sreda, 18.09.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:52

Ob­ja­vljen za­bo­ra­vlje­ni ro­man Gro­zda­ne Olu­jić

Reč je o de­lu „Pre­ži­ve­ti do su­tra”, ko­ji je pet i po de­ce­ni­ja če­kao u rad­nom sto­lu knji­žev­ni­ce, i ko­ji go­vo­ri o de­ča­ku ko­me je rat ukrao de­tinj­stvo
Autor: Marina Vulićevićsubota, 18.11.2017. u 22:00
Гро­зда­на Олу­јић (Фо­то СКЗ)

Iz­gle­da da ni­ka­da ni­je ka­sno, čak ni za knji­ge ko­je ne­gde sto­je za­tu­re­ne i za­bo­ra­vlje­ne. Ta­ko je bar u slu­ča­ju še­stog ro­ma­na do­bit­ni­ce NIN-ove na­gra­de Gro­zda­ne Olu­jić „Pre­ži­ve­ti do su­tra”, ko­ji je za­vr­šen i pre­ku­can če­kao tre­nu­tak da bu­de ob­ja­vljen, još od 1962. go­di­ne. Pro­na­šao ga je autor­kin sin prof. dr Alek­san­dar Le­šić, pro­fe­sor Me­di­cin­skog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du, a za štam­pu su ga za­jed­no sa njim pri­re­di­li Alek­san­dar Jo­va­no­vić i Zo­ra­na Opa­čić, ko­ja je za ovo iz­da­nje u „Ko­lu”, „Srp­ske knji­žev­ne za­dru­ge”, na­pi­sa­la i pred­go­vor.

Slič­no se pre ne­ko­li­ko go­di­na de­si­lo i sa pr­vom ver­zi­jom ču­ve­nog ro­ma­na Har­per Li „Ubi­ti pti­cu ru­ga­li­cu”, ko­ji je pod na­slo­vom „Idi po­sta­vi stra­ža­ra” (La­gu­na) pro­na­đen i ob­ja­vljen u sve­tu, i kod nas, po­sle vi­še de­ce­ni­ja od na­stan­ka, ali iz sa­svim dru­gih raz­lo­ga. Na­i­me, iz­da­vač je Har­per Li pred­lo­žio da rad­nju pr­ve ver­zi­je ro­ma­na vra­ti u 1936. go­di­nu, što je i glav­nu ju­na­ki­nju vra­ti­lo u vre­me de­tinj­stva. U dru­goj ver­zi­ji, (ko­ja je ob­ja­vlje­na pr­va), ra­sni pro­blem vi­đen je iz per­spek­ti­ve de­te­ta, kao što je i rat, u ro­ma­nu Gro­zda­ne Olu­jić – „na­še Har­per Li”, vi­đen iz ugla ri­đeg de­ča­ka od se­dam go­di­na, ko­ji umno­go­me pod­se­ća na nju sa­mu.

Ro­man „Pre­ži­ve­ti do su­tra”, na­slo­va ko­ji se sjaj­no ukla­pa u na­šu sva­ko­dne­vi­cu, kao da je ju­če na­pi­san, go­vo­ri, da­kle, o Dru­gom svet­skom ra­tu, o de­ča­ku či­je je de­tinj­stvo taj rat ukrao, ali na na­čin ko­ji NOB ne pri­ka­zu­je u du­hu sve­tlih ide­a­la. De­ča­kov brat Pe­tar, bli­zak sko­jev­ci­ma, u tre­nut­ku ka­da vi­di obe­še­nih pe­de­set me­šta­na bač­kog Ka­ra­no­va i to zbog jed­nog ubi­je­nog Nem­ca, ose­ća nji­ho­ve op­tu­žu­ju­će po­gle­de i iz smr­ti, te po­mi­šlja:

„Bu­da­le! Pa bi­lo je ob­ja­vlje­no da će za jed­nog ne­mač­kog voj­ni­ka bi­ti pla­će­no sa sto ta­la­ca, u naj­bo­ljem slu­ča­ju sa pe­de­set. Pe­tar ne­str­plji­vo od­mah­nu gla­vom slu­ša­ju­ći ob­ja­šnje­nja Cr­nog da je ubi­stvo Han­sa Mi­le­ra mo­ra­lo da se do­go­di. Za­i­sta ni­če­mu ne vo­di!(...) Ima­mo li pra­va da za jed­nog žr­tvu­je­mo sto­ti­nu? – Pe­tar za­drh­ta. – U ime ko­je po­be­de je to do­zvo­lje­no?”

Ovaj od­lo­mak iz ro­ma­na „Pre­ži­ve­ti do su­tra”, kao ni ro­man u ce­li­ni, ni­je do­če­kao da bu­de cen­zu­ri­san zbog jed­ne stva­ri ko­ja je za ni­jan­su go­ra od cen­zu­re. Gro­zda­na Olu­jić pod­le­gla je auto­cen­zu­ri po­sle ne­ga­tiv­nih kri­ti­ka nje­nog ro­ma­na „Iz­let u ne­bo”, ko­ji je na­pad­nut kao bru­tal­no ci­ni­čan i ko­ji na ne­do­pu­sti­vo ru­žan na­čin pri­ka­zu­je so­ci­ja­li­stič­ku stvar­nost. Sve to iz­re­če­no je po­sle uspe­ha i na­gra­de sa­ra­jev­ske „Na­rod­ne pro­svje­te”, kao i na­gra­de za­gre­bač­kog „Te­le­gra­fa” za još je­dan od ro­ma­na Gro­zda­ne Olu­jić „Gla­sam za lju­bav”. Sa jed­ne stra­ne, po re­či­ma Zo­ra­ne Opa­čić, ekra­ni­zo­va­nje po­me­nu­te knji­ge „Iz­let u ne­bo”, kao i ro­ma­na „Čud­na de­voj­ka”, pre­vo­đe­nje nje­ne pro­ze u sve­tu, uka­zi­va­lo je na le­pu knji­žev­nu ka­ri­je­ru Gro­zda­ne Olu­jić še­zde­se­tih go­di­na, a sa dru­ge, isti lju­di ko­ji su nje­ne pri­po­ve­sti hva­li­li, isto­vre­me­no su im upu­ći­va­li oštre oce­ne. Ta­ko je ro­man „Pre­ži­ve­ti do su­tra”, pi­san od 1959. do 1962. go­di­ne, na­sta­jao u vre­me ospo­ra­va­nja „Iz­le­ta u ne­bo”.

„Bu­du­ći da se u nje­mu sli­ka sve­ta iz­no­va ne pri­ka­zu­je iz ide­o­lo­škog dis­kur­sa, od­no­sno da se u nje­mu ne pro­mo­vi­še par­ti­zan­ski po­kret – bar ne u onoj me­ri ko­ja je po­želj­na, od­no­sno nu­žna u vre­me ka­da je ro­man pi­san – i da bi, shod­no to­me, ve­ro­vat­no bio po­gre­šno pro­tu­ma­čen, spi­sa­te­lji­ca je, obes­hra­bre­na, `otrežnjenjem` knji­žev­ne jav­no­sti, ko­je će se `obaviti do kraja`, od­lu­či­la da ga ne ob­ja­vi, pa sto­ga za­vr­še­ni ru­ko­pis ni­je ni­ko­me ni po­ka­zi­va­la”, pri­me­ti­la je Zo­ra­na Opa­čić u pred­go­vo­ru knji­zi, uz opa­sku da ro­man ni­je ni­šta iz­gu­bio od auten­tič­no­sti i mo­der­no­sti pri­po­ve­da­nja. Po­sle pred­sta­vlja­nja ovog iz­da­nja u Srp­skoj knji­žev­noj za­dru­zi, mo­gla su se ču­ti i za­pa­ža­nja da je ovo mo­žda i naj­bo­lja knji­ga Gro­zda­ne Olu­jić.

Njen ro­man „Pre­ži­ve­ti do su­tra” uspe­šno vo­di ne­ko­li­ko to­ko­va pri­po­ve­sti. Po­čev od por­tre­ta raz­li­či­tih ge­ne­ra­ci­ja po­ro­di­ce de­ča­ka Sa­še: de­de Lu­ke, so­lun­ca ko­ji gi­ne na po­čet­ku ra­ta za­to što go­lo­ruk ju­ri­ša na Nem­ce, oca Ste­va­na ko­ji gu­bi auto­ri­tet i po­zi­ci­ju gla­ve po­ro­di­ce, ali ipak gi­ne ča­sno, maj­ke – rat­ne he­ro­i­ne, sta­ri­jih de­ča­ko­vih bra­ta i se­stre ko­ji u stra­šnim okol­no­sti­ma sa­zre­va­ju kao lič­no­sti, pre­ko rat­nih ne­prav­di i uža­sa le­še­va ko­je iz Sla­vo­ni­je do­no­si vo­da, do mrač­ne i apo­ka­lip­tič­ne, ali i po­et­ske sli­ke de­hu­ma­ni­zo­va­nog sve­ta. „Na ru­žnoj, ubo­ga­lje­noj i is­ka­sa­plje­noj ze­mlji lu­dom le­po­tom buk­ta­li su sa­mo ru­me­ni cve­to­vi bre­skve, a hra­na po­sta­ja­la sve sku­plja od zla­ta, od ži­vo­ta, ča­sti. Šta je to čast? Hra­ne ni­je bi­lo”, pi­še Gro­zda­na Olu­jić. Po­sle sve­ga što je pre­ži­veo, de­čak na kra­ju ro­ma­na ka­že maj­ci da ne­ma je­da­na­est, već da se ose­ća kao da ima sto je­da­na­est go­di­na...

Mla­di par­ti­za­ni u ovoj nje­noj knji­zi, ko­ja je pet i po de­ce­ni­ja sta­ja­la u fi­o­ci rad­nog sto­la, pred za­vr­še­tak ra­ta u de­li­ri­ju­mu uz­vi­ku­ju: „Na ze­mlji raj nas če­ka! Igraj, igraj, ne­moj sta­ti”, kao u ne­koj an­ti­u­to­pi­ji, dok po­čet­na po­sve­ta za­pra­vo su­ža­va po­gled na in­di­vi­du­al­ni ose­ćaj lju­ba­vi, „ko­ja je je­di­na pri­li­ka za sre­ću u vre­me­nu u ko­jem je umet­nost ži­vlje­nja na­da­sve umet­nost da se pre­ži­vi”.


Komentari1
45dd9
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Zoran
Što se mene tiče, mogao je i da ostane zaboravljen.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja