četvrtak, 20.09.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:53

Tuđina je mesto gde nastaju dobre pesme

Čehe ne zanimaju ni moda, dobri automobili, sedenje po kafićima, ni pametni telefoni, već čekaju vikend da svi zajedno jurnu negde u šumu, da voze bicikl, prošetaju psa…I ja pravim planove za vikend, moram da zalepim gumu na biciklu, ranac i mapa su spremni. Supruga mi ponekad kaže da sam postao pravi Čeh
Autor: Marko Stojiljkovićsubota, 30.12.2017. u 10:40
Фото Пиксабеј

„Kako je tamo, kako se živi, sigurno je bolje nego kod nas”.

Ovo je samo jedno od sijaset pitanja koje sam dobijao poslednjih godina. Iako u tuđini, danas u vreme društvenih mreža i interneta, čovek ostaje „nakačen”, povezan i upućen u sve ono što se dešava u Srbiji.

Ipak, ma koliko bili umreženi, imate osećaj da niste deo tog miljea, osećaj da je kod kuće sve stalo, da ček vas. Zato svoje veze i kontakte održavam jače i češće, sećam se ljudi koji mi nisu puno značili tokom većine mog života a nostalgija i sentiment stalno ponavljaju isto pitanje – Lepa moja Srbijo, zašto sam te napustio?

„Eh to Brno”!

Pa nije baš kao na filmu, ne bih se složio sa Mijom Aleksićem.

Foto: Piksabej

Čehe ne zanimaju ni moda, ni dobri automobili, ni sedenje po kafićima, ni pametni telefoni, čekaju vikend da svi zajedno jurnu negde u šumu, da voze bicikl, prošetaju psa, da se popnu na neku planinu. U svim tim aktivnostima ne sprečavaju ih ni deca ni kucni ljubimci, jer i njih u to nekako spakuju. To otprilike izgleda ovako: Bračni par na biciklima sa psom na povocu i bebom na korpi ili na leđima zajedno idu na neki izlet. Tipična češka idila na moravski način.

Kakvi čudaci, mislio sam. Baš neki čudan narod, pa mi ne bismo tako nešto ni probali. Gde ćeš s detetom u šumu, još pas, da li su normalni? Meni je to nekako bilo odbojno.

Šta li rade moji drugovi sada u Srbiji?

Moraću prvom prilikom da skoknem do Srbije, prošlog vikenda bili su u gradu i samo sam im ja falio. Baš šteta.

Foto: Piksabej

Uporno objašnjavam Česima kako smo mi najbolji, kako je kod nas sve bajno, kako nam je priroda lepa, a žene još lepše, iako bi trebalo da posvećujemo još više pažnje i prirodi i ženama. Sportisti su nam najuspešniji… Prepucavam se sa kolegama na poslu, ko je bolji, Srbija ili Češka.

Uviđam da mi je češki način života stran, zato i nisam imao nameru da se zadržim ovde. Ipak i pored svega pokušavam da se prilagodim. Tako što ću da poštujem tuđe ali da ne dam na sebe.

Shvatam da sam vremenom počeo da se menjam. Nekad sam sa ignorisanjem gledao na frazu da je u tuđini sve teže a danas shvatam da je zaista tako.

Vreme, prostor i dragi ljudi. Kako u toj jednačini od tri poznate naći rešenje koje će odražavati znak jednakosti. Čini mi se da odgovor ne bi dali ni bolji matematičari od mene. Prokletstvo da ne budeš prisutan u određeno vreme na određenom mestu sa dragim ljudima nosim teška srca. Nije mi uteha to što znam da nisam jedini koji živi van domovine.

Da li je slučajnost da je većina naših najvećih pesnika svoje vrhunske stihove ispisala u tuđini?

Foto: Piksabej

Nagon, patnja, seta, tuga, sve je predimenzionirano, pogotovo kad čovek nije još dovoljno jak da to stoički podnese. Dođe mi to kao kratka letnja avantura, tinejdžerska ljubav sa mora koja traje onoliko koliko je dovoljno da se upoznaju sve one dobre strane. Taman toliko da se ne vidi ona druga. Naočare su netaknute, za hvalospeve smo spremni, tako je uvek na početku.

Evo mene, vreme leti, majka mi stari, mene i dalje nema kod kuće.

Pravim planove za vikend, moram da zalepim gumu na biciklu, ranac i mapa su spremni, u kafiće više i ne idem, ali kafu pijem.

Supruga mi ponekad kaže da sam postao pravi Čeh.

 

Marko Stojiljković, Češka


Komentari16
02d19
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Jovana
Meni Ceska nije "legla". Plate su prosecno-niske (700 evra prosek), a ljudi pretezno ne govore engleski i podosta su ksenofobicni. Ako ucite i naucite ceski bice vam daleko lakse, ali i tada cete nekako ostati stranac za Cehe (verovatno je tako svuda u Evropi!). Organizovaniji su od nas, manje agresivni, ali i manje poletni. Nemaju mnogo strasti, u sustini su kukavice, ali dosta miroljubivi. Ne vole strance, a to ukljucuje i nas...medjutima ipak su nam blizi od Germana na primer i u nacelu necete osetiti prikriveni ili otvoreni fasizam izrazen spram nas i ostalih Slovena kao sto biste u nekim Germanskim zemljama. Imaju ogromnu i tesku birokratiju. Imaju korupciju, ali ako otvorite nesto u Ceskoj niko vas nece reketirati. Ko se preseli u Cesku moze da ocekuje bolje od Srbije, ali daleko gore od Zapadne i Severne Evrope. Mislim da nasem mentalitetu najbolje lezi Jug Evrope, jer na kraju krajeva i mi smo sa Juga.
Vladislav Marjanovic
Tudjina, tuga pregolema! Ali, sta je tudjina? To ne mora biti inostranstvo. To moze biti i napustanje rodnog kraja i preseljenje u drugi deo sopstvene zemlje. Moja baka poreklom iz Macve, a koja je stucajem okolnosti, ceo zivot provela u Nisu, uvek je tugovala za rodnom Macvom. U ono vreme, pre sto i vise godina, bio je to civilizacijski sok iz seoske zadruzne patrijarhalne kulture u poluorijentalnu kasabu u kome se govorilo na sasvim drugom dijalektu, a put iz Nisa do rodnih Badovinaca trajao je (vozom, brodom i cezama) dobra dva dana. Njen sin (moj otac) nastanio se u Beogradu, ali je uvek pricao o Nisu svoje mladosti izmedju dva svetska rata, o ljudima koji su se znali, o kucicama sa zelenim bastama... Ali, Nis se promenio. Kucice sa bastama zamenile su betonske visespratnice. U Nis nije voleo da ide. "To nije vise moj grad, tamo vise nikoga ne poznajem". Vreme cini svoje. Ostaju samo secanja na proslost kao zal za mlados' koja je prohujala i koju zelimo da ovekovecimo. Meni na Bgd.
Ksenija
Zaista mi nije jasno zasto oni koji zive u Srbiji, a idu im na zivce nostalgicni tekstovi autora koji su u inostranstvu, imaju takvu potrebu da osudjuju nas kojima je tesko bez svoje zemlje. Potpuno je jasno da smo dva sveta i da vecina onih koji su u Srbiji, bez obzira da li zele ili ne da odu iz nje, ne mogu da razumeju nas koji smo "napolju". Nema tu mudrosti - prosto imamo drugaciji pogled na zivot. Mozda zbog iskustva koje mi "napolju" imamo, a koje nije, u najvecem broju slucajeva, sjaj u travi. Cak i kad nam je lepo, dobro je, ali nije to nase, nismo medju svojima, ne delimo radost sa onima koji nas poznaju i vole... Tesko je to razumeti, slazem se, ali bar nam dozvolite da u ovim tekstovima budemo otvoreni i priznamo kako nam je. Zar to nije i cilj rubrike MOJ zivot u INOSTRANSTVU?
dzordz
ceska je devedesetih imala primer srbije sta se desava ako se slepo ne poslusa velika nemacka i nato (doduse nisu nam ni nudili nista osim propasti). ovde, u prici, je opisan neki gradjanski mir u ceskoj, tzv idila. ok, verujem. ali, kome se ide neka ide. sto pre to bolje i za nj i za nas. ili kako narodni pesnik kaze - `Ne bih dao svoje selo ni sajkacu, ni jelece a ni kazan od rakije u kome se sljiva pece`.
U prolazu
Bilo gde da se ode iz rodnog grada, ili grada u kome smo proveli veliku većinu detinjstva i mladosti, izaziva nostalgiju. Pa čak i sama promena kraja u istom gradu. Ljudi, mesta i vremena iza nas podsećaju na lepe trenutke koje smo provodili. I to osećanje je posebno. Ispunjuje. I pretvara se u sopstvenu legendu i mit, postajemo deo sopstvenog sna o našem rodnom kraju. Mesta u kojima živimo danas, ljudi i dogadjaji biće jednog dana deo iste legende, jer su deo našeg života. Ne radi se o tome koje bolji, pametniji, lepši, jači, veći sportista..... radi se o unutrašnjim osećanjima pripadnosti, koja postoje u svakom normanom čoveku, i ta osećanja se prenose na sledeću generaciju. Vraćajte se u svoj rodni kraj onoliko koliko želite i možete. Jedite burek i sarmu i pripremite ih vašim prijateljima, ali i podjite u planinu sa njima, na jednu običnu nedeljnu šetnju u drštvu ljudi koji vam znače. Živeti na dva mesta u istom trenutku ne možemo. Ostalo razmislite sami ...... Pozdrav.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja