sreda, 17.10.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:40
UZ PREMIJERU DIGITALIZOVANE KOPIJE FILMA „KO TO TAMO PEVA”

Kako sam pronašao Miću i Nenada

Autor: Slobodan Šijansreda, 13.12.2017. u 22:00
Кадар из филма „Ко то тамо пева” (Фото Принтскрин)

Povodom gala-premijere restaurirane, digitalizovane kopije filma „Ko to tamo peva”, koja počinje večeras u 20 sati u Jugoslovenskoj kinoteci (Uzun Mirkova 1), prenosimo priču reditelja filma Slobodana Šijana o tome kako je pronašao Miodraga i Nenada Kostića, muzičare koji u filmu pevaju već legendarnu pesmu „Za Beograd”.

***

Pozivu da se javimo u Vrčin, na zborno mesto „kuća Jankovića”, po kišnom danu, odazvala se jedva trećina vojnika i, naravno, ja, budala. Neki kapetan nam je ujutro održao govor: „Tokom marša, vojsko, ne diži visoko nogu. Jer neprijatelj sve snima iz satelita! On može videti u kom stanju su tvoje čizme i odlučiti da napadne jedinicu u trenutku kada je većina vaših đonova pred raspadanjem!” Zvuči neverovatno, ali je zaista to izgovorio! Zagledali smo se sa blesavim osmehom, razmišljajući o budućnosti ove zemlje sa takvim oficirima.

Nastade neka frka, navodno, dolazi komandant beogradskog garnizona, ili tako nešto, da izvrši smotru. Postrojiše nas i dođe jedan čikica, kojeg sam mnogo godina kasnije prepoznao kao Miloševićevog predsednika Srbije generala Gračanina. On dreknu: „Poručniče, brojno stanje!” Zbunjeni poručnik, takođe pozivac, promrmlja: „Druže pukovniče (kasnije avanzovao), prisutno trideset odsto!” Gračanin se izbeči na njega: „Poručniče, gde ti je vojska?” Poručnik slegnu ramenima: „Otkud ja znam…” Vojnici se zakikotaše, što razgnevi pukovnika. „Poručniče, da si ti dobar komandir, ti bi tokom godine, u slobodno vreme, vikendom recimo, obilazio svoje vojnike. Svratio bi im do stana, pokucao na vrata da se raspitaš za njihovo zdravlje i da li im nešto treba. Da popiješ sa njima kafu. Pa bi onda znao gde su i zašto ih danas nema!” Zabezeknuti poručnik je ispod oka posmatrao vojnike postrojene na kiši, pa verovatno u želji da i sebe i njih spase predugog izlaganja ovoj neprijatnoj atmosferskoj nepogodi, odluči da oćuti.

Te noći, ležeći na betonskoj ploči prvog sprata nemalterisane „kuće Jankovića”, dok je ledena košava fijukala između štedljivo zalepljenih cigala, pokušavao sam da zaspim, pribijen uz tela svojih drugara. Ali onaj najbliži toliko se od hladnoće tresao u snu da nije bilo šanse. Posmatrao sam tog vojnika, kako mu cvokoću vilice. Izgledalo je kao neko karikiranje, preterivanje… Prenosio je drhtavicu na mene…

Elem, vežba je trajala nedelju dana. Poslednje, oproštajno veče, vojska se malo opustila uz logorsku vatru. Komanda dovela neku narodnu pevaljku da razveseli ljude, ali je ubrzo povukla ka oficirskom šatoru. Tada, pored vatre, zapeva i Mića Kostić, uz harmoniku jednog od muzičara koji su došli sa pevaljkom. Razleže se njegov prodorni glas koji me podseti na glas Frenkija Lejna, čuvenog pevača melodija iz kaubojaca prikazivanih u bioskopu „20. oktobar” (Obračun kod O. K. korala). Pomislih kako bih mogao da ga upotrebim u nekom filmu. Već sam snimio jedan televizijski film sa romskim „muzikantima” i uverio sam se da nije baš tako lako naći dobre muzičare za male pare. Skupljali smo ih za audiciju širom Srbije, od Šapca do Kuršumlije. Jednostavno, Romi znaju da pevaju svoje pesme, ili pesme koje uče od detinjstva, a kad je trebalo da zapevaju kompozicije Vokija Kostića, za TV film Najlepša soba, ispostavilo se da moramo da uzmemo nekoga da ih uvežbava.

Mića je, međutim, delovao kao neko ko zna da peva i svira, a imao je neki kvalitet, možda baš taj grleni glas koji me je podsećao i na one muzikante što su obilazili dvorišta beogradskih višespratnica pevajući za sitniš koji bi im stanari bacali sa prozora i terasa. Imao je i simpatičnog mlađeg brata Nenada (nisu u srodstvu sa Vokijem), mali dečko je krut i ne peva. Ponuđeni su im skromni honorari, ali oni su prezadovoljni. Zdravko Randić, pomoćnik režije, inače odličan reditelj, smatra da je dečko upotrebljiv, da će se opustiti kad budemo snimali. Bio je u pravu.

Kasnije sam povremeno viđao oglas u novinama – „Doček Nove godine uz veseli orkestar Miodraga Kostića Ko to tamo peva”. „Dobro je”, pomislio sam, „zaradiće”...

(Iz knjige Slobodana Šijana Filmus, Službeni glasnik, 2015)


Komentari5
34d19
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

sibirski slavuj
Najlosiji film koji sam gledao, obicna gluparija. Jedan iz serije komunistickih filmova sivog doma.
Алекса
Е мој пријатељу... Ем пишеш "ћелавицом" ("ошишаном" латиницом), ем се у квалитет не разумеш баш. Јако ми је жао што ниси у стању да схватиш све квалитете овог остварења; али, то је као и са британским сувим хумором, просто, неопходно је достићи одређени ниво интелигенције да би се разумео. Срећа твоја, па је инклузија све заступљенија у Србији, па ће и људи јако ограничених менталних способности имати шансу да практикују сва права; што ја свесрдно подржавам!
Preporučujem 10
NY
Hvala Politici na ovom divnom tekstu koji vidim samo jednim delom na natu. Slobodan Sijan je snimio izuzetan film koji nas je opisao bas onakvim kakvi smo. Muziku je pisao Voki Kostic, a ova dva izuzetna muzicara su uz "firmu Krstic" vazan simbol fima i nasih zivota. Pesma "Svice zora" je podsecanje ne samo na film vec i na vreme kada se film pojavio, i na nase zivote iz tog vremena. Sad kad smo daleko od kuce i kada kupujemo karte da idemo za Bgd odmah se setimo ove dvojice i pevusimo za Beograd "firmom Krstic" dobro nije firma Krstic. Za Beograd nas voze nasi odlicni piloti Filipovic, Zivanovic, Petrovic itd ..i mi stizemo iz NY. Inace nasi gypsy, Romi, su odlicni muzicari, oni ne moraju ni da znaju note, ali ni jednu ne odsviraju pogresno. Jednostavno muzika je sastavni deo njihovog bica --e sto je to lepo. I to treba da se neguje kod njih, a nas uveseljava i nekad nas rasplace, kako kad. Hvala Sijanu, Vokiju Kosticu, scenaristi Kovacevicu, i hvala Miodragu i Nenadu. Bravo !
LJILJANA
I ja se zahvaljujem. Najbolji film koji sam ikad videla. Nemam cirilicu na kompjuteru, ali nije mi potrebna. Nista nisam zaboravila. A suze koje teku kad se smejem gledajuci ovaj film su najbolji lek za sve.
Preporučujem 1
ВлаДо
Њихова песма носи симболику. Сви страдају и гину,само најугроженији преживљавају.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja