utorak, 12.12.2017. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 15:03
NE SAMO O POSLU: Ognjenka Lakićević

Uspeh će postati nepristojna reč

Objavila je nekoliko zbirki poeziji, od kojih je najnovija „Ljubavna pisma Guglu”, vokalni je solista alternativne rok grupe „Autopark”, voli bučne, pametne i melodične gitare i tekstove koji nešto govore
Autor: Dragoljub Stevanovićsreda, 06.12.2017. u 13:00
Огњенка Лакићевић (Фото приватна архива)

Ognjenka Lakićević je muzičarka benda koja pripada alternativnom muzičkom pravcu, ali uz to i pesnikinja sa nekoliko objavljenih zbirki poezije. Pevačica je grupe „Autopark”, tipičnog predstavnika beogradske alternativne rok scene. Posle duže pauze pred publikom su bili aprila ove godine. Jedan od njenih najvažnijih događaja poslednjih godina.

Za novogodišnje praznike pripremaju, već po tradiciji čestitku svojim fanovima, novi singl na kojem sada rade sa puno gitarske buke. Voli bučne, pametne i melodične gitare i tekstove koji nešto govore.

Alternativna scena nema naslovne strane, nema je na estradnim stranama, to su, kako kaže, događaji u džepovima, ili nišama velikih gradova, gde se skoro svi poznaju ili prepoznaju. Nema slave, pa ni uspeha u tradicionalnom značenju, ali ima stvaranja i radosti koja iz toga proizilazi.

– Predstavnica sam radničke klase, ustajem svakog jutra i radim posao od pola devet do pet, i to vremenski zauzima centralno mesto mojih pet dana u nedelji. Završila sam master na Filološkom fakultetu, tako je nekako išao taj regularni put mog života. Bavim se i prijateljima, oni su veliki, neodvojivi deo mog sveta – ističe Ognjenka Lakićević.

Razgovarali smo jedne nedelje posle njenih časova koje ima u Domu omladine gde drži radionicu „Anonimni pesnici”. Ovo joj je osma grupa po redu.

– Meni je ova radionica jako važna. Nisam sigurna da iko može ikoga da nauči da piše poeziju, ali mogu da im predlažem šta da čitaju, da insistiram na tome da je čitanje važno, da ukazujem na opšta mesta u pisanju, prvoloptaška rešenja, traljavost. Život trpi takve slabosti, ali ne i poezija – nastavlja naša sagovornica.

Detinjstvo u Parizu

Sa ocem, majkom i bratom živela je u Parizu od svoje prve godine do osnovne škole. Pričali su joj da je bila stalno nasmejana i otvorena, ali nešto se desilo kad je krenula u školu.

Sami sebi sve na svetu
Ideale njene generacije pokušali da ubiju ratovi devedesetih. Taman kad su počeli da žive – sve je stalo. Govoreći o današnjim mladim ljudima kaže da kao i u svakoj generaciji ima i divnih i pametnih, ali i zatvorenih, sebičnih...
– Intelektualno su zreliji, jer zbog toga što su internet generacije, drukčije spoznaju stvari i drukčija im je pažnja, ali nisam sigurna da su emotivno zreliji. Ne znam da li su malo sebičniji i otuđeniji nego što je to bila moja generacija, vidim da se danas mnogo potencira to da si ti sebi sve na svetu i da si sebi najvažniji. Te motivacione poruke su mi danas srž onoga šta ne valja sa svetom. Biti dobar, danas to zvuči kao neki kliše, ili se to posmatra kao da je neko naivan i glup, ali ja na to ne gledam tako, već kao na iskonsku, vrhunsku vrednost – kaže Ognjenka Lakićević.

– Postala sam jako stidljiva i jako malo sam pričala. Tako sam počela da pišem, unutrašnji svet mi nije davao mira – navodi Ognjenka.

Bila je, kaže, jako srećno dete u ranom detinjstvu, u Parizu. Išla je svakodnevno u duge šetnje po gradu, mama i brat su joj čitali dečje knjige na francuskom, gledala je crtane filmove koji su tada bili popularni.  Najbliže komšije su joj bili neki divni ljudi, bračni par iz Tokija sa kojima su se njeni roditelji družili, i koji su imali dva sina. Još tada je bilo jasno koliko su velike kulturološke razlike u vaspitanju. Ta deca su od ranih godina maltene već sposobna za život, dok su kod nas, primećuje, dvadesetogodišnjaci i dalje klinci umesto kojih majka obavlja sve te trivijalne stvari kao što je svakodnevni život.

Bila je okružena jako velikim brojem knjiga i književnih časopisa, pločama, monografijama slikara.

– Kad sam malo odrasla, brat i ja smo se redovno dopisivali. On je uveče izlazio, a ja sam sedela u njegovoj sobi, slušala ploče  i pisala mu pisma, a ujutru bi me na njegovom stolu redovno čekalo pismo od njega, koje je pisao u sitne sate. Obožavala sam pisma, mnogo sam ih napisala u životu, i mnogo pisama dobila, imam pune kutije primljenih pisama, nekad od ljudi sa kojima sam se viđala redovno – priča Ognjenka Lakićević.

Trema na nastupima

Docnije se ta stidljivost ponovo javljala i u zrelom dobu pred javne nastupe, bilo da je reč o večerima poezije bilo o rok koncertu. Sredinom devedesetih zbog treme napustila je  jedan bend, a posle pet godina kada je  „Autopark” započeo sa radom, seća se da je imala temperaturu i da nije mogla sedam dana da jede pred prvi koncert. Na koncertu tek posle treće numere uspela je da „uhvati” tonalitet. Bilo je potrebno vreme da prevaziđe tremu a pomoglo joj je i preispitivanje. Shvatila je da je problem u tome što je javne nastupe doživljavala kao nametljivost, umesto da je to samo javno predstavljanje onoga što radi.

Omiljeni pesnici, muzika, zbirke...
U omiljene pesnike ubrajam Tadeuša Ruževiča, Zbignjeva Herberta, Zvonka Karanovića. Nikad nisam mislila da ću imati tako jednostavan odgovor na pitanje o najomiljenijoj pesmi, ali imam ga:  „Izveštaj iz opsednutog grada” Zbignjeva Herberta. U njoj je sve.
 Omiljene muzičke grupe? Volim „Bitipatibi”, „Virvel”, „Obojeni program”, „Nežni Dalibor”, a od ovih mlađih se uzdam u „Vizelj”.
Objavila je zbirke poezije  Ispod stepeništa (2002), Ulubljenja (2007),  Troje (2016 – više autora), Ljubavna pisma Guglu (2017, izdavač Književna radionica Rašić).

Kaže da jedva pamti kako su počeli sa „Autoparkom”, zna samo da postoje već sedamnaest godina, i to je zvanično i dalje najduža veza koju je imala, velika je ljubav, najčistiji i najneviniji i zauvek najneiskusniji deo nje. Srž „Autoparka” su danas Nikola Berček, scenograf, i ona.

Emotivno i zabavno

Ima li mesta za alternativnu muzičku scenu u Srbiji. Koliko, više nego ranije ili manje?

– Ima mesta, u jednom finom getu. Što se naših koncerata tiče, ne nastupamo često, ali kada se to desi, veoma je emotivno i zabavno. Da, moguće je to istovremeno. I dalje mi je ovogodišnji koncert koji smo imali prvog aprila u Domu omladine jedan od meni najvažnijih događaja poslednjih godina, toliko mnogo ljubavi i truda smo uneli, mnogo ljubavi nam se vratilo sa druge strane – dodaje Ognjenka.

Ceo taj naš „andergraund” milje nema dodirnih tačaka sa popularnošću. Ali jedan grad se prepoznaje upravo po živosti te subkulturne scene, ne po veličini zgrada ili broju stanovnika. Kod nas je alternativna scena prilično marginalizovana, nema nas u medijima sem u retkim izuzecima, posebno ne u mejnstrim medijima, ima nekoliko emisija i nekoliko novinara koji to prate.

Omiljena mesta u Beogradu, kulturni i društveni događaji koje voli da prate?

Uglavnom su to koncerti, ili viđanje sa prijateljima. Ne voli previše da izlazi, ali postoji nekoliko mesta gde se oseća dobro, skoro kao kod kuće – Šikarica, najnetipičniji lokal za Skadarliju, bife Loznička 8 i Monk’s bar, oba u srcu Vračara.

Beograd, London, Beograd
U Londonu je bila tri puta jer je pun popkulturnih referenci, najlepši i najotvoreniji grad u kojem je bila, po sopstvenom priznanju. A Beograd, danas u poređenju sa onim iz njenih tinejdžerskih dana, izgleda joj drukčije, na loš način.
– Ljudi čine grad, a ljudi su ovde mnogo nervozni, nesolidarni, opustošeni životom. Volim Beograd, ali ga jedva prepoznajem. Od njega su mi netaknuti ostali samo ’moji’ְ ljudi i uspomene.

Njeno drugo umetničko ja, poezija?

Piše pesme od osnovne škole. Bile su, kaže, užasne. Tek kad se odmakla od lektirskog razmišljanja, počela je da piše pesme sa smislom. Današnja poezija, kao i poezija svakog doba, bukti. Ima dobrih pesnika. Poeziju doživljava kao izraz budućnosti, konačno je demistifikovana, samo da još ljudi to shvate, da ona direktno govori o njima i njihovim životima.

Šta su danas za nju poslovni i umetnički izazovi?

Biti dobar čovek i ne biti kukavica, to je najvažniji izazov.

Kako biste rekli, ko je Ognjenka Lakićević, pitamo je.

Neko ko svakog dana pokušava upravo to da shvati. U tom procesu ne propustim da svakog dana pomazim neku životinju, slušam muziku, vozim auto i kažem važnim ljudima volim te, to je za mene vrhunac egzistencije, odgovara i dodaje:

– Uspeh je relativna stvar, toliko relativna da će jednog dana postati nepristojna reč.

 

 

 

 

 

 


Komentari2
b65ec
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Dejan Stojkovic
Ovo je nesto najiskrenije sto sam procitao ili cuo u poslednjih 10ak dana.
Dušan
Što ne objaviste i neku njenu pesmu... :)

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja