nedelja, 18.02.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:00
ZANIMLjIVA SRBIJA

Ni manjeg sela, ni više muzeja

U Koštunićima pored muzeja nesvakidašnjih poklona, rakije, pimnice, ali i verne kopije Miloševog konaka, odnedavno postoji i zbirka ličnih predmeta dvojice velikana iz ovog kraja: arhitekte Božidara Petrovića i slikara Božidara Prodanovića
Autor: Miloš Lazićpetak, 05.01.2018. u 13:15
Нови музеј у Коштунићима (Фото Саша Савовић)

Pod Suvoborom žive imućni ljudi. Tačno je da im osim lepote što ih okružuje malo toga pretiče, ali taj čestit i gostoljubiv narod bogatstvo meri po deci koju su podigli, školama koje su izučili, prijateljima koje su stekli, kumstvima, a naročito po plemenitim delima koja su ikada učinili, pa tek zatim zbrajaju i ostalo. Zbog toga su sačuvali i zaboravljenu vrlinu da se iskreno raduju tuđoj sreći kao da je njihova, i da uspehe komšija iz susednih sela slave i veličaju kao sopstvene.

Zato nikoga nije iznenadilo što je muzej posvećen dvojici Božidara – jednom iz Poloma, a drugom iz Pranjana – nedavno otvoren u trećem selu, u Koštunićima. Mada, ni vojvoda Živojin Mišić nije odatle, pa ipak mu je posvećen dom kulture s muzejom i galerijom, ali ne zbog toga što mu je mati Anđelija bila rodom odatle, već u slavu Suvoborsko-kolubarske bitke.

Crkva Svete Petke u Koštunićima (Foto Rade Krstinić)
Anonimni zadužbinar
Novi Muzej „zadužbina” je izvesnog uspešnog privrednika iz ovog kraja koji je sebi namenio misionarski zadatak obnove srpskog sela, ali on o tome nerado priča da ne bi unizio uveliko zaturenu tradiciju dobročinstava. Svojom plemenitošću neće stati uz rame velikim srpskim dobrotvorima kakvi su bili Nikola Spasić, Vlajko Kalenić, Luka Ćelović Trebinjac, Sima Andrejević Prizrenac, ali će im se primaći bar za pedalj.

Ovde postoje i Muzej nesvakidašnjih poklona, Muzej rakije uređen tako da liči na prikaz rodoslova nekog vrednog domaćina, Muzej pimnice, zatim i Milošev konak, verna kopija onog u Gornjoj Crnući gde je nakratko stolovala i prva srpska vlada i usvojen prvi budžet, kao i bogata etnološka zbirka.

Nit manjeg sela, niti više muzeja... mada je treće po površini svog atara u Srbiji!

Krov „na četiri vode”

Svakog namernika kopka ko su dvojica Božidara kojima je posvećen zaseban muzej i čime su zaslužili toliku počast?

– Prvi je Petrović, rodom iz sela Poloma s one strane Rajca. Bio je poznati arhitekta, profesor Arhitektonskog fakulteta u Beogradu.

Diplomatsko etno-selo
Uz sve blagodeti koje nude gostima, razgovarali su svojevremeno i sa nekolicinom stranih diplomata koje stoluju u Srbiji i ponudili im na dar zemlju poviše centralnog zdanja Turističko-rekreativnog centra „Momčilo Čeković“. Ukupno, tridesetak hektara!Jedini uslov koji su im postavili bio je da na tom mestu izgrade kuću u svom nacionalnom stilu i da je koriste poštujući naše običaje onako kako je njima zgodno. Najzanimljivije je da se nekoliko desetina njih tako reći odmah zagrejalo za tu ideju.

Ostavio je za sobom pravilo poštovanja tradicije u projektovanju i izgradnji raznih objekata, od porodičnih kuća, do javnih zdanja – objašnjava Dragan Pavlović rodom s Durmitora, sada žitelj Gornjeg Milanovca, i sam učesnik stvaranja prvog srpskog etno-sela u Koštunićima.

– Još se pamti njegovo zalaganje za krovove „na četiri vode“ koji su osobenost takozvanog moravskog stila pri gradnji ovdašnjeg etno-sela, odnosno danas Turističko-rekreativnog centra „Momčilo Čeković”. Upriličen kao etno-naselje – a u njegovom je sastavu i novi muzej – centar je plod tih njegovih zamisli. Postao je verna mustra za dvestotinak sličnih naselja koja su u međuvremenu nikla u Srbiji i Crnoj Gori. Vrlo je verovatno da je i Emir Kusturica ideju za svoj „Drvengrad” na Mokroj gori dobio dok je boravio ovde u gostima, snimajući film „Život je čudo”, kao što smo i mi od njega „pozajmili“ ideju da slobodan prostor i prolaze među vajatima popločamo starim železničkim pragovima – kaže Pavlović.

Postavka u zavičajnom muzeju (Foto Saša Savović)

Ljubav prema selu

Drugi, Božidar Prodanović je slikar iz Pranjana, nekada omiljeni profesor Fakulteta likovnih umetnosti, koji je ovaj kraj zadužio ljubavlju prema selu, trudom da ga preporodi i slikajući ga, kao i divnim legatom koji je za života darivao milanovačkom Muzeju rudničko-takovskog kraja i Muzeju Drugog srpskog ustanka u Takovu.

U osnovnoj postavci nalaze se lični predmeti ove dvojice velikana, njihove biblioteke, originalni naučni radovi i mnoštvo fotografija. Sačuvani su i artefakti iz seoskih kuća u kojima su rođeni i odrastali u prvoj polovini prošlog veka, neprocenjive etnološke vrednosti, koje su novom muzeju velikodušno poverili njihovi potomci.

Pogled na Suvobor i spomenik Draži Mihajloviću na Ravnoj Gori (Foto Saša Savović)

Breme Ravne gore

Koštunićani su decenijama nosili na plećima teško breme koje im je natovareno zbog obližnje Ravne gore iako je iz ovog sela poteklo nekoliko generala JNA, ali danas je to istinska „komparativna prednost“. Tavorili su gotovo u bespuću, a najbliži fabrički dimnjak, ako se danas ikako dimi, udaljen je trideset kilometara. Zbog toga im stoka pase velebilje, a zemlju prihranjuju jedino stajskim đubrivom, pa se ono što proizvedu s pravom može nazvati – organska hrana.

A dokle su dogurali, najbolje objašnjavaju rečima:

– Nekad nismo imali ništa pa su se svi iz Koštunića predstavljali kao da su iz Pranjana, a danas i oni iz Pranjana kazuju da su iz Koštunića.

Krava na „lizing”

Zabasali neki dokoni šetači u dvorište Mihajla Papića, seljaka iz Koštunića, taman kada je iz štale isterivao telence. Ovi, razneženi tim prizorom, počeše da ga hvale, pa ga upitaše koje je sorte i odakle mu, a on, između ostalog, reče da ga je uzeo – na lizing. Ljudi se uvredili, valjda su pomislili da im se podsmeva, ali kada im je podrobno objasnio o čemu je reč, sve je došlo na svoje. Jer, tako je nekako i bilo. Poklonila mu ga je još onomad izvesna ovdašnja porodična firma... ali ne samo njemu: podelila je komšijama nešto malo stoke, ne više od trideset grla, a zauzvrat oni joj dnevno isporučuju mleko i gotove proizvode, kajmak ili sir. Leglo im je kao poklon s neba, a uz to plaćaju ih pošteno i više no što bi dobili na uvek neizvesnoj varoškoj pijaci. Ima tome desetak godina, a evo, traje i danas.


Komentari0
f3722
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja