Noga srpskog patrijarha prvi put je kročila u Azbukovicu 23. marta 2000. godine. Patrijarh Pavle doputovao je u manastir ispod Sokola s namerom da narednog dana, na godišnjicu NATO agresije, uz sasluženje mnogobrojnih arhijereja, sveštenstva i monaštva, osvešta monumentalni krst pre njegovog postavljanja na citadelu Sokolske stene, neposredno iznad manastira, gde se i sada, kao kandilo iznad ikone, nalazi i obasjava sve nesrećne duše koje su ostavile svoje kosti u katakombama starog Soko Grada.

Patrijarh Pavle, koji se upokojio na današnji dan 2009. godine, imao je veliki razlog da se tog dana nađe u Soko Gradu. Nemački državljanin i prijatelj šabačkog vladike Lavrentija Horst Vrobel iz Gihforna, tvorac i vlasnik jedinstvenog Internacionalnog muzeja starih vetrenjača i vodenica, odlučio je da kao znak pokajanja za sve žrtve i stradanja Srba, u ime nemačkog naroda, manastiru i narodu ovog kraja daruje veliki pozlaćeni krst. Izrađen u brodogradilištu „Sava” u Mačvanskoj Mitrovici, čelični krst visok je 13,5 metara i težak 2,2 tone, pozlaćen po ivicama 24-karatnim zlatom.

Dok se seća kako su piloti tadašnje RVO i PVO iz sastava nekadašnje 890. mešovite helikopterske jedinice zakačili veliki krst ispod transportnog helikoptera i preko susednih visova poneli ga prema najvišoj tački Soko Grada, profesor Sreten Cvetojević Cvele iz Ljubovije pamti za njega nešto još važnije. To je bio njegov prvi susret sa patrijarhom Pavlom. Cvetojević je savetnik šabačke eparhije i zamenik predsednika Društva prijatelja manastira Svetog Nikolaja Velimirovića u Soko Gradu.

Prepričavajući kako je sa nekoliko osoba prisustvovao zajedničkoj večeri, takozvanoj trpezi ljubavi, priređenoj u čast patrijarha i gospodina Vrobela u trpezariji manastirskog konaka, Cvetojević tu večeru opisuje kao izuzetno iskustvo.

– Pored mnoštva interesantnih detalja sa večere, izdvojio bih zvaničnu ceremoniju razmene poklona između Njegove svetosti i gospodina Vrobela. Znajući iz priča episkopa Lavrentija da patrijarh Pavle u slobodno vreme, ne samo iz hobija, već zbog svog poimanja života, sam obavlja mnoge zanatske poslove, poput popravljanja svoje obuće, stolarije ili struje u Patrijaršiji i po manastirima, Vrobel mu je na poklon uručio univerzalni komplet alata, „mini kištru”, u kojoj se nalaze različite minijaturne alatke, poput šrafcigera, burgija, ključeva, šila, sečiva… Njegova svetost je zahvalio i rekao, blago se nasmešivši: „Mislim da će se vašem poklonu mnogo više obradovati moj naslednik. Ja bih mnogo više voleo da ste mi doneli samo jednu testericu!” Potom je Pavle zamolio svog đakona Stevicu Rapajića da to prevede. Patrijarh je, zauzvrat, Vrobelu uručio knjigu na nemačkom jeziku „Srpske svetinje na Kosovu i Metohiji” – napominje profesor Cvetojević.

Sa te večere on se seća još jednog interesantnog razgovora. Patrijarh Pavle pričao je o poseti manastiru Devič posle NATO agresije i neprijatnosti koje je imao sa trojicom, kako ih je tada nazvao – „arnauta”. Bili su naoružani automatskim oružjem, ili „mašingeverima”, pričao je patrijarh.

– Jedan od trojice kosovskih Albanaca, koji je znao srpski, kazao mu je: „Znam te, ti si onaj pop što stalno govori da je Kosovo sveta srpska zemlja. Moglo bi tebi ovde nešto gadno da se desi. Uostalom, ovo više nije vaša zemlja i vaš manastir.” Patrijarh Pavle mu je odgovorio: „Ne brinem se ja i nema meni šta gadno da se desi, a čija je zemlja i čiji je manastir, to nije uopšte bitno, jer smo svi deca Božija i Bogu se uvek i na svakom mestu možemo i trebamo moliti”. Potom je zatražio da ga puste da prođe do manastira, jer želi da se lično uveri šta je sa monahinjama. I propustili su ga da prođe. Ali dok mi je patrijarh Pavle to pričao, vladika Lavrentije se blago nagao prema meni i tiho mi šapnuo: „Nema njemu šta da se desi, on je jednom nogom već na nebu” – prepričava profesor detalje sa večere.

Šabački vladika Lavrentije je i prvi zagovornik da se u manastirskom kompleksu ispod Soko Grada, pored već postojećeg hrama posvećenog Svetom Nikolaju Velimiroviću, podigne još jedan hram koji bi podsećao na vreme koje je sada svetac, a tada episkop Nikolaj Velimirović proveo na tronu ohridsko-bitoljske episkopije, od 1920. do 1935. godine.

Posle smrti patrijarha Pavla rodila se ideja da bude podignuta kopija Crkve Svetog Jovana Kanea sa Ohridskog jezera, jedan od najlepših primera vizantijske arhitekture. Kad hram bude završen, najverovatnije sledeće godine, biće posvećen blaženopočivšem patrijarhu Pavlu.

Dobrotvori i ktitori budućeg hrama su predsednik Društva prijatelja manastira Svetog Nikolaja Velimirovića u Soko Gradu doktor Miloš Ranković sa suprugom i dvojicom sinova, koji su takođe lekari, kao i Radoslav Veselinović sa svojom porodicom, vlasnik „Galeb grupe” iz Šapca. Od 1989. godine do danas, pored prvobitno sagrađenog hrama i zvonika, ispod Soko Grada nikao je čitav manastirski kompleks sa tri velika konaka, bibliotekom i više funkcionalnih sala, izložbenim prostorima, letnjim amfiteatrom, sportskim terenima.

Patrijarh Pavle, poznat po svojoj skromnosti i duhovitosti, sigurno bi pronašao način da se našali zbog činjenice da se hram posvećen njemu nalazi nedaleko od otvorenog bazena.