Kamenčić oslobodio Pavla Vuisića

Pa­vle je kru­pan i sna­žan čo­vek, pa bi i tim pu­tem mo­glo da se do­ka­zu­je da tri ča­še špri­ce­ra ne pred­sta­vlja­ju ni­šta ka­da se ras­po­re­de na pre­ko sto ki­lo­gra­ma te­la, re­kao je advo­kat Ve­li­mir Cve­tić.

Pred sud­skim ve­ćem u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci se­deo je na op­tu­že­nič­koj klu­pi ve­li­ki čo­vek. Ne sa­mo po­ja­vom, ne­go i po glu­mač­kom ume­ću. Sni­mio je ne­ko­li­ko de­se­ti­na fil­mo­va i tek su ga če­ka­le ulo­ge Pa­je u „Ka­mi­on­dži­ja­ma”, Jo­ce u „Ot­pi­sa­ni­ma” i mno­ge dru­ge.

Pred su­di­ja­ma je se­deo Pa­vle Vu­i­sić.

Ni­je to bi­la film­ska klap­na za sce­nu u sud­ni­ci. Ni­je bi­lo ka­ska­de­ra na auto-pu­tu. Sce­na je bi­la su­ro­vo stvar­na.

Glu­mac je 21. de­cem­bra 1961. go­di­ne vo­zio svog „fi­ću” auto-pu­tem ka In­đi­ji. Kod Sta­re Pa­zo­ve iz­ne­na­da je pre­šao na le­vu stra­nu ko­lo­vo­za i su­da­rio se s auto­bu­som „La­ste”.

U ne­sre­ći je po­gi­nuo nje­gov pri­ja­telj, ko­ji je se­deo na me­stu su­vo­za­ča, a put­nik sa zad­njeg se­di­šta te­ško je po­vre­đen.

Su­đe­nje je iza­zva­lo ve­li­ko in­te­re­so­va­nje jav­no­sti i iz­gle­da­lo je da će Vu­i­sić mo­ra­ti da ode na iz­dr­ža­va­nje ka­zne ka­da je Okru­žni sud u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci, ok­to­bra 1963. go­di­ne, do­neo pre­su­du – če­ti­ri go­di­ne stro­gog za­tvo­ra. 

U obra­zlo­že­nju je pi­sa­lo da je op­tu­že­ni bio pri­pit i da je br­zo vo­zio. Sud ni­je po­ve­ro­vao Vu­i­si­ću da je iz­gu­bio kon­tro­lu nad vo­la­nom zbog iz­ne­nad­nog pu­ca­nja ve­tro­bran­skog sta­kla.

Ve­šta­ci su utvr­di­li da je ka­mi­on is­pred „fi­će” zad­njim toč­ko­vi­ma si­lo­vi­to od­ba­cio je­dan ma­li ka­men, ko­ji je ve­li­kom br­zi­nom uda­rio u Vu­i­si­ćev ve­tro­bran.

Baš taj ka­men­čić bio je adut od­bra­ne pred Vr­hov­nim su­dom, ko­ji je uki­nuo pre­su­du i vra­tio su­đe­nje na po­če­tak. 

– Za­što ko­man­dir sa­o­bra­ćaj­ne mi­li­ci­je ni­je utvr­dio pi­jan­stvo okri­vlje­nog du­va­njem u fil­ter? Za­što le­kar ni­je u svo­joj am­bu­lan­ti u Sta­roj Pa­zo­vi uzeo krv na al­ko­hol? Za­što to ni­je uči­nje­no bar ka­da je Vu­i­sić pre­ba­čen u Ze­mun­sku bol­ni­cu? – re­đa­la su se pi­ta­nja bra­ni­la­ca na po­no­vlje­nom su­đe­nju u ja­nu­a­ru 1965. go­di­ne.  

– Ni­je mi pa­lo na pa­met da od po­lu­mr­tvih lju­di va­dim krv na al­ko­hol. Spa­sa­vao sam ži­vo­te – re­kao je dok­tor.

Jav­ni tu­ži­lac je tvr­dio da su Vu­i­sić i nje­go­va dva pri­ja­te­lja po­pi­li li­tar i po vi­na u re­sto­ra­nu „No­vi Be­o­grad”.

– Ko­no­bar je re­kao su­du da je op­tu­že­ni Pa­vle sa svo­jim sa­put­ni­ci­ma bio tre­zan, da ni­je pio vi­no tra­gič­nog da­na – go­vo­rio je advo­kat.

Do­sta­vio je na­laz In­sti­tu­ta za sud­sku me­di­ci­nu u ko­me pi­še da ka­fa ne mo­že ne­u­tra­li­sa­ti al­ko­hol. Ve­šta­ci su utvr­di­li da se „fi­ća” kre­tao br­zi­nom od sve­ga 30 ki­lo­me­ta­ra na sat.

Sve­do­čio je i Slo­bo­dan Đor­đe­vić, ko­ji je 11 da­na po­sle ne­sre­će bio u ko­mi i je­dva pre­ži­veo. Se­deo je na pred­njem se­di­štu od Be­o­gra­da do Sta­re Pa­zo­ve, gde su po­pi­li ka­fu za­jed­no s po­koj­nim Ili­ja­še­vi­ćem, ko­ji je ta­da seo na­pred.

– Po­što sta­nu­je­mo u is­toj zgra­di, ja sam ga iz­ju­tra ra­no pro­bu­dio da ide­mo na ser­vis ko­la. Svra­ti­li smo u ka­fa­nu da po­pi­je­mo ka­fu – re­kao je Đor­đe­vić pred su­dom.

– Pa­vle je be­žao zde­sna ule­vo on­da ka­da mu je raz­lu­pa­na šo­fer­šajb­na. Ošte­će­ni Đor­đe­vić je re­kao da je čuo ne­ki udar, za­tim zu­ja­nje, na­gli pro­dor ve­tra, a za­tim je do­šao sna­žan udar s ko­jim se nje­go­va svest iz­gu­bi­la. Od­mah po­sle ovo­ga do­šao je iz No­vog Sa­da ve­štak, in­že­njer Vu­ko­sa­vljev, ko­ji je re­kao: „Ma­li ka­mi­čak, ve­li­či­ne ma­log ora­ha, mo­že da raz­lu­pa šo­fer­šajb­nu” – na­veo je advo­kat.

Glu­mac je u ne­sre­ći pro­šao s pre­lo­mom ru­ke i no­ge.

– Ka­da bi za tre­nu­tak po­ve­ro­vao da će­te osu­di­ti Pa­vla Vu­i­si­ća, ja bih vam du­go go­vo­rio o umet­ni­ku evrop­skog ran­ga, o lič­no­sti ko­ja je skrom­nim ži­vo­tom i ve­li­kim de­li­ma ste­kla po­pu­lar­nost ko­ja se te­ško mo­že do­sti­ći. Ostao bih ov­de da­ni­ma da go­vo­rim sve dok vas ne uve­rim da je ne­vin. Ali osta­vljam sve to po stra­ni, jer sam ube­đen da će­te ga oslo­bo­di­ti – ka­zao je Cve­tić na kra­ju za­vr­šne re­či.

No­vo sud­sko ve­će u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci do­ne­lo je oslo­ba­đa­ju­ću pre­su­du, ko­ju je Vr­hov­ni sud Sr­bi­je po­tvr­dio.

Po­no­sni Vi­king 

Advo­kat Ve­li­mir Cve­tić (1924. Je­zdi­na, Ča­čak – 2001. Be­o­grad) bio je u Dru­gom svet­skom ra­tu za­ro­bljen i spro­ve­den u lo­gor na Ba­nji­ci, oda­kle je in­ter­ni­ran u Nor­ve­šku. Na­kon bek­stva iz lo­go­ra pri­klju­čio se nor­ve­škim par­ti­za­ni­ma. Na nje­go­vom spo­me­ni­ku pi­še da je „Po­no­sni Vi­king”. Od­li­ko­van je zbog uče­šća u bor­bi pro­tiv oku­pa­to­ra, ali je 1999. go­di­ne vra­tio or­den dr­ža­vi Nor­ve­škoj, za­to što je nje­na vla­da po­dr­ža­la agre­si­ju NA­TO-a na SRJ, na­vo­di u knji­zi „Ve­li­ke advo­kat­ske od­bra­ne” ni­ški advo­kat Oli­ver Injac. Bra­nio je u oko 7.000 slu­ča­je­va sa­o­bra­ćaj­ki, ali i u mno­gim po­li­tič­kim pro­ce­si­ma.