Tri smrt­ne pre­su­de Okru­žnog su­da u Sme­de­re­vu dr­že Slo­bo­du pri­ko­va­nu za stub sra­mo­te i te­škog zlo­či­na. Sta­vlja­ju joj na te­ret da je iz ni­skih po­bu­da ubi­la svo­je de­te. Dve pre­su­de su pa­le pred Vr­hov­nim su­dom Ju­go­sla­vi­je.

Ta­ko je go­vo­rio advo­kat Mi­la­din Jo­va­no­vić, bra­ni­lac po slu­žbe­noj du­žno­sti Slo­bo­de Va­si­lje­vić, tri­de­se­to­go­di­šnje do­ma­ći­ce iz se­la Ku­sa­dak kod Sme­de­rev­ske Pa­lan­ke, op­tu­že­ne da je u ju­nu 1961. go­di­ne ubi­la svo­ju dvo­go­di­šnju kćer­ku Sne­ža­nu da bi mo­gla ne­sme­ta­no da ži­vi u van­brač­noj za­jed­ni­ci sa Ili­jom Živ­ko­vi­ćem, iz istog se­la.

Slo­bo­du i Ili­ju spo­ji­la je lju­bav a raz­dvo­ji­la prav­da.

U po­čet­ku su za­jed­no bi­li pred su­dom. Obo­je su dva pu­ta osu­đe­ni na smrt stre­lja­njem – sva­ko za ubi­stvo svog de­te­ta. Ili­ja je ubio svog si­na Ra­do­sla­va ba­civ­ši ga u bu­nar, ne­ko­li­ko me­se­ci po­sle smr­ti ma­le Sne­ža­ne. Ili­ja je te­re­tio Slo­bo­du, a ona je svo­je pri­zna­nje po­de­si­la nje­go­vom is­ka­zu. Bi­la je op­tu­že­na i za pod­stre­ka­va­nje Ili­je na ubi­stvo si­na, ali je na dru­gom su­đe­nju te op­tu­žbe oslo­bo­đe­na.

Vr­hov­ni sud Sr­bi­je tre­ći put po­tvr­đu­je smrt­nu pre­su­du za Ili­ju, ali za Slo­bo­du do­no­si od­lu­ku ko­ja je bi­la pre­se­dan – do­ka­zi će bi­ti iz­ve­de­ni pred naj­vi­šim su­dom. Na­re­đe­na je eks­hu­ma­ci­ja le­ša. 

– Slo­bo­di ni­je bi­la smet­nja Ili­ji­no de­te, pa joj ni­je sme­ta­lo ni nje­no de­te. Ona je bri­žno ne­go­va­la i svo­ju kćer Sne­ža­nu i svog pa­stor­ka Du­ša­na, si­na iz pr­vog bra­ka nje­nog mu­ža. Lo­gič­no bi bi­lo da su Slo­bo­di sme­ta­li Ili­ji­na že­na Du­šan­ka i njen muž Mi­ća, ali ona ni­je ni po­ku­ša­la da ih uklo­ni. Da je hte­la da se oslo­bo­di de­te­ta, mo­gla je da ga osta­vi kod svog mu­ža, kao što je osta­vi­la svo­je de­te iz pr­vog bra­ka kod pr­vog mu­ža – go­vo­rio je advo­kat pred sud­skim ve­ćem.

Op­tu­žni­ca je te­re­ti­la Slo­bo­du da je dvo­go­di­šnju kćer­ku Sne­ža­nu ba­ci­la u du­bo­ku ba­ru u voć­nja­ku po­red dvo­ri­šta svo­je ku­će. Ve­šta­ci su ospo­ra­va­li uto­plje­nje kao uzrok smr­ti, jer je de­te pro­na­đe­no u sto­je­ćem sta­vu na obo­du ba­re, sa no­ga­ma za­gli­blje­nim u bla­to, bez tra­go­va bar­ske vo­de na gor­njem de­lu te­la i gla­vi.

Tok­si­ko­lo­ška ana­li­za po­ka­za­la je da de­te ni­je otro­va­no. Na ko­sti­ma ni­je bi­lo pre­lo­ma. Te­lo je još bi­lo vru­će ka­da je de­te do­ne­to le­ka­ri­ma u Mla­de­no­vac.

– Uzrok i mo­me­nat smr­ti ma­le Sne­ža­ne, dru­ga­ri­ce i dru­go­vi su­di­je, cen­tral­no su pi­ta­nje ovog slu­ča­ja. Vre­me je bi­lo to­plo i de­te, ko­je je vo­le­lo da se brč­ka u ba­ri, za­ga­zi­lo je kri­tič­nog da­na, za­gli­bi­lo se u mu­lju iz ko­ga ni­je mo­glo da se iš­ču­pa. De­te ni­je pla­ka­lo. Da ga je ta­mo ba­ci­la Slo­bo­da, ono bi vri­ska­lo i ne bi mo­glo bi­ti na­đe­no u sto­je­ćem po­lo­ža­ju – ob­ja­šnja­vao je advo­kat.

Ni­ko ni­je vi­deo Slo­bo­du po­red ba­re, ni sve­kr­va, ni pa­sto­rak Du­šan, ni kom­ši­je, ko­ji su bi­li u dvo­ri­štu tog ju­tra, a ba­ra se vi­di iz svih de­lo­va dvo­ri­šta.

– Sve uka­zu­je na mo­guć­nost za­de­sne smr­ti, o če­mu go­vo­re i le­ka­ri, ma­da je i to vr­lo sum­nji­vo. Ako je de­te iz­va­đe­no iz ba­re mr­tvo, te­lo bi mo­ra­lo da se ohla­di do do­la­ska le­ka­ru, ali ta­ko ni­je bi­lo, jer je dok­tor­ka Stan­ko­vić u Mla­de­nov­cu kon­sta­to­va­la da je te­lo još vru­će – re­kao je Jo­va­no­vić.

Iz­neo je i pret­po­stav­ku da je de­te mo­žda ne­smo­tre­no ugu­še­no će­be­tom u ko­je su ga uvi­li na pu­tu za Mla­de­no­vac.

– Smrt mo­že da pro­đe kroz hi­lja­du vra­ta. Nje­ni su pu­te­vi ra­zno­vr­sni i ću­dlji­vi. Put smr­ti do ma­le Sne­ža­ne ni­je utvr­đen. Ni­je ja­sno kroz ko­ja vra­ta je smrt sti­gla do ovog de­te­ta. Ja­sno je sa­mo jed­no – op­tu­že­na Slo­bo­da ni­je otvo­ri­la ni­jed­na – go­vo­rio je Jo­va­no­vić.

Dok se Slo­bo­di su­di če­tvr­ti put, Vr­hov­ni sud Ju­go­sla­vi­je za­me­nju­je Ili­ji­nu smrt­nu ka­znu za 20 go­di­na stro­gog za­tvo­ra. Advo­kat uka­zu­je da je sud ola­ko iz­ri­cao smrt­ne ka­zne pod pri­ti­skom jav­no­sti.

– Slo­bo­da je u jav­no­sti pred­sta­vlje­na kao svi­re­pa lju­bav­ni­ca ko­ja zbog lju­bav­ni­ka ne pre­za da ubi­je svo­je de­te, kao de­te­u­bi­ca mon­stru­o­znog ti­pa, kao že­na za ko­ju su sva me­ri­la pre­sta­la da va­že. Ova­ko pred­sta­vljen slu­čaj uti­cao je na sud – go­vo­rio je advo­kat.

Če­sto je obi­la­zio Slo­bo­du u za­tvo­ru. Uli­vao joj je ve­ru u prav­du. Ona je stre­pe­la od do­la­ska stre­ljač­kog vo­da.

– Slo­bo­da ni­je iz­gu­bi­la na­du. Bi­la je ne­ver­na. Od na­ro­da pre­zre­na. Od su­da osu­đe­na. Ali ni­je ubi­ca. Slo­bo­da od vas oče­ku­je prav­du. Tra­žim slo­bo­du za Slo­bo­du. Tra­žim oslo­ba­đa­ju­ću pre­su­du – re­kao je advo­kat Jo­va­no­vić na kra­ju svo­je za­vr­šne re­či. 

Vr­hov­ni sud Sr­bi­je oslo­bo­dio je Slo­bo­du Va­si­lje­vić. Pre­su­du je po­tvr­dio Vr­hov­ni sud Ju­go­sla­vi­je. Do­bi­la je i na­kna­du šte­te.