subota, 15.12.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 12:29

Ženidba kralja Petra

„A sad, toj tvojoj prvoj priči dodaj još nekoliko riječi na kraju, evo ovo: „Zato će vjenčanje njene svjetlosti knjeginjice Zorke sa njegovom svjetlošću knezom Petrom Karađorđevićem biti na dan Majke Angeline 30. jula.” Iznenadih se i zbunih za trenutak, pa se pribrah i učinih svoju dužnost: – Da Bog da srećno, gospodaru
Autor: Simo Matavuljsreda, 27.12.2017. u 13:09
Крунисање краља Петра Првог Карађорђевића

Jednoga dana pred veče (20. februpa), stiže u goste vojvodi Božu Petroviću neki gospodin. Na prvi mah tolike je znala sva „pljaca”. A u to doba godine i prostiji nepoznat putnik, pa da je otpočinuo i u najmanju gostionicu, izazvao bi radoznalost Cetinjana, a kamoli neće Petrovićev gost. U lokandi se uzalud nagađalo, ko bi to mogao biti, a, kao za prkos, ne svrati nijedan od mlađih Petrovića; ali svrati sekretar grčkog poslanstva, koji je dolazio u naše društvo najviše onda, kad bi imao da pusti kakvu senzacionu vijest.

U običnom razgovoru, sasvim kao uzgred, opazi, da je princ Petar Karađorđević doista morao ozepsti, putujući po onakvoj zimi od Kotora do Cetinja.

Znači da su diplomate u naprijed znale za taj dolazak, koji će podići veliku graju.

Knez Karađorđević ostade na Cetinju do kraja februara, baveći se po cio dan u dvoru, pohodivši samo one tri četiri kuće do dvora. Glasovi o ženidbi dođoše nam u novinama, pošto on otide. Najveću viku podiže Peštanski Lojd. Novosadska „Zastava” pisaše kako sa „Cetinja dolazi i suviše čudna vest”.

Članak bješe uvredljiv za Petra: upoređivao ga je sa princom Napoleonom Bonapartom, koji baš onih dana bješe izvršio nekakav „puč”. I naš primorski organ, bilježeći glas o ženidbi, zatutuljeno i zamumuljeno kaza, da bi taj brak imao zle posledice za ceo naš narod.

To, više nego službeno poricanje „Glasa Crnogorca”, uvjeri nas da nije bilo ničega ozbiljnog; ali, posle dvije nedelje, zadarski list donese vijest da se knez Petar vjerio sa kneginjicom Zorkom. List ne bješe zabranjen, niti se tvrđenje oporeče.

Onda je knez imao tri kćeri na udaju i tri šiparice, o kojima su svi podanici veliku brigu vodili, jer bi veliko zlo bilo kad bi se udale u zemlji, a slab je izgled bio da će se pristojno, prema svome položaju, moći udomiti u tuđini. Taj već nesumnjivi glas o udaji najstarije, nije bio veselo prihvaćen ni na Cetinju.

Cetinje 1875. godine 

Sa najvećim nestrpljenjem očekivasmo dalje brojeve „Srpskog Lista”. Prođe jedan i ne donese ništa; prođe i drugi i ne donese ništa, ali donese bombu druge vrste, koja se gromozvučno rasprska. U lisku bješe Sundečićeva pjesma: Sirak gosparu na pragu. Bješe obično Sundečićevo „stihotvorstvo” u kome se priča, kako je bogatu i nemilostivu gosparu predan i siromašan sluga rabotao dokle bješe u snazi, pa kad ostari i oronu, kad na gosparevu pragu vapijaše od gladi, onaj ga nemilosrdno odgura nogom!...

Aluzija je bila suviše očita, tim više što se znalo, da se proto Jovo po Kotoru tuži kako ga gospodar neće više da pomaže. I tako, počasni knežev sekretar, dvorski pjesnik, koji je spjevao barem deset oda svima članovima dinastije, kome je zaista u dvoru dijeljeno i kapom i šakom, na jedan mah izlazi pred narod sa takvom tužbom!

Poslije nekoliko dana dođe Sundečić na Cetinje, da objasni kako njegova pjesma ima opće značenje, a kako su neprijatelji njegovi pjesmi dali osobito tumačenje. Tumačenje mu je pomoglo, i on, umiren, poče spremati nove prigodne pjesme za domaća veselja, koja su se primicala.

Za drugo veselje, za dolazak kneza bugarskog, znalo se već početkom aprila, prije nego što novine javiše. A, na dobru osnovu, nagađalo se da će taj princ, po želji ruskoga cara, svoga rođaka, isprositi jednu od tri kneževske udavače. Tome se svak obradovao. Činjahu se velike pripreme, da se dostojno dočeka prvi bugarski vladar, uopće prvi strani vladar koji će stupiti na crnogorsko zemljište.

I kad dođe, krajem aprila, bi dočekan zaista srdačnim veseljem. Najljepše i najbolje što Crna Gora ima, probrana vojska njena, načinila je dugačku živu ulicu, kroz koju je prolazio. Mi građani nabavismo iz Zadra vatrometnog vještaka i građansku muziku iz Kotora, te su po cetinjskoj dolini, prvi put od kad je Bog sazdao, sijale i prskale vatrene zmije, krugle i svakojake prskalice, a stao tandrk i tutnjava „dalmatinskih trumbeta i bubnjeva”.

Na silna klicanja, Batemberg je zahvaljivao bugarski i naglašavao slovensku slogu i zajednicu. Sutradan u počast gostu bjehu vojna vježbanja i trka mladića. Pri toj zabavi desilo se nešto malko smiješno, ali, vrlo lijepo i karakteristično. Za utrkivanje bješe određena prostrana livada iza lokande, a probrano dvadesetak čistih, lijepo odjevenih i viđenijih perjanika.

Trkači se navrstaše na jednom kraju livade, očekujući pucanj, kao znak potrke; na drugom kraju čekahu kneževi, kneginja sa poklonom najbržemu mladiću, kneginjice i gospoda. Silan narod opkolio livadu. Na znak, momci potekoše, ali u isti mah od njekud iz gomile poteče i s njima se isporedi neki goluždravi krakati klipan, bez dokoljenica i bez gunja, vrata kao u čaplje, a ruku kao vesla!

I prije nego što gizdavi perjanici pretrčaše dvije trećine livade, goluždravi klipan stiže pred kneževe. Diže se urnebesni smijeh, koji obuze i gospodu, te neznani trkač dobi namijenjeni poklon, skupocen revolver. Bio je iz Cuca.

Batemberg otide, a vjeridba se ne proglasi, ali ostade uvjerenje da će to biti u Moskvi, gdje će se oba kneza do nekoliko dana sastati, na svečanostima krunisanja... Bila bi sreća i za Batemberga, a, po svoj prilici, i za oba naroda, da se to obistinilo.

Malo prije kneževa odlaska u Rusiju, završi se, bez ispita, školska godina u zavodu carice Marije. Načelnica g-đa Mesaroš otide sasvim. Sve je to bilo  „zbog nekih nepredviđenih okolnosti”, kako objasni službeni list.

Knez se vrati sa moskovskih svečanosti oko polovine juna. Sjem ostaloga, očekivalo se da će biti riješeno pitanje hercegovačkih i bokeljskih uskoka, koji bjehu podnijeli zajedničku molbu, da budu primljeni u crnogorsko podanstvo, da im se udijeli zemlja, stoka i oruđa.

Nj. V. knez Petar Karađorđević u emigraciji na Cetinju: knez Petar, kneginja Zorka, knez Đorđe i Arsen

Nadanje je bilo, da im Rusija šalje pomoć u novcu, da tim olakša trošak Crnoj Gori. Od toga ne bi ništa. „Srpski List” donese kratku i utvrđenu vijest, da će knezu Karađorđeviću kumovati Aleksandar III. U isto vrijeme rašču se drugi takođe nevjerovatan i čudan glas, da će, odmah, poslije svadbe, knez otići u Carigrad, sultanu u pohode. To vrlo ugodno pade u narod, jer se zbog nesrećnog pomeđaškog pitanja jednako krv prolevala i nastao zastoj u radinosti. Tada mi tek razumjesmo njeke znake preteče toga znatnog događaja. Početkom godine 1882. iziđe u dubrovačkom „Slovincu” kneževa pjesma „Turčinu” koja počinje:

 

Što te ruže, lave stari,

Istočnoga, care, svijeta?...

koja se neobično svugdje po svim našim krajevima jer se u njoj veliča Turčin kao junak, kao jedini supostat dostojan Srbina:

 

Mog spram tebe roda bilo,

Što te ruže?... Da još nije

More tvoje, silno more,

Uplašen bi krst splavilo!..

 

...Borba strašna i velika

Nastane li iznovice.

Zadime li bojnom maglom

Naša brda i ravnice.

 

Kroz tu maglu zasjaju li

Sabalja nam bistri zraci.

Bićemo se!... A na tom se

Ipak štovat’ ka’ junaci!...

 

Pjesma je bila prevedena na francuski i na turski: sultana je toliko zanijela da je osjetio potrebu, da knezu pjesniku pismeno i toplo zahvali. Politički svijet čudio se toj i takoj izmjeni komplimenata, usred gotovo otvorenoga neprijateljstva između dvaju naroda! Ali svijet se još većma čudio razumjevši u potonju, kako može i u pjesmi biti političke klice!

A njekoliko dana kasnije prije nego što austrijska štampa imade kad da izlije svu svoju ljutnju, dade joj se opet prilika zato, i opet u pjesničkom obliku. Doduše, ne samo njoj!

Nikolj-dan je krsno ime Crnojevića, te po starom srpskom običaju, još uoči Sveca, očekuje svoje zvanice, velike i male vlastelje, koji su svi listom prebjegli u ove gornje krajeve.

U „Glasu Crnogorca”, na mjestu uvodnoga članka, iziđe njeka istorijska priča, bez potpisa, koju ja bjeh napisao, po kazivanju kneževu. To je bila moja prva štampana priča. Od onda do danas objelodanio sam ih oko šezdeset, ali sve skupa ne zahvatiše ni deseti dio hartije, koliko ta prva, jer je bila preštampavana, prevođena, komentovana, koliko može biti, ni jedna Turgenjevljeva ili Mopasanova. Samo s tom razlikom, što se njom ne bavljahu književni časopisi, ni književna kritika, nego politički listovi, a ovima, s razlogom, ne bješe do toga, ko je priču napisao.

Evo kako je postala.

Pošao ja iz jutra na svoj posao u Biljardu, kao obično a u prolasku vidjeh kneza gdje sjedi na terasi pred dvorom, sam samcit, što nije bivalo obično. On me dozva i započe: „Slušaj krajišniče! (Tako me bješe počeo zvati od nekog vremena.) Evo ću ti dati siže za jednu pričicu, a ti ćeš taj siže obraditi i iskititi kako najbolje umiješ!

Knjaz Nikola, gospodar Crne Gore i Brda

Dakle ču... Godina je 1464-ta, uoči Nikolj-dana. Događa se na gradu Obodu, đe se od poplave turske sklonio Ivan Crnojević, gospodar Zete, napustiv svoju prijestonicu Žabljak. Nikolj-dan je krsno ime Crnojevića, te po starom srpskom običaju, još uoči Sveca, očekuje svoje zvanice, velike i male vlastelje, koji su svi listom prebjegli u ove gornje krajeve. Oko večernje, počeše dolaziti zvanice sa raznijeh strana.

Po običaju, dolaze pred gospodarev dvor i prosjaci, slijepci i bogalji. Sluge dočekuju svakoga, kako kome pristoji, sirotinju odvode u posebnu zgradu. Među jadnicima naiđoše i dva mlada slijepca, koje sluge odvedoše, đe im je mjesto. A jedan od tijeh slijepaca reći će: „E, da zna gospodar Ivan ko smo mi, ne bi nas ovamo izdvajao, nego bi nas posadio baš do sebe.”

To sluge javiše gospodaru, prije no što gozba započe, a on zapovijedi da mu dovedu ta dva mlada slijepca, pa se s njima zatvori u jednu odaju. Poslije podužeg vremena, on iziđe vrlo uzrujan, vodeći dva slijepa mladića za ruke, i uđe s njima u veliku dvornicu, đe svi vlasteli bjehu na okupu, pa, na njihovo velje čudo i nezadovoljstvo, posadi do sebe u začelje oba slijepca! A kad bi vrijeme zdravici, Ivan ustade i objavi gospodi, da su ti slijepi mladići Stevan i Grgur, sinovi Đurđa Smederevca, koje je kovarni sultan Murat II, zet njihov, oslijepio i koje je eto Sudbina dovela pod njegov krov!

Ivan Crnojević gospodar Zete

Gospoda proliše suze a u žalosti se i obradovaše što su se prvi srpski koljenovići sklonili u Zetu. A sutradan, za ručkom, Ivan Crnojević objavi da hoće da ozeti despotovića Stevana, te mu daje za ženu svoju kćer Mariju. Ali Marija vrisnu i reče, da neće da bude slijepčeva žena! A na to Angelina, Ivanova sinovica, kći hrabrog Đorđa Arvanita, pristupi ponizno stricu i reče: „Gospodaru, kad Marija neće, hoću ja, da sačuvam plemeniti soj despotovića”. Onda je stric i sva vlastela blagosloviše najljepšim blagoslovima i tijem: „da Bog da se posvetila i spomen tvoj da vijeka bio svet u narodu srpskom”.

Taj se blagoslov i obistinio. Angelina rodi slijepome mužu despotoviće: Jovana i Maksima, a pri kraju života se zakaluđeri, a po smrti, počinu u svojoj zadužbini, Krušedolu, i narod je prizna kao urodnicu božju, i prozva je „majkom Angelinom”. Srpska crkva slavi njenu uspomenu 30. jula...

– Eto, to je u glavnom! Jesi li utuvio?

– Nije teško, gospodaru.

–E, sad idi, obradi, kako najbolje umiješ! Naravno, tu treba opisa i dijaloga, da ne bude suhoparna. Jozo (Pavlović) misli da ti imaš njekog dara za novele, sada da vidimo!... Za koliko bi vremena mogao napisati to?

– Mislim da bi mogao do noći, da nemam posla u školi.

– Ja te oslobođavam od svakoga posla za danas. Sutra, u ovo doba, donesi mi priču, da je pročitam.

Sutradan zatekoh kneza na istome mjestu i sama – kao da me je čekao. On uze da čita pažljivo, vrlo pažljivo i nekoliko puta uzviknu: C’ est pas mat! Kad svrši reče: C’est bien! Zbilja imaš dara za ovu vrstu rabote! A stihove – jesi li kad pokušao pisati stihove?

– Jesam, ali kanda, ne ide! Odgovorih smijući se.

– E, pa njeguj ono što ti ide od srca! Đe bi na svijetu moglo naći blagodarnijeg zemljišta za pričanje, nego što je Crna Gora!? Ona čeka svoga pripovjedača. Ja ti mogu dati predmete, ako sam nijesi pribrao, a i za štampanje, ako bi sastavio knjigu... ne misli!...

A sad, toj tvojoj prvoj priči dodaj još nekoliko riječi na kraju, evo ovo: „Zato će vjenčanje njene svjetlosti knjeginjice Zorke sa njegovom svjetlošću knezom Petrom Karađorđevićem biti na dan Majke Angeline 30. jula.”

Sveta majka Angelina

Ipak se iznenadih i zbunih za trenutak, pa se pribrah i učinih svoju dužnost:

– Da Bog da srećno, gospodaru!

– Odnesi to Jozi, neka pročita pa neka da u štampariju za „Glas Crnogorca“! To će doći na prvo mjesto, kao uvodni članak.

Jozo se tek iznenađivao, sve kreščendo.

– Šta je to?

– Rukopis za uvodni članak „Glasa”, po gospodarevoj naredbi.

– Vaš rukopis?

– Jest. Ima i inače štošta moga u tome članku.

– Kako to?!

– Pročitajte sve i „kašće ti se samo”.

Pošto pročita nekoliko vrsta, viknu:

– Do đavola, ta ovo je neka priča!

– I još kako lijepa! Gospodaru se veoma svidjela! Moja prva priča!

– Pa zar priča kao uvodni članak?

– Na svaki način! Naredba je jasna i odlučna!

Čitao je dalje, hukćući, prateći redove svakojakim nervoznim pokretima: čas bi se osmehnuo, čas namrštio, čas dizao obrve. Odjednom, prije nego što dočita prsnu u smijeh i reče:

– E, njeka bude i to! Svakojakih je čuda bilo u našem „Glasu”, pa neka jednom dođe i njekakva legenda na prvom mestu... Ta za Boga, ovo je za listak, a ne...

Čitajte, dragi gospodine Jovo, pročitajte sve, pa ćemo se o tome porazgovoriti!

Pošto pročita, postade sjetan. Samo reče: dobro!

Ja mu ispričah sve što i čitaocima maločas, a on odmahu glavom i reče!

– Ali, za boga, ostavimo na stranu sve drugo ali... ali... zar vi ne vidite kakva je uvrijeda u ovoj alegoriji za dobrosretnoga zeta!? Ta to je strašno! Našto to! Suviše je jasno! Dva brata, dva slijepca, a baš dolaze dva brata Petar i Đorđe!... Pa onda i ta Marija što neće da pođe za slijepca i ona druga koja se sama nudi, sve to izazvaće neugodne komentare, jer već se šapuće da se najprije mislilo udati za Petra Olgu!...

Ja sam pomišljao na neke od tih stvari, a za druge (za Olgu kćer pok. kneza Danila, koja s materom nastavaše u Mlecima), ne bjeh ništa čuo. Rekoh Pavloviću neka pokuša da se to izmijeni, ako baš nalazi da treba.

Priča iziđe, potpuno onaka, kaka biješe u rukopisu, istoga dana kad stigoše ženik i djever. Ne znam kakav je utisak na njih učinila ali, jadni starac Beara prosto se pomami! Vidio sam ga gdje bjesni, škripi zubima i spušta s nebesa svu višnju jerarhiju, pa onda ga obliju suze i nariče. Žao mu bješe unuka Crnoga Đorđa, jer je ovoga obožavao. Mene je grdio da se grđe ne može iako je na meni vidio kako mi je teško iako je znao koliko je u tome moje krivice – to toliko da se na njekom iskali. I ja, zbog onog pridavka na kraju koji objašnjava sve, pomrzjeh svoju priču prvaču; sve jednako u pameti brisah pridavak!..

U listu iziđe i Sundečićeva pjesma mladencima a za njom još nekoliko probranih od nebrojenih cetinjskih pjesnika.

Tada mi sa najvećim nestrpljenjem stadosmo očekivati svadbene odjeke po novinama. „Srpski List” donese preštampanu moju priču sa napomenom: da će se politički svijet čuditi kad vidi, u kakvom se obliku pišu na Cetinju politički članci, a da će se dobro razmisliti kad razumije „političku prozu u toj poeziji”. Inače nada se dobru od te svadbe, jer je ona blagoslovena bila u Petrogradu. Ali ne mogući mimoići nasilni povratak Bokelja, dodade: „Crnogorski glavari oštro izvršiše ovu naredbu”. (Br. 31. 2. avgusta) Svi srpski i hrvatski listovi u Austro-Ugarskoj preštampaše priču; slovenski i tuđinski prevedoše je i svi komentovaše.

Ne treba kazivati kakvu je buru događaj digao u Beogradu! Aberdar iznese iz svoje bogate riznice retoričkih figura sve najdragocenije i najbriljantnije i njima načička „Videlo”, a među njih umetnu izveštaj kako je kraljević Aleksandar istoga dana kad je na Cetinju bila svadba, proizveden za kaplara u srpskoj vojsci...

 

Simo Matavulj  (Iz bilježaka jednog pisca.)

(Politika - 21. avgust 1921. godine)

Komentari7
4aaa5
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Момо
Дивна српска прича о повезаности Црне Горе (Обода и Цетиња) и Србије (Смедерева и Крушедола), као и Црнојевића и Бранковића, у изведби црногорског кнеза Николе и "Крајишника" (Далматинца из Шибеника) Симе Матавуља. Само није "Година је 1464-та, уочи Никољ-дана", већ ће пре бити 1474, 5, када је Иван Црнојевић у страху од Турака, који су напали венецијански Скадар, напустио свој двор у Жабљаку и почео да зида нови на Ободу (узвишењу изнад Ријеке Црнојевића). У њему је провео мало времена јер се 1479. када су Турци најзад заузели Скадар одселио у Венецију. Користећи турске борбе око трона после смрти султана Мехмеда II освајача Цариграда, 1481. године, враћа се и обнавља власт у Зети. При томе влада са Цетиња, где се 1485. године усељава у нови двор. Две године раније је у нову престоницу са Обода је преселио и митрополита, коме је подигао манастир св. Богородице.
Момо 2
Одговор Микију. Наша северна покрајина се од 1848. до 1861. звала: Српска Војводина, Српско Војводство, Војводина Србија и Војводство Србија и Тамишки Банат. Да су се најсевернији Срби поносили називом Србија види се и 100 година раније када су иселивши се у "мајчицу Русију" своје области назвали Нова Србија и Славеносрбија (испоставило се да да су оне данас уУкрајини). Последњи аустријски цар Карл I (1887-1922), који је дошао на место Франца Фердинанда убијеног у Сарајеву, је поред осталог био и велики војвода Војводства Србије (Großwojwode der Wojwodschaft Serbien). Манастир Крушедол је 1509. године подигла мати Ангелина жена Стефана Бранковића, сина Ђурђа Смедеревца. У Крушедолу је сахранила сина Јована. У то време није било Српске Војводине, већ је био у Срему. То подручје би се пре могло везати за претходно Сремско краљевство, којим је владао од 1284-1316, краљ Драгутин Немањић, који је пре тога владао Србијом од 1276-1282. И у Србији и у Срему наследио га је рођени брат Милутин.
Preporučujem 18
Miki
ako su Obod i Cetinje u Crnoj Gori, onda je Krušedol u Vojvodini. budite ljudi, iako ste Srbi, što reče blaženopočivši Patrijarh Pavle!
Preporučujem 5
GoraN
Dobar je Simo, volim ovakve tekstove u kojima saznajemo o proslosti. Mala zamjerka - naslov je malo neprimjeren. Kad se Petar zenio, jos uvijek nije bio kralj. A kad je krunisan za kralja, bio je udovac. Kad se procita naslov, neko bi pomislio da se opet ozenio pod stare dane. Mozda u vrijeme kad je tekst napisan to nije bilo dvosmisleno, ali sad nekako strci.
Вукица
Непоткупљиви реалиста Матавуљ, и у овом тексту, доследан себи и српском с(з)авету: "Ни по бабу, ни по стричевима...", истим очима гледа и на себе, и на оне око себе, и зато га ценимо и враћамо му се, без обзира којој генерацији припадали. Једноставно-писац за сва времена!
Ivan Pantrlić
Hvala redakciji.
Бокељ
Добри стари наш Симо ...

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja