petak, 14.12.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:34
Slike koje pamtim: Ljubivoje Ršumović

Ršum? Ma šta mi reče!

Autor: Josip Babelsreda, 29.11.2017. u 11:00
Љубивоје Ршумовић (Фото Јосип Бабел)

Šezdesetih godina u kvizu o dobitnicima Nobelove nagrade u Radio Beogradu osvojio sam tranzistor i na njemu utorkom slušao emisiju: „Ma šta mi reče”. U njoj je pesnik Ljubivoje Ršumović ispisivao svoje kalambure i pravio ršum rečima, gradeći nove svetove. Kad sam 1970. postao student književnosti i stipendist TV Novi Sad, u Radničkom univerzitetu „Radivoj Ćirpanov” u Novom Sadu prisustvovao sam promociji pesničke knjige Ljubivoja Ršumovića „Ma šta mi reče”, o kojoj je govorio njen priređivač Gojko Janjušević. Kasnije sam saznao da su Ršumovićevi preci bili nekada hrabri Hercegovci iz porodice Okiljević. Kad je jedan od njih napravio ršum među Turcima, dadoše mu nadimak Ršum. Od njega potiču Ršumovići i Ljubivoje, što reči sateruje u buljuke. Maštom gradi lepotu, za koju tvrdi da se njome brani otadžbina. Kasnije mi je Karolj Seleš, tada poznati karikaturista i otac Monike Seleš, sa kojim sam radio emisiju „Znanje-imanje”, pričao kako je bio cimer u studentskoj sobi sa Ršumom, koji je stalno trčao u Radio Beograd i nosio Dušku Radoviću i Olgi Vlatković svoje stihove. („Domovina se brani knjigom/ i pesmom o nebu/ Sestrinom suzom, majčinom brigom/ I onim brašnom u hlebu”).

Gledao sam i čuvene Ršumovićeve serije „Dvogled”, „Hiljadu zašto”, „Hajde da rastemo”, a kasnije na TV Novi Sad  i „Fazone i fore”. Kao saradnik urednika Pere Zupca često sam prisustvovao snimanju te serije, ili u bioskopu u Petrovaradinu, ili u dvorcu Dunđerski u Bečeju. Pamtim članove porodice Vranešević koji učestvuju u snimanju tih emisija, a Dina Vranešević je bila moja saradnica u realizaciji emisija „Nedeljno popodne” na TV Novi Sad, čiji sam bio urednik 1984. godine. Ljubivoje Ršumović, već kao slavan pesnik i TV stvaralac, pristao je da bude učesnik u mojoj novoj emisiji „Ključ vedrine”. U svom stanu u Bulevaru revolucije (danas Bulevar kralja Aleksandra), Ršumović je, tada, pre tri decenije, opisao kako stvara:

– Deca svakom piscu mogu da budu povod. Meni je dragoceno kako deca dolaze do onoga što je poetsko u njihovom izražavanju i ponašanju. Kao pisac trudim se da se prepustim igri kao dete. Kad se to dogodi, prestaje svest, iskustvo, kalkulacija. Prepuštam se igri kao nečem što me vodi i čak diktira pravila o tome kojim putem će poći pesma ili priča. Naravno da na sve utiče pomalo i piščeva nadgradnja, koja predstavlja njegovu odgovornost na šta će igra u pesmi izaći. Mora se naći kopčica kojom će pesnik vezati čitaoca, a ostati u igri. Imao sam sreću i privilegiju da sam sve u životu  radio sa zadovoljstvom: od učenja, pisanja pesama, rada na televiziji, gradnje kuća, bavljenja stolarijom, karateom, vaspitanjem svoje dece i svim drugim. Moja vedrina je u radu i zadovoljstvu urađenim. Duško Radović je rekao da sam ja bistri planinski potok koji je došao sa Zlatibora, a Radomir Andrić napisao da sam svoj sluh prineo dečijem šapatu.

U emisiji „Ključ vedrine” učestvovala je i Ršumovićeva porodica: supruga Nataša, koja je tada radila kao savetnik u Sekretarijatu za informacije, pa se kasnije sasvim posvetila porodici, i njihova tri sina: Branko, Mihailo i Vuk. Slika njihove šetnje savskim kejom u jedinstvenom zagrljaju i sa osmesima na licu ostala mi je upamćena do današnjeg dana. Ta slika, tehnikom usporena, i sad mi lebdi u svesti kao metafora srećne porodice kojoj ništa ne može zafaliti. Na tu

sliku podsećam Ršumovića dok sedimo u Srpskom književnom društvu u Francuskoj 7, i to na Svetski dan deteta, a on, dirnut, dodaje: – Znam, vodio sam te i na svoju „Slobodnu teritoriju” u vikendicu u Baćevcu, 30 kilometara od Beograda, gde stolarišem, udišem prirodu i, na panju sedeći, promišljam, sa gostom ili sam, o sudbini sveta. U prvu knjigu „Ma šta mi reče” stavio sam, kao potvrdu mog dokumentarističkog opredeljenja u poeziji, po uzoru na Jovu Zmaja, i neke isečke iz modnih časopisa moje žene Nataše. Nje više nema, umrla je prošlog septembra, posle pola veka braka, a ostali su stihovi u pesmi „Bilo je žena/ zbog kojih postoji proleće, pa leto/ Koje zaslužuju da im se pesma piše/ Ali samo jedna je jedina bila sve to/ Zajedno i od svih još nešto malo više.” Važan je i moj rad u TV Beograd, jer me je učvrstio u  dokumentarističkom pristupu literaturi. Uz korišćenje svakodnevnog, čak slengovskog, jezika i slika iz običnog ljudskog bitisanja, moje pesme su postale uverljive i prihvatljive za svakog, a naročito za decu. Ostale su upamćene i moje emisije iz serije „Dijagonale – priče o ljudima i naravima” (Mijaci, Malisori, Brsjaci, Bunjevci, Lale, Boduli, Goranci i drugi.) Bila je važna i moja knjiga „Sjaj na pragu”, u kojoj sam zaokružio svoj dug prema korenima, prema roditeljima, pa i prema svom potomstvu. To se ogleda i u pesmi „Deca su ukras sveta”, koja je postala dečja himna. („Dete treba da posmatraš,/ al’ mu nemoj na put stati,/ što ga pre čovekom smatraš,/ pre će čovek i postati.”)

Podsetio sam Ljubu i na njegov značajan doprinos pozorištu i na pisanje dela za decu u pozorištu „Boško Buha”, u kom je bio upravnik od 1986. do 2002. godine i očinski podigao nekoliko generacija naših najboljih glumaca za male i za velike.

– Kad sam tamo otišao, za manju platu nego u izdavačkoj kući u kojoj sam dotle radio, suočio sam se sa nizom problema, ali i radosti. Radio sam upravničke poslove, ali i pisao i stvarao predstave, među kojima su najbolje: „Šuma koja hoda”, „Nevidljiva ptica”, „Baba roga”, „Uspavana lepotica”, „Au, što je škola zgodna”… I pokazalo se korisnim, jer nismo imali para da plaćamo autore sa strane.

U svemu što sam radio, imao sam utisak da me prati, posmatra i ocenjuje moj prvi i najvažniji urednik i uzor – Duško Radović. Bio je veoma strog i veoma je pazio šta govori i piše, što nije slučaj sa mnom, ali je do kraja ostalo da se uvek mogao na mene osloniti. Meni je pomagao tako što mi je pregledao, pa čak i ispravljao neke stihove i čini mi se da je on i dan-danas moj urednik.

Rekao sam Ršumoviću da, posle njegovih preko devedeset objavljenih knjiga i na desetine dobijenih književnih nagrada i priznanja, zapravo i ne treba da bude povoda za novi susret, ali da je njegova nova knjiga „Šumkula u škripcu – Basnoslovno bajkovanje”, koju je ilustrovao Dušan Petričić, uz knjigu „Singi Lumba i drvo čarobnih olovaka” Slavimira Stojanovića, dobila Nagradu za najlepšu knjigu na 62. Sajmu knjiga u Beogradu. On je uzvratio:

– To je, posle knjiga „Vidovite priče„ i „Vid iz Talambasa”, treći deo trilogije o doživljajima dečaka Vida i, ovoga puta, njegove sestre Nađe, u kome se priča o pripitomljenoj Zveri Šumkuli, odnosno šumskoj ajkuli kojoj ne treba mnogo verovati. Knjiga je lepa, bajkovita i obradovaće decu koja vole moje pripovedanje. A meni ostaje još da ostvarim svoj davnašnji san, da se na neki dublji način vratim u zavičaj, u rodno selo Ljubiš i realizujem svoju ideju o Akademiji „Saradnici sunca”, u kojoj bi se u ambijentu mog rodnog kraja okupljali mladi pesnici i razvijali svoj talenat. Ako ne uspem u nameri, nadam se da će je drugi ostvariti po mojoj zamisli. To je želja dečaka sa pesmom o Zlatiboru, koju je njegova učiteljica Milica Gođevac poslala u „Pionirske novine”. Dečaka koji je kao nagradu za nju dobio pretplatu na te novine i olovku koja je na vrhu imala gumicu i srce kojim još i danas piše.


Komentari1
c8d56
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Вукица
Топла прича о свима нам драгом Златиборцу, из пера врсног новинара! (Нас, старије читаоце Политике, враћа у времена у којима смо имали од кога учити, и научити, кроз игру, шалу и смех, како израсти у доброг човека, и како такав остати кроз цео живот.)

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja