četvrtak, 18.01.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 16:47
INTERVJU: SVETOZAR CVETKOVIĆ, glumac

Pojeli su nas lošiji od nas

Ne znam kakve su aktuelne kulturne prilike kod nas, znam svoje partnere i oni su izvanredni, znam reditelje sa kojima radim i oni su vrhunski, znam pisce koje rado igram i oni su večni
Autor: Borka Golubović-Trebješaninsreda, 27.12.2017. u 22:00
Светозар Цветковић (Фото: Из личне архиве)

Glumac Svetozar Cvetković sa svojim kolegama u probnoj sali Jugoslovenskog dramskog pozorišta danima unazad iščitava dramu „Mesec dana na selu” Ivana Sergejeviča Turgenjeva u režiji Ive Milošević. Premijera se očekuje početkom februara 2018. godine na sceni „Ljuba Tadić” JDP-a. Kostimograf je Boris Čakširan, scenograf Gorčin Stojanović, kompozitor Vladimir Pejković...

Turgenjev je u svojoj drami „Mesec dana na selu” pisanoj 1850. godine progovorio o ljubavi, patnji, sreći, tragediji. Ne čini li vam se da je ovo delo pomalo intimno za današnje vreme?

Ponekad zaista zažalim što na studijama na FDU svojevremeno nisam bio bolji đak kod profesora Stanislava Bajića koji nam je predavao istoriju svetske drame i što tada u mladićkim godinama nisam više pažnje poklonio vrednostima svetske drame, smatrajući da studirati glumu jeste: baviti se samo onim što je na sceni, a manje onim što je razlog izlaska na scenu, sačinjen u delu koje pripremamo. U ovom slučaju razlog našeg izlaska na scenu jeste tako mudro, tačno i osetljivo delo Turgenjeva koje, kao što i sami kažete, iako napisano sredinom 19. veka tretira do te mere nepromenljive karakteristike ljudske duše, emotivnosti i racija koje svako od nas vremenom sve teže može da drži pod kontrolom. Često puta, kao kod Turgenjeva, ne znamo, pogubimo se, lutamo po magli sopstvenih sudbina i emocija koje ne možemo da kontrolišemo, prepuštamo im se i padamo pred naivnošću ličnog racija koji bez obzira na iskustvo i godine koje nosimo sobom, bili mladi ili stari svejedno je, ranjivi smo i krhki, bespomoćni…

U delu „Mesec dana na selu” dati su likovi koji iskušavaju ljubav. Koju „istinu” ćete saopštiti publici kroz ovu predstavu?

Nisam siguran da istina postoji. Ono što se dogodilo nekom drugom može nas ostaviti objektivno hladnim, može nas uzbuditi i to kada nas uzbudi, smatramo svojim istinitim osećanjem. A ko zna da li je za bilo koga drugoga to tako. Svakoga jutra odlazim na probe u JDP, prolazim kroz naš milionski grad, gledam zabrinuta, retko osmehnuta lica, kada bih mogao da saučestvujem sa njima u njihovoj zabrinutosti, boli ili pak sreći, gde bi me moj život odveo. Odustajem od toga, mislim na naše junake, živim njihov život sa svojim partnerima: Mirjanom Karanović, Markom Baćovićem, Markom Janketićem, Milicom Gojković, Brankom Petrić… I to me čini srećnim, to osmišljava i moje postojanje i daje mi snage da zajedno sa njima i sa Ivom Milošević idem dalje. A onda dođem u svoj dom, gledam svoje, trudim se da im ne prenosim svoj objektivni životni realizam koji neki nazivaju pesimizmom, već da im dam snage za optimizam, da im sprečim suzu u oku i vratim osmeh na lice. I dok to činim shvatam da šaljem es-em-es na nepoznati broj za prikupljanje sredstava za lečenje dece koju ne poznajem, koju naša država ne prepoznaje i čija budućnost zavisi od dobre volje anonimnih vlasnika telefona. To je objektivna i surova istina. Istina na sceni u poređenju sa time je lepa i prelepa i sa suzom u oku i sa osmehom na licu. Naša istina je na sceni, život se na žalost trudi da je pobije.

Tumačite lik Mihaila Aleksandroviča Rakitina. Kako se ovaj ruski junak uklapa u vaš pozorišni svet. Ko je Rakitin danas? Kako bi se snašao u našem vremenu?

Ne volim, ili ne smem da govorim o tome ko su likovi koje tumačim, ne umem da razgraničim da li sam ja njihov ili oni deo mene. Kad ih uvlačim sebi pod kožu jednostavno mi je lepo, kad gledam Miru Karanović u oči na ovim probama, vidim da njene oči gledaju tog Rakitina, koga voli, ali za kim nikad nije zaplakala i to opet dosta govori o toj ljubavi. Danas bi se Rakitin snašao u vremenu isto kao i u onom, u osećanjima, u ljudskoj duši u iskrenosti u boli, ništa se nije i neće promeniti. Rakitin bi i danas, kao i tada, otputovao. On mora otputovati radi sreće onih koje poštuje ili one koju voli. Žrtva je njegovo zanimanje.

Da li je Rakitin izabrao vas ili vi njega? Koliko Vam je bliska ruska scenska poetika?

Hoću da verujem da su me izabrale Iva Milošević i Mira Karanović, a u JDP se dobro osećam pa se sve lepo kreativno i uzbudljivo sklapa!

Mene je kod Turgenjeva fasciniralo to što se kasnije otkriva kod Čehova, a ja kao loš đak sa početka ove naše priče nisam to dovoljno dobro poznavao. Danas vidim da Čehov nekako na najbolji način izlazi iz Turgenjeva, u tome mi pomaže i to što sam bio srećne ruke pa me je Dejan Mijač svojevremeno počastvovao time da igram Gajeva u „Višnjiku”. Naravno da su Rusi slovenske duše i duha pa ih mi „razumemo” ili bar tako mislimo, možda čak malo previše uživamo u tome, a da nismo svesni da je naše uživanje pogrešno. U svakom slučaju delikatno je stvoriti neki generalni odnos ka toj poetici, mislim da je on ipak individualan i da svako uopštavanje vodi putu u ćorsokak manirizma koga bi se trebalo kloniti u teatru. Pogotovo u takozvanoj ruskoj pozorišnoj literaturi.

Kako gledate na aktuelne kulturne prilike kod nas? Koliko je teško biti autentičan, principijelan, dosledan, svoj?

Isključio sam se iz opšte slike. Može me neko kriviti za to, ali zaista mislim da sam svojim učešćem u opštoj borbi izgubio i eto to sam priznao. Pojeli su nas oni koji su bili lošiji od nas, za doručak su nas pojeli…Borio sam se protiv svega što se desilo, da ne ponavljam, ali ponavljam: raspada zemlje, rata, nacionalizma, nekulture, mržnje, gubitka vrednosti, kriterijuma, negativne selekcije, korupcije, duhovne bede, prostote… i čega sve još ne.

Mi smo sredina nesvesna da identitet jednog naroda čine njegova kultura i umetnost, te ljudi koji je stvaraju, a ne recimo oružje i bahatost ambicija kojima se hvalimo. Zato sam se opredelio za ono što moje oči vide, a to je moje najbliže okruženje: pripadalo ono porodici, roditeljima, deci, supruzi, prijateljima, sceni, produkciji, filmu ili likovima koje tumačim. Ne znam kakve su aktuelne kulturne prilike kod nas, znam svoje partnere i oni su izvanredni, znam reditelje sa kojima radim i oni su vrhunski, znam pisce koje rado igram i oni su večni. To su moje kulturne prilike i od njih ne odustajem, a drugi? Neka svako ima pravo na svoj put, pa gde stignemo. Tragovi će nam ostati, ništa više…

 


Komentari7
b0544
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Ilic Momcilo
Za Sasa Trajkovic.Postovani gospodine.I ja sam ponosan na nase proslavljene glumce,ali cu Vam reci,da zbog jednog od njih ne idem u pozoriste dugo-dugo.Bilo je to odmah po zvanicnom uvodjenju visestranacja.Na,mislim, TV Studio B nas proslavljeni,apsolutno zasluzeno,Voja Brajevic je dao izjavu o svojoj radosti, jer vise ne mora da glumi SINDIKALCIMA.Cuvsi to,resio sam iako volim pozoriste,da vise ne idem tamo, da ne bih postovanom i proslavljenom gospodinu narusavao novo stvorenu radost i zadovoljstvo,jer sam ja jedan od tih sindikalaca.Nadam se da ga radost sluzi i dalje i da je prezadovoljan svojim umetnickim delima u izvesnim serijama koje ne gledam jer mi moja sindikalna glupost ne dozvoljava da vidim umetnost u njima. Inace sa gospodinom Cvetkovicem se slazem,da sada bolje u svetu kulture prolaze oni losiji.Inace slazem se sa Vama.
belen
Da pojasnim, mislio sam na „poznate“ osobe koje bi u medijima-intervjuima bila samokritične i barem pomalo introspektivne. U životu ipak srećom „natrapamo“ povremeno na prave osobe. Još kao dete i tinejdžer čitao sam 1980-ih časopise poput ITD-a (niko nije savršen!) gde su mahom osobama sa estrade postavljana identična pitanja tipa omiljena boja, omiljena zemlja, istorijska ličnost, šta vas je najviše razočaralo u životu i slično. Na ovo poslednje odgovor je bio uvek gotovo identičan: „Neki ljudi“. Toliko ucveljenih ljudi a nigde ucveljivača, to me je još u osnovnoj školi veoma intrigiralo. Kao što reče jedan bivši američki guverner: „Još nisam pročitao nijedan loš CV za posao“. Na papiru i u intervjuima su svi bezgrešni i preispoljni talenti, humanisti čiju dobrotu drugi zloupotrebljavaju.
belen
Glumci se do francuske revolucije nisu mogli sahranjivati na gradskim grobljima, pripadali su najnižim društvenim slojevima u svim vremenima do tada. Danas se glumci uz sportiste, muzičare i druge estradne „selebritije“ i „realitičare“ smatraju za „elitu“ države. Kakva elita takva i država. Njihova simbioza sa političarima je, između ostalog, proizvela današnje stanje. Prvi koji je primio nekog (Bob Dilan) iz tog zabavljačkog (mečkarskog, kako se nekada govorilo) sveta bio je američki predsednik Džimi Karter i lavina je krenula. Inače još nisam sreo osobu koja nije rekla da ne bi volela da je svet bolje mesto, da su ga ljudi razočarali, a da je pritom bila samokritična.
Sasa Trajkovic
Proslavlleni glumac, producent nije se libio da o životu progovori i izvan pozorišta što i jeste uloga jednog intelektualca. Najveća koleteralna šteta tranzicije iz ničega u ništa je upravo kultura i umetnost koja je marginalizovana. Da li ovo vreme NE priznaje intimu ili smo je zamenili za jedan veliki rijaliti, društvene mreže pitanje je ali umetnost se nebavi banalnim već suštinskim pitanjima čoveka i društva... pitanjima na kojima svako od nas traži i daje odgovor.
Бранислав Остојић
Лошији или гори? Брука...
Sandra
Zasto bruka? Losiji je komparativ od prideva los. Gori je komperativ od prideva zao. Medjutim, gori moze da se upotrebi i komparativ od prideva los. Superlativ od oba prideva je najgori.
Preporučujem 17

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja