nedelja, 20.10.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 21:55

Džihadizam kao generacijska pobuna

Radikalizovani islamski terorista je pomalo nalik članovima Kominterne ili revolucionarima Gevarinog tipa, teza je koju razvija francuski istraživač Olivije Roa u knjizi „Džihad i smrt”
Autor: Ana Otaševićčetvrtak, 16.11.2017. u 12:38
Оливије Роа (Принтскрин Јутјуб)

Ima nečeg istinski modernog u terorističkom i džihadističkom nasilju koje se širi već dvadesetak godina, počinje svoju knjigu Olivije Roa, jedan od najboljih poznavalaca islamskog radikalizma na svetu. Francuski profesor, predavač na Evropskom institutu u Firenci, objavio je više značajnih dela (među kojima su Globalni islam, 2002, Sveto Neznanje, doba religije bez kulture, 2008, U potrazi za izgubljenim Orijentom, 2014) koja nam pomažu da shvatimo fenomen političkog islama kojim se bavi više od trideset godina. U novoj knjizi „Džihad i smrt” (Akademska knjiga, 2017) nastavlja da secira istorijske, kulturološke, sociološke i verske aspekte fenomena koji fascinira i zastrašuje savremeni svet – fenomena islamske radikalizacije.

Ono što Rou izdvaja iz plejade ostrašćenih „stručnjaka za terorizam”, gladnih medijske pažnje, koji su poslednjih godina nikli u gotovo svim sredinama, jeste odmeren, istraživački pristup čiji je cilj da ovaj fenomen utisne u složenu sliku savremenog, globalizovanog sveta. Zahvaljujući takvim, nepristrasnim istraživačima, Francuska se nije pretvorila u zemlju u kojoj muslimani ratuju protiv hrišćana, poput fantazmagorije u Uelbekovom poslednjem romanu „Pokoravanje”, iako je od svih evropskih zemalja najviše pogođena talasom terorizma koji su počinili radikalizovani pojedinci koji se pozivaju na organizaciju poznatu kao Islamska država.

Šta, dakle, kaže Roa u ovoj knjizi? Prvo da je talas terorizma koji je zahvatio Evropu daleko od sukoba hrišćanskog i islamskog sveta, kako ga prikazuju poklonici teze o sukobu civilizacija koja se vezuje za američkog teoretičara Semjuela Hantingtona.

Francuski istraživač govori o islamizaciji radikalizma umesto o radikalizaciji islama koji ne postoji kao neki jedinstven verski identitet već je rastrzan brojnim podelama na sunite, šiite, salafiste, Muslimansku braću, sledbenike sufizma…

Počinioce masovnih krvoprolića u Sjedinjenim Državama sa džihadistima povezuju godište i sračunat čin samoubistva režiran kao spektakl

Umesto vertikalnog pristupa koji dominira, prema kome se koreni islamskog nasilja traže od Korana do Islamske države, od ideologa iz vremena proroka Muhameda do Bin Ladena i El Zarkavija, koji se neprestano slavi u časopisima Islamske države, Roa ga poredi sa drugim oblicima nasilja i radikalizma kao što su generacijski bunt, autodestruktivnost, radikalni raskid s društvom, estetika nasilja.

On se distancira od istraživača poput Žila Kepela, veoma značajnog i uticajnog politologa i analitičara koji terorističko nasilje dovode u vezu sa islamskim verskim radikalizmom u formi salafizma.

„Džihadizam je u najmanju ruku na Zapadu (ali takođe u Magrebu i Turskoj), pokret mladih koji ne samo da se obrazuje mimo verskih i kulturoloških shvatanja svojih roditelja već je nerazdvojivi deo 'mladalačke kulture' naših društava”, piše Roa. Genijalnost Islamske države je, smatra on, u tome što mladim dobrovoljcima nudi narativni konstrukt putem kojeg se mogu ostvariti, odnosno što je lokalizovane teritorijalne zahteve u borbama koje se vode na Bliskom istoku predstavila kao globalni džihad.

U prilog ovoj tezi ide analiza profila počinioca terorističkih napada u Francuskoj. To više nisu međunarodni džihadisti sa Bliskog istoka koji su odlazili u džihad u Avganistan, Bosnu i Irak. Počev od 1995. godine pojavljuje se novo pokolenje izvornih džihadista rođenih na Zapadu ili onih koji su pozapadnjačeni. Tipičan profil radikalizovanog pojedinca je mladić iz drugog pokolenja useljenika ili preobraćenik, često umešan u lako prestupništvo, koji se radikalizovao preko noći, kao član neke družine, pre na internetu nego u nekoj od džamija. Okretanje religiji je upadljivo ali ne podrazumeva i pobožnost – mnogi su u danima uoči prelaska u terorističku akciju izlazili u provod, uz alkohol i potragu za ženskim društvom.

Dva faktora su po njemu odlučujuća za radikalizaciju – raskid sa postojećim poretkom i prelazak u akciju u skladu sa romantičnom predstavom o junaštvu, žrtvovanju i sopstvenom ostvarenju u ime zajednice potlačenih, muslimanske ume, kao što su pripadnici ultralevičarskih pokreta iz sedamdesetih godina preduzimali napade u ime „međunarodnog proletarijata”.

Profesionalni džihadista je, po njegovom mišljenju, pomalo nalik članovima Kominterne ili revolucionarima Gevarinog tipa. Narativ džihadista o pripadnosti virtuelnoj „zajednici“ vernika i povratku u zlatno doba islama je insceniran prema kodovima savremene estetike nasilja koja preobražava mladića u junaka i gospodara terora (često po uzoru na filmove iz holivudske produkcije).

Teza koju razvija Olivije Roa suprotna je prihvaćenom gledištu da su džihadisti sistemski proizvod osetljivih predgrađa i da je terorizam posledica neuspele integracije i postkolonijalne reakcije na ugnjetavanje kojem su bili izloženi njihovi roditelji. Iza radikalizovanih pojedinaca ne stoji lokalni pokret ili organizacija sa jasnim političkim ciljem. Nasuprot masi muslimana integrisanih u zapadno društvo koja je u usponu, džihadizam ima vrlo usku društvenu bazu i privlači samo marginalne tipove.

Ono što je novo je svesno traganje terorista za smrću koja, prema Rou, predstavlja jedan od ključeva za razumevanje aktuelnog radikalizma: nihilističku dimenziju koja je u njegovom središtu. Ovu dimenziju, naročito izraženu kod drugog pokolenja useljenika i preobraćenika, posmatra u kontekstu globalizacije i gubitka identiteta. Reč je o generaciji bez budućnosti, u nedostatku društvenog i kulturološkog uporišta, za koju je smrt, a ne ostvarenje utopije krajnji čin pobune. Savremena figura masovnog samoubice nije, u tom smislu, vezana samo za islamski fundamentalizam. Počinioce masovnih krvoprolića u Sjedinjenim Državama sa džihadistima povezuju godište i sračunat čin samoubistva režiran kao spektakl.


Komentari3
26f9b
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Бане
тј. џихадизам је западни пројекат са циљем дестабилизације националних држава. То је писац хтео да каже.
Vladislav Marjanovic
Strucnost Olivijea Roaa, kao poznavaoca bliskoistocne problematike i islamizma je neosporna. Medjutim, da li je ona i nepristrasna? Kao i svi eksperti, pogotovu oni koji se bave politologijom i sociologijom, tako je i Roa skloniji da odgovore na radikalizaciju muslimanskog sveta trazi iskljucivo u drustvenim okolnostima iskljucujuci pritom ulogu stranih faktora. No, ona mu ne moze biti nepoznata, jer je i sam ucestvovao u ratu protiv sovjetske intervencije u Avganistanu i napisao knjigu o finansiranju Al Kaide od strane SAD. Medjutim, u analizi radikalnog islama, ta mu komponenta nedostaje. Mozda je razlog njegova funkcija u Evropskom institutu u Firenci, a mozda i da je u vise mahova ucestvovao na skupovima Bilderbergovaca. Bilo kako bilo, kada se u medijima oglasavaju inostrani ugledni eksperti da govore o osetljivim temama, nije na odmet pogleadti u kojim uglednim ustanovama oni rade, jer tako neke stvari postaju jasnije...
Стефан Стојановић
Ја нешто слично тврдим већ годинама. Џихадизам је популаран заправо зато што је запад толико декадентан. Млади људи не знају чему да се окрену, џихадизам им вероватно изгледа као алтернатива, нешто другачије, бунтовно. Погледајте сама муслиманска друштва пре педесет година. Западна култура је тада била у успону, изгледала је као прогрес. Сви су желели да носе фармерке, слушају музику, иду на журке, да уживају у сексуалним слободама. Данас, кад нас је хедонизам довео на ивицу провалије (у чему се слажем с Уелбеком), односно када нас је релативизација свега довела до тога да немамо ни за шта да се ухватимо, иде се у другу крајност. Радикализују се све религије, не само ислам - ислам је само отишао најдаље. Погледајте нпр. у које све екстреме иде наша православна омладина. Или амерички протестанти. Све је то одговор на кризу западне цивилизације, којој и ми припадамо.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja