Ja ne znam razlog: ali, kad idete
Na to da objasnim jedan uzdah svoj,
Treba, Gospo, da se mnogo čega setim...
Vidite, ja sam bio zdravo dete,
Bezbrižno, čilo, k’o proletnji poj
Tica. Voleo se da igram i letim
Kroz zračna polja i kroz šumski hlad.
Mirisi su žeđ mi, sunce moju glad,
A oko boje polja tolili;
Obesan, nisam baš voleo rad,
Na koji bi me, katkad, umolili.
I dečko, Gospo, ja sam vedar bio,
Voleo reke, šume, nebo plavo;
Iskren i dobar, nisam ništa krio,
Ali i ništa mnogo „obećav’o”.
Dobar, ne „sjajan”, istina bez poze,
Učio sam, čit’o, bavio se svime,
Pisao malo skromne školske proze,
A drugovi moji – stihove i rime.
Šta je to ja nisam mog’o reći smelo;
Poštov’o sam one koji i to prave;
Načuo sam da se to čini rad slave;
Al’ za mene to je bilo – špansko selo.
E, al’ sudba, Gospo, htela je drugače.
Davno... jednog lepog avgustovskog dana,
Neka čudna bolest u meni se zače,
Bolest puna draži, lepote i râna.
Simptomi? – Najednom, kao senka neka
Da prođe vrh mene. Okolinu celu
Preli boja jedna fantastično meka,
I tužna, k’o ruža na pokrovu belu.
I od svega što je bilo oko mene:
Stvari, ljudi, boja, života široka,
Video sam sjajno rame jedne žene
I dva romantična, ponosita oka.
Sve to opet, Gospo, trenutno se slilo
U liniju jednog kraljevskoga stasa,
Dok je burno, divlje, kucalo mi bilo,
A ja ost’o miran, nemoćan, bez glasa.
I onda sam poš’o za Njom, neprimećen,
K’o za tajnom što se nikom reći ne sme,
Ali čudno, tad se osetih „posvećen”,
A moj uzdah dobi jasni ritam pesme.
I otada, zbilja, sve postade drugo:
Moje lice nije osmeh posećiv’o;
Usamljen i mračan sedeo sam dugo
I uzdahe brižno od svakoga skriv’o.
Uzdahe i misli... Jer je tada roj
„Problema” u dušu i duh moj nagrn’o.
Odakle i zašto? Zar znam, Bože moj! –
Sve je to bilo mistično i crno...
Nesanice, nemir, lutanja i bdenja,
Mučni snovi, strah, pa razna priviđenja
Pratili su dugi, nezahvalni boj
Između mene i pitanja svih.
Svi ti tužni dani i noći nemirne
Davale su kakav napis, koji stih,
Cenjen, kažu; ali – to je luk i voda!
Jer sve su to, ipak – vrednosti papirne.
Cenjen sam pesnik svoga slavnog roda,
Gospođo; ali, to je odveć skupo...
Jednom reči nije za današnje doba,
I izgleda čudno, zastarelo, glupo.
Znam da ću pesnik ostati do groba!
Al’ stvar je u tome – reći se ne bojim
Uprkos lekarskim mišljenjima stručnim –
Da bolest ne prođe sa uzrokom svojim.
Moj uzrok je proš’o, ali bolest nije;
Dubokog je ona ostavila traga;
Ja se i sad borim s osećanjem mučnim;
Ona se, besumnje, još u meni krije.
E pa onda, vrâga!
Što se javlja uzdah, neka seta nova,
Verovatno da je sama sudba kriva.
A možda je, Gospo, cela priča ova
Bolesti stare – prosta recidiva.
(Politika 6. januara 1928. godine)
