Stara je vest da Evropska unija i Sjedinjene Američke Države ne priznaju referendum održan na Krimu 16. marta 2014. kada je pri izlaznosti od 82 odsto građana, od nešto više od 1,2 miliona stanovnika Krima, za pripajanje Ruskoj Federaciji glasalo skoro 97 odsto njih. Zbog pripajanja Krima Rusiji su uvedene sankcije koje se na svakih šest meseci produžavaju i proširuju.

Iako se više od tri godine posle izjašnjavanja stanovnika Krima dovode u sumnju i rezultati glasanja, nemački Centar za istočnoevropske i međunarodne studije objavio je istraživanje javnog mnjenja na Krimu koje je pokazalo da bi 78,8 odsto građana i sada glasalo za prisajedinjenje Krima Rusiji, samo 2,4 odsto je reklo da bi glasalo drugačije, a 6,8 odsto nije htelo da odgovori na pitanje.

Ovo istraživanje je zanimljivo i u svetlu osporavanja te odluke zbog Tatara, koji su islamske veroispovesti i koji na Krimu predstavljaju treći narod po brojnosti sa 12 odsto (posle Rusa i Ukrajinaca). U okviru ankete koja je sprovedena u proleće ove godine, u obzir je uzeto mišljenje 1.800 građana, od kojih je 200 bilo krimskih Tatara.

Oko 80 odsto ispitanih je odgovorilo da smatra ispravnom prošlogodišnju odluku da se Medžlis krimskih Tatara u Rusiji proglasi terorističkom organizacijom. Vrhovni sud je konstatovao da su njihovi lideri u Kijevu sarađivali sa ekstremističkim dobrovoljačkim grupama, učestvovali u trgovinskoj blokadi Krima i rušenju dalekovoda kojima je sprovođena električna energija na poluostrvo.

Tešku istoriju odnosa između krimskih Tatara i Rusa zvanična Moskva pokušava da ublaži od pripajanja ovog poluostrva: zastupljeni su u svim organima vlasti, a ruski predsednik je odmah u aprilu 2014. godine potpisao zakon o rehabilitaciji krimskih Tatara, što je bio potez kojim je sa njih skinut žig saradnika nemačkih okupatora.

Direktorka centra i autor ovog istraživanja Gvendolin Sase je u kratkim zaključcima navela da se u istraživanju i dalje očitava skepsa krimskih Tatara prema novoj vlasti.

Ona je podsetila da su 2014. godine svi stanovnici Krima automatski dobili rusko državljanstvo i da je nezadovoljstvo ovim statusom vidljivo i u ovom istraživanju, jer su naročito krimski Tatari, njih 38,7 odsto, istakli regionalni identitet – izjašnjavajući se kao krimski Tatari. Međutim, 80 odsto svih ispitanika smatra sebe ruskim građanima, a 13 odsto su rekli da su građani Krima.

Iako je anketirano samo 200 Tatara, autorka istraživanja je navela da je mišljenje krimskih Tatara drugačije i u odnosu na procenu događaja 2014. godine. Samo 7,8 odsto njih smatra da je mobilizacija krimskih građana bila razlog što je poluostrvo postalo deo Ruske Federacije – u poređenju sa 25,9 odsto u opštoj populaciji. Nasuprot tome, 24 odsto vidi događaje kao rezultat ruske akcije i 35,3 odsto kao rezultat demonstracija na trgu Majdan u Kijevu.

„Socijalna i politička integracija krimskih Tatara, koja nije bila osigurana ni u ukrajinskoj državi, i dalje ostaje potencijalni faktor destabilizacije ruske kontrole na Krimu”, navela je direktorka centra.

Na sajtu ove organizacije mogu se naći i podaci iz istraživanja javnog mnjenja na Krimu, koje je sprovodio USAID, IRI i Galup institut na svake dve godine, zaključno sa majom 2013. godine. Na pitanje da li Ukrajina ide u pravom smeru od 1.100 anketiranih građana 2013. godine je njih 24 odsto smatralo da ide u dobrom pravcu, 62 odsto da ne ide, a 14 odsto je bilo neopredeljenih. U oktobru 2011. godine 11 odsto je smatralo da Ukrajina ide u dobrom pravcu, 62 odsto da ide u pogrešnom, a 26 odsto je bilo neopredeljenih. U novembru 2009. samo je šest odsto smatralo da Ukrajina ide u dobrom pravcu, čak 80 odsto stanovnika Krima da ide u pogrešnom, a 14 odsto je bilo neopredeljenih.

Da bi se moglo u potpunosti sagledati kakav su odnos prema vlasti u Kijevu imali stanovnici tada Autonomne Republike Krim, potrebno je podsetiti se na političke događaje u Ukrajini. Narandžasta revolucija u Ukrajini je sprovedena krajem 2004. i tokom 2005. godine nakon drugog kruga predsedničkih izbora. I tada je, kao i u vreme protesta na Majdanu krajem 2013. godine i početkom 2014. godine, u pitanju bila spoljnopolitička orijentacija Ukrajine. Pobedu tadašnjeg premijera Viktora Janukoviča na predsedničkim izborima nije priznao njegov protivkandidat Viktor Juščenko, čije su pristalice započele ulične proteste i izdejstvovale poništavanje izbora. Na ponovljenim izborima je pobedio Juščenko, a Ukrajina se okrenula evroatlantskim integracijama. Nakon pet godina, na izborima 2010, Juščenko je ostvario najgori rezultat, a u drugom krugu je pobedu nad Julijom Timošenko (45,36 odsto) odneo Janukovič (48,95 odsto).