petak, 16.11.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 15:07

Ćopić, od omiljenog do anatemisanog pisca

Pisao je o grubijanima golubijeg srca, ali i o ljudima koji su pod oštrim uslovima borbe postali dehumanizovani
Autor: Marina Vulićevićsubota, 09.12.2017. u 22:00
Бранко Ћопић са Ивом Андрићем на Сајму књига (Фото: С. Крагујевић)

Onaj ko o životu razmišlja, smeje se, onaj ko ga oseća – plače. Branko Ćopić činio je obe stvari u isti mah kroz svoj humor, zato što je znao da je smeh u ratu, ali i u životu posle njega, spasonosan. Pre svega zbog toga što potvrđuje život i sve svodi na pravu meru– heroje prizemljuje, a čoveka iz naroda čini mudracem. Često je navodio aforizam nastao upravo u ratu: „Bežimo, braćo, pobeda je naša!”.

Za njegov humor Mihiz je napisao da poseduje nešto čarobno, spasonosno, lekovito i tužno, a pravu meru u svemu, Ćopić je prihvatio od svog uzora i omiljenog pisca Ive Andrića.

Kako ga se sećamo? Kao omiljenog pisca iz školske lektire, kreatora predela slobode detinjstva i lika grubijana golubijeg srca Nikoletine Bursaća, kao i mnogih drugih koje je saobrazio stvarnim ličnostima viđenim u rodnom podgrmečkom kraju, i u NOB-u. Ali, sećamo ga se i kao disidenta i „jeretika” koji je u jednom trenutku bio prinuđen da objašnjava svoju iskošenu, ali i realnu, perspektivu u viđenju revolucije i posleratnog života, već učmalog u materijalizmu „drugova i drugarica”, razbokorenoj birokratiji, poltronstvu, koga se užasavao.

Olga Krasić Marjanović priredila je knjigu „Branko Ćopić: `Kujem svoju žicu`”, (izdanje „Službenog glasnika”), kao autorka studijske izložbe posvećene Ćopiću, (ali i brojnih drugih o našim poznatim piscima) u Biblioteci grada Beograda. U ovom izdanju istražila je bogatu arhivsku građu i intervjue koje je Ćopić rado davao. Knjiga sadrži fotografije sa Ćopićevih brojnih putovanja iz Grčke, Španije, Italije, Rusije, kao i pisma, a navedena je i arhivska građa koju Istorijski arhiv Beograda poseduje o Ćopiću. Koliko je Ćopić bio popularan govori i činjenica da je živeo samo od svog književnog rada i da su njegova dela u zemlji i inostranstvu prodavana u milionskim tiražima.

Ćopić se ozbiljno bavio pitanjem humora i satire, kojima je rado gađao slabosti „drugova”. Zbog čuvene „Jeretičke priče”, iz 1950. godine, u kojoj se Ćopić podsmehnuo direktorima i generalima, personama kao što su ministri i njihove svastike, koje na fakultet putuju luksuznim automobilima, i zbog humoreske „Ko s đavolom priče piše”, čiji naslov govori sam za sebe, partijska gradska komisija kaznila ga je ukorom.

Tito ga je javno kritikovao na Trećem kongresu AFŽ-ea rečima:

„On je uzeo čitavo društvo i prikazao ga, odozgo do dole, kao negativno, što znači da ga treba slistiti. Takvu satiru mi nećemo dozvoliti i ostaviti je bez odgovora. Njemu treba javno odgovoriti i kazati jedanput i zauvek da neprijateljske satire, koje idu za tim da razbijaju naše jedinstvo, nećemo dozvoliti...Njegova je stvar da uvidi svoje greške i da krene putem kojim idu naši socijalistički književnici”, izrekao je Tito.

Zbog priče „Izbor druga Sokrata” u NIN-u, a kasnije i romana „Gluvi barut” iz 1957. godine, ponovo je anatemisan zbog toga što je prikazao, kako je sam objasnio pred partijskom komisijom, „neke naše ljude koji su pod oštrim uslovima borbe bili pomalo dehumanizovani, živeći u uverenju da čine ono što je najbolje za Revoluciju”. Bio je isključen iz partije, mada je govorio da „će se boriti da ostane u Savezu komunista jer mu je u tamo lepo”.

I u danima kada je bio prećutkivana tema, Andrić ga je posećivao bez bojazni. Ćopić je izričito bio protiv toga što je inostrana, desničarska, štampa iskoristila kritiku komunizma u romanu „Gluvi barut”, navodeći sve na svoju stranu, što je kritikovao i u govoru povodom NIN-ove nagrade 1959. godine, povodom romana „Ne tuguj bronzana stražo”. Ćopić je u jednom zbirnom pogledu na svoju literaturu izrazio mišljenje da su njegova životna dela knjige „Bašta slezove boje”, „Nikoletina Bursać” i „Osma ofanziva”.

I komedijom iz savremenog života „Odumiranje medveda” iz 1958. godine, ponovo je naljutio partijski vrh. Predstava je posle par proba bila skinuta sa repertoara Savremenog pozorišta.

U jednom od razgovora objasnio je da je prilikom pismenih saslušanja, kada je trebalo da napiše obrazloženje svoje satire, a po savetu jednog prijatelja, bio rukovođen ovim sudom: „Pre nego što počneš da pišeš, zamisli da je već prošlo pedeset godina, da nema u životu ni tebe ni onih koji te danas saslušavaju, a neko počne da pretura po njihovoj arhivi. Piši tako da te ne bude sramota pred tim nepoznatim čovekom u budućnosti.”

I pored svega, Ćopić je ostajao omiljeni i nagrađivani pisac, a redovni član SANU postao je 1968. godine.

Rado se sećao dana kada je prvu pripovetku „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” objavio u „Politici”, 1936. godine, savladavši otpor strogog urednika Žike Milićevića. Isticao je kako je „preko `Politike` došao do ugleda”. Zatim je u „Politici”, uoči Drugog svetskog rata, objavio ukupno 125 priča. „Stalno sam pisao, donosio mu priče, dok, konačno nisam uspeo. Taj trenutak smatrao sam velikom pobedom. Jer je to, za ono vreme značilo početak ozbiljne književne afirmacije. Urednik Žika Milićević obećao je da će mi svakog meseca objaviti po dve priče, naravno ukoliko budu vredne. To je značilo veliki podstrek”, govorio je. Prvu knjigu pripovedaka objavio je 1938,  i u ratu je nastavio da piše. Godine 1942. poginuo je njegov brat Rajko, a sestra Smiljka, kojoj je posvetio pesmu „Grob u žitu”,1943. godine.

Puno je čitao, cenio je filmsku i pozorišnu umetnost, pisao je i scenarija, uživao u slikarstvu. Divio se Servantesu, Gorkom, Crnjanskom, Cankaru, Krleži, Isidori, Daviču, Laliću...„Ja sam postao ukrštanjem Bakonje i Davida Štrpca”, govorio je za sebe, kao i to da je „lički Bosanac”.  Sviđali su mu se filmovi italijanskog neorealizma, zatim „Tajni život Voltera Mitija”, „Nadnica za strah”, a gledao je i Diznijeve crtaće. Govorio je da mu samoća najteže pada, da je život kratak i da ga treba provesti u ljubavi, slozi i razumevanju.


Komentari6
b0a8a
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Dr.Sreten Bozic -Wongar
Hrabropst je suociti se sa zivotom . Jesenjin :"...Ziveti - nista novo nije ...". Majakovski :"...Ni umreti nije najnovije ".
Mrgud
Bas bi bilo leo da se u Politici ponovo objavi serija tih 125 Copicevih prica. Ne da bi bilo dobro, bio bi to strasan potez. Ni jednom ne bih propustio da kupim izdanje.
Ilic Momcilo
Smrt velikog pisca i kako pise,anatemisanog pisca,bi se mogla istrazivati u povelikoj grupi clanova SKJ,koji su vec u raspravama o uvodjenju visestranacja,pokazali da su u sustini bili,po zadatku, peta kolona u SKJ.Ne zato sto su bili za visestranacje, vec zbog,kako sam naveo,nacina rasprave o tome sto ih je potpuno otvorilo i ofiralo.Pokazali su se jasno, narocito u vreme Slobodana milosevica,Branko Copic je, po meni delom, "zrtva" ratnog sindroma,koji se,na zalost priznaje samo Amerikancima vezanim za Vijetnam.Necu vise da gnjavim,ali osim jednog-ipo smera objasnjenja sudbine Branka Copica,treba uzeti u obzir dosta drugih dogadjaja koji su mogli i sigurno uticali na njegovo stanje i konacan njegov rasplet sa sobom.Tipicno je pominjanje u ovom,meni pristupacnom delu teksta, pominjanje samo Mihiza.
Marko Pravica
Kao i svaki humorista branio se humorom od mraka. Mora da je bilo mnogo mraka koji je osjetio i vidio. I umorio se dobri nas Branko Copic.
Preporučujem 12
Raca Milosavljevic
... hvala Bogu da imamo takve gromade ... Copica,Kocica,Andrica,Mihiza,Crnjanskog,Ducica,Cosica,Zmaja,Njegosa,Selimovica,Veselinovica,Jakovljevica ...uh neka mi Bog oprosti sto nemozemo sve da ih pomenemo ... imamo cime da se ponosimo i od koga da ucimo ...
Radomir
Branko Ćopić u srcima Jugoslovena nikada nije bio anatemisan. On je najveći jugoslovenski pisac ikad. U srcima srpskih nacionalista?

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja