petak, 20.09.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:05
U KULTURNOM DODATKU 9. DECEMBRA

Ratni zločin i kazna

petak, 08.12.2017. u 15:00
Илустрација Драган Стојановић

Kada su Amerikanci bombardovali bolnicu u avganistanskom Kunduzu, izrazili su žaljenje i dali po 6.000 dolara porodicama poginulih. U iračkoj Faludži su strašnim belim fosforom spaljivali ljude i uništili 70 odsto zgrada. Posle takvih „oslobodilačkih” napada Amerikanaca, broj dece obolele od raka porastao je 12 puta. Za centralnu Srbiju i Kosovo ne znamo tačne podatke. A suđenja? Ma hajte, molim vas!

Devetog decembra 1948. godine usvojena je Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida. Od tada se vode rasprave u čemu je razlika između genocida i ratnog zločina.

Ratni zločini postoje od kada i ratovi, ali su se dugo smatrali nečim što ide uz svako ratovanje. U svetoj knjizi tri avramovske vere, Starom zavetu,  „sinovi Izrailjevi” prvo behu pobili sve muške Madijance, čime izazvaše gnev Mojsija koji im reče: „A što ostaviste u životu sve žene... I sve žene pobijte, koje su poznale čovjeka.” Potpuno zatiranje Kartagine uglavnom je samo fusnota u priči o usponu Rimskog carstva. Po mnoštvu žrtava, mongolski pokolji širom Evroazije se približavaju brojevima našeg vremena. Velike civilizacije Srednje i Južne Amerike su uništene za manje od jedne generacije. Procentualno, verovatno je najveće istrebljenje severnoameričkih Indijanaca tokom 19. veka. A naseljenici i vojnici SAD koji su ga sprovodili se i dalje smatraju mitskim junacima američke istorije...

Predrag J. Marković

 
Karađorđe Petrović

Tkanje srpske državnosti

Karađorđe je od drugih tražio žrtve, ali i sam je za pravdu i slobodu žrtvovao sebe i svoje najbliže poput oca i brata, i na kraju postao najveća i najsramotnija žrtva ne samo u Srpskoj revoluciji već u celokupnoj novijoj istoriji kod Srba.

Većina ljudi uglavnom pamti druge ljude tek po nečemu. Recimo, po detalju iz života. Najčešće po izgledu ili profesiji. Smatra se za najveću pravdu kada bivamo trajno upamćeni po onom najboljem. No, izvesna nepravda je uvek u tome što, ma kako se mi ponekad trudili da nas pamte po onome što bismo mi želeli da bude upamćeno, drugi biraju po čemu će nas pamtiti. Nepravda pamćenja i nepamćenja je i u tome što, kao što nas za života nastoje da identifikuju samo monoznačno, recimo po izgledu ili struci, isto tako nas uglavnom, i to još mnogo pojednostavljenije, pamte i posle smrti, iako je svaka monodimenzionalnost u najvećoj mogućoj suprotnosti sa izuzetnom složenošću ljudskog bića i njegovog socijalnog trajanja.

Shodno tome i sudbina većine ubijenih vladara je da budu pamćeni uglavnom po tome što su ubijeni, a ne po svom ukupnom delu. Razlog za to je atraktivnost umorstva kao čina, koliko i pomenuta ljudska potreba da se svako, pa bio on i vladar, označi jednoznačno. Tačno dvesta godina nakon Karađorđeve grozne smrti srpska javnost polako podleže i jednom i drugom principu, a da se pri tom nije dovoljno osvetlilo ono najvažnije kod Karađorđa – njegova državotvorna misao. Drugim rečima, zaboravljamo Karađorđa, a da ga nismo ni upoznali...

Dragan Simeunović

 
Marina Abramović

Plakao sam sa Marinom

U poređenju sa filmom, pozorištem ili muzikom, slikarstvo se odista čini inferiornim kada je reč o kapacitetu emocionalnog pokretanja posmatrača. Utoliko je, reklo bi se, mnogo teže razumeti zašto bi nekom potekle suze pred bilo kojom slikom u muzeju.

Javno političko plakanje samo je jedna vrsta podžanra u okviru „medija“ masovnog prolivanja suza u raznovrsnim prostorima javnosti. U dokumentarnom filmu For Crying Out Loud (2011) engleska glumica, komičarka Džo Brend započinje svoje TV istraživanje ovog fenomena jednostavnom konstatacijom da danas „gde god pogledate, neko plače“. Ne samo u tzv. rijaliti ili talent šou programima, već čak, kaže ona, i u televizijskim vestima. Nije, istina, spomenula najpopularniju instituciju javnog cmizdrenja poznatu pod imenom Academy Awards (Oskar), kao uostalom ni mnoge druge suzama natopljene glamurozne predstave nagrađivanja najuspešnijih iz različitih domena popularne kulture. Zaista, ova žena je potpuno u pravu kada ironično primećuje kako se javno plakanje otelo svakoj kontroli.

Premda na prvi pogled možda neočekivano, plač i suze imaju svoje mesto i u umetnostima koje tradicionalno zovemo likovnim. Pritom, najmanje je zanimljivo njihovo prisustvo u predstavnom, narativnom registru, u okviru određenih ikonografskih, tematskih ili žanrovskih modela, religijskih ili svetovnih...

Slobodan Mijušković

 
Zoran Popović

Svetleće ruke Zorana Popovića

Nije mu stalo do nagrada i priznanja, ali smatra da bi istoričari umetnosti mogli malo više da povedu računa o avangardi sedamdesetih koja je opomenula Evropu da i Beograd postoji.

Prvi put smo se sreli početkom sedamdesetih u galeriji „Tribine mladih“ u Novom Sadu. Pozvao ga je Mirko Radojičić, koji je već bio uradio broj „Polja“ posvećen konceptualnoj umetnosti. Zoran Popović je postavio izložbu pod nazivom „Aksiomi“, a pod istim naslovom izveo je i performans. Stajao je naspram glavnog zida i mahao rukama. Na vrhovima prstiju bile su mu postavljene male lampice koje su zračile i po vazduhu ostavljale fosforoscentni trag u vidu kruga, kvadrata, krsta, tačke... Vrhovi prstiju poseduju najrafiniranije čulo i zbog toga je preko njih lako izvesti duboki osećaj. U početku Zoran je ovaj performans izvodio tako što je bio direktno priključen na struju, ali su ga upozorili da može da pogine, na šta im je on odgovorio: „Ako umrem, nek umrem!“ To će kasnije postati njegov životni performans. Aksiom ne može da se objasni, a tada nastaje analitički duh. Preko njega je moguće izraziti težnje da se ostavi trag u nevidljivom. U tom performansu, koji je prvi put izveo u „Ateljeu 212“, porodile su se svetleće ruke njegovog daljeg umetničkog rada.

Božidar Mandić


Komentari1
7cc1c
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Raca Milosavljevic
... sva cetiri teksta su vredna ali prva dva Markovica i Simeunovica su pravi ... sve cestitke ...

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Kultura /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja