslobodimo se strašne zagušljivosti, koju su svi oni voleli. Ali Srbi su hrabar narod – oni umeju da žive i umeju da umru. Zaista smo ih volele, govorila je u pero Frensis Vejkfild ne propuštajući da pomene legendarnu ljubav između najčuvenije među njima, pionirke inicijative da se od ženskih humanitarnih organizacija formiraju ženske pokretne bolnice, lekarke Elsi Inglis i Srba. „Oni su bili narod drag njenom srcu – hrabri, jednostavni, izdržljivi, pošteni, prirodni, spremni da trpe bez jadikovanja, ’džentlmeni po prirodi’, zvala ih je i obožavala ih”, pričala je Vejkfildova.

Srpski vojnici ne samo da su bili duboko zahvalni toj nežnoj marljivoj škotskoj lekarki i njenim jedinicama koje su došle iz tolike daljine da im pomognu kada im je bilo najteže nego su bili očarani njenim jednostavnim šarmom i uljudnošću, vedrinom i dobrotom kojom je zračila.


Komentari10
cbbb9
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Dusan
Srbi 1914te nisu stalno pricali o ustanku 1804te vec su ziveli zivot i borili se. Vreme je da se prestane sa patetikom i krene napred smisleno. Prvi svetski rat ili komunisticka revolucija su daleko za nama i mi danas i nasi zivoti - sa time imamo jako malo veze. Ajmo malo svezije, proslost ne treba zaboraviti ali u buducnost valjda idemo.
Slobodan
Slazem se. Ali proslost se ne sme zaboraviti. Njeno pamcenje cini nam sigurniji korak ka buducnosti! Pa nece nam valjd sve krojiti anonimusi!?
Preporučujem 0
Зорица Аврамовић
@Саша Јовановић! Господине. пребрзо сте заборавили хероје наше отаџбине, који су 1999. године, као лавови, та наша надљудски храбра браћа и синови, бранили Србију и њене грађане од нечувеног зла и помора, од деветнаестоглаве аждаје, зване НАТО, са крвавим предзнаком САД... Слава им и хвала за сва времена!
Raca Milosavljevic
... vidimo koliko je bilo tada ljudi sa strane koji su punim srcem dosli da pomognu samo iz ideala borbe protiv zla ...grobovi nasih ratnika rasejani su sirom Mediterana ... mnogi nasi sugradjani letuju tamo negde a neznaju,ili nemaju vremena da odu do tih mesta,upale svecu i odaju postu svojim sunarodnicima koji su dali svoj zivot za slobodu ...ni drzava mnogo ne haje,nema vremena u jurnjavi za poglavljima bez alternative i isto tako investitorima bez alternative ...na celu ove kolone iz celog sveta dobrovoljaca je nas Arcibald Rajs ... mnogo nam je pomogao i jos vise ispricao o nama ...
Slobodan
Mi pamtimo, ali mnogi grobovi naših predaka su preorani i izbrisani (Alžir, Tunis, Maroko...)
Preporučujem 0
Raca Milosavljevic
... prica za postovanje,divljenje iz vremena jedne velike Srpske golgote ... grobovi Srpskih boraca rasejani su sirom Mediterana,naravno Krf je prvo ime stradanja i nade,za mnoga groblja smo i zaboravili,na nasu sramotu nasi turisti letuju i uzivaju a samo par kilometara dalje ne sete se da odu i upale svecu i odaju postu palim ratnicima ... na celu ove kolone ljudi dobre volje iz celog sveta,koji su verovali u vise ciljeve i dosli tada u Srbiju je svakako Arcibald Rajs ...
Саша Јовановић
Нисмо ми више тај несаломив народ. Много смо пропали, у сваком погледу. Остаје нам да се стидимо, ко уме.
Радивоје
@Саша Јовановић Чега да се стидим? Причај у своје име. А то да смо пропали - нисмо, само нашу слободу веома скупо плаћамо, ако схватате на шта мислим.
Preporučujem 18
Феликс
Ако смо једном били, увек смо! Можда нека генерација пропадне, али оно што се преноси потомцима целим бићем кроз душу, срце, и гене, не може се избрисати, родиће се поново! Из пепела треба устати, оживети некдашњи дух! Неки од нас још имају, чувају и преносе млађима!
Preporučujem 31

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja