Pančevo – Kolektivni centar za izbegle i prognane osobe u Pančevu prvi je otvoreni i poslednji koji će, prema najavama iz Komesarijata za izbeglice, do kraja godine biti zatvoren u Vojvodini. Sada sablasno prazno zdanje, od devedesetih godina prošlog veka pamti sudbine oko 2.000 proteranih iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i sa Kosova i Metohije.
Za gotovo tri decenije njegovi stanari pronalazili su uz podršku države i inostranih programa pomoći trajni smeštaj u novoizgrađenim stanovima, dobar deo ih je otišao u okolna sela otkupom i opremanjem seoskih domaćinstava, a neki su uspeli i da sami izgrade svoj krov nad glavom.
„Očekujemo da ćemo do kraja godine centar napokon zatvoriti. Korisnici koji su dobili montažne kuće u Pančevu i okolnim selima u fazi su preseljavanja i pitanje je dana kada će se svi smestiti u svojim novim domovima. Takođe, u toku je i javni poziv za stambeno zbrinjavanje dodelom novih stanova u zgradi čija se izgradnja planira u narednom periodu”, kaže za „Politiku”, Zoran Graovac iz Povereništva za izbeglice u Pančevu.
Ovih dana zdanje kolektivnog centra izgleda napušteno, ali vrata su otvorena, a pustim hodnicima čuje se lavež psa koji je ovde pronašao utočište od hladnoće i javlja da je neko ušao. Uto nailazi Bosiljka Jakovljević domaćica centra, koja je sa suprugom, među njegovim poslednjim stanovnicima.
„Ostale su samo tri porodice i dva samca i oni se spremaju da odu u nove stanove, a muž i ja ćemo ostati još neko vreme, koliko ne znamo, ali se nadamo da će se i za nas naći neko rešenje. Ovde smo 27 godina, pa ćemo izdržati još malo. Stigli smo u Pančevo početkom devedesetih iz Slavonske Požege, tamo smo ostavili dve kuće i sve što smo stekli, i završili u dvorišnim barakama gde smo bili godinama dok nismo prešli u zgradu. Ovde smo decu podigli, ostavili mladost i zdravlje i ostarili. Penzije i dalje nemamo, jer nikako da se to reši na međudržavnom nivou, pa živimo od socijalnih davanja, ali nama mnogo i ne treba”, priča Bosiljka, dodajući da će uz sve muke pamtiti i ljudsku solidarnost kada je trebalo deliti i ono malo što se ima.
U dvospratnoj zgradi sa potkrovljem bivalo je i do 400 ljudi, nastavlja naša sagovornica, uglavnom se živelo u jednoj sobi i sa onim što se može poneti u nekoliko kofera. Mnogi su i nekoliko puta menjali adresu, seljakajući se od rodbine, preko nekoliko drugih centara, dok se nisu skrasili u Pančevu. Nevoljnici su gledali da što pre nađu stambeno rešenje, koje se za neke odužilo i na decenije čekanja.
Živelo se teško, radilo i u plastenicima u dvorištu, ali svi kao jedna porodica u svojevrsnom azilu koji su doživljavali kao dom. Zato je svoj kutak Bosiljka ispunila cvećem, ručnim radovima, tu se kuva i spava i dočekuju gosti, dok se nada se, konačno ne skrase u svom stanu.
Kako su ljudi odlazili u adekvatniji smeštaj, praznile su se i trošne barake u produžetku zgrade centra. Svaka je imala bašticu od koje su se stanari takođe prehranjivali, a danas, priča Jakovljevićeva, uglavnom su potpuno propale, dok je sve što su moglo odneli lopovi. Sada stoje napuštene kao svedočanstvo decenija izbeglištva na ovim prostorima.
Komesarijat za izbeglice preko pančevačkog Crvenog krsta i Danskog saveta za izbeglice od 1992. godine, osim obezbeđivanja trajnog smeštaja, na razne načine je pomagao porodicama koje borave u pančevačkom kolektivnom centru. Svima je bilo obezbeđeno osnovno – pre svega smeštaj, a zbrinuti su i plaćenim računima za komunalije – struju, grejanje, gas, vodu i druga održavanja.
Svaki korisnik imao je pravo na jedan kuvani obrok dnevno i suhomesnate proizvode, a jednom mesečno deljeni su i paketi sredstava za higijenu. Izbeglički centar na periferiji Pančeva tako broji svoje poslednje dane.
Dvadesetak njegovih preostalih stanara pakuje se u nadi da će u najskorije vreme i za njih početi novi život, dok će oronula zgrada koja pamti različite, teške sudbine, konačno biti preuređena kako bi poslužila nekoj lepšoj nameni. Kojoj, za sada nije poznato.
