utorak, 15.10.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 00:36

U prestonici judaizma, hrišćanstva i islama

Autor: Vuk Dra­ško­vićsubota, 06.01.2018. u 22:00
(Фото Т. Јањић)

Su­bo­ta je bi­la, pred sa­mi za­la­zak sun­ca, a 4. no­vem­bar 2006, kad sam sle­teo u Tel Aviv i, od­mah, sa aero­dro­ma, pro­du­žio ka Je­ru­sa­li­mu, pre­sto­ni­ci je­vrej­ske dr­ža­ve. U Izra­e­lu sam pr­vi put u svom ži­vo­tu, i to slu­žbe­no. U Je­ru­sa­li­mu su Kne­set, pred­sed­nik, pre­mi­jer, mi­ni­star­stva, vr­hov­ni sud. Je­ru­sa­lim je i pre­sto­ni­ca ju­da­i­zma, hri­šćan­stva i isla­ma. Je­ru­ša­la­im, na he­brej­skom. Pri­vi­đe­nje, na srp­skom.

Su­tra­dan, u ne­de­lju, kre­ćem ka ne­ka­da­šnjem br­du Gol­go­ta (Lo­ba­nja), gde je Cr­kva Hri­sto­vog gro­ba. Taj Je­vre­jin, sto­lar iz Na­za­re­ta, mo­je je hri­šćan­stvo, sva mo­ja ve­ra i na­da.

Ne­ma vi­še ste­no­vi­te i ne­na­se­lje­ne Gol­go­te. Ho­te­li, po­slov­ne zgra­de, ka­fi­ći, ulič­ne te­zge. Tr­gov­ci nu­de ho­do­ča­sni­ci­ma me­da­ljo­ne sa Hri­sto­vim li­kom, kan­di­la, ta­mjan, bro­ja­ni­ce, kr­sto­ve, lan­či­će...

Ne mo­gu da po­ve­ru­jem. Bio sam kod egi­pat­skih pi­ra­mi­da, ula­zio u ogrom­ne i ras­ko­šne got­ske ka­te­dra­le, u cr­kvu – ko­los Sve­tog Pe­tra u Ri­mu, di­vio se le­po­ti pa­ri­ske No­tr­dam... Ov­de, na Gol­go­ti, je­dva je pri­met­na cr­kva, pod či­jom se ku­po­lom, u stvar­no­sti ili u le­gen­di, od­i­gra­la naj­ve­ća dra­ma ot­kad je Ada­mo­vog i Evi­nog ro­da. De­sno od ula­za u cr­kvu, vi­di se li­ti­ca. Na njoj je na krst ra­za­pet otac no­vog čo­ve­ka i no­vog čo­ve­čan­stva, ko­jih još ne­ma. Tu se On, u mu­ka­ma, po­mo­lio za svo­je dže­la­te, pri­mio na se­be gre­he svih lju­di, za­ve­to­vao nas da ne­pri­ja­te­lje svo­je po­be­đu­je­mo lju­ba­vlju, a ne osve­tom, ne za­ko­nom ta­li­o­na: oko za oko, a zub za zub! Drh­tim, kao u gro­zni­ci, pred pe­ći­ni­com u ko­joj je mr­tav po­lo­žen onog stra­šnog pet­ka, a iz nje, živ, iza­šao u vas­kr­snu ne­de­lju. U toj pe­ći­ni – grob­ni­ci po­be­đe­na je smrt. Zbi­lo se naj­ve­će ču­do u isto­ri­ji ovog sve­ta, da je­dan mr­tvac usta­ne iz gro­ba. Mu­nja vr­hov­ne na­de, da smr­ti ne­ma, sev­nu­la je nad svim kon­ti­nen­ti­ma i na­ro­di­ma. Ta­ko raz­mi­šljam, dok se kr­stim i kle­čim pred grob­ni­com Si­na Bož­jeg.

Spu­štam se ka Zi­du pla­ča, vr­hov­nom sve­ti­li­štu Je­vre­ja, je­di­nom ostat­ku ne­kad slav­nog i kult­nog So­lo­mo­no­vog hra­ma, u ko­me je i Hri­stos pro­po­ve­dao. Po­dig­nut je bio na br­du Mo­ri­ja, na onoj ste­ni na ko­joj je Avram, ku­šan od Bo­ga, hteo da Bo­gu, kao žr­tvu, pri­ne­se svog si­na Isa­ka. Oda­tle, sa te sta­ro­za­vet­ne ste­ne, sa raz­va­li­na hra­ma So­lo­mo­no­vog, pro­rok Mu­ha­med će se, u snu, oti­snu­ti u ne­bo, i na svom kri­la­tom Bu­ra­ku, sve­mir­skom bi­ću lju­di­ma ne­po­zna­tom, pro­ći kroz svih se­dam ne­be­sa, oti­ći i još da­lje, pri­bli­ži­ti se Ala­hu, iz usta an­đe­la pri­mi­ti Ala­ho­vu ob­ja­vu Kur’ana, sve­te knji­ge mu­sli­ma­na. Na Mo­ri­ji, na ko­sti­ma So­lo­mo­no­vog hra­ma, sul­tan Omar po­di­že dža­mi­ju. Nje­ne zlat­ne ku­po­le uz­di­žu se iz­nad Zi­da pla­ča, u či­je šu­plji­ne, iz­me­đu ka­me­nja, Je­vre­ji i tu­ri­sti ko­ji to že­le, ma ko­je ve­re da su, uti­sku­ju na pa­pi­ri­ći­ma is­pi­sa­ne mo­li­tve. Dok is­pi­su­jem svo­ju mo­li­tvu, a cr­na je­vrej­ska ka­pi­ca mi je na gla­vi, po­sma­tram ro­je­ve ta­kvih ka­pi­ca, i le­vo i de­sno od se­be, slu­šam gla­sne mo­li­tve na mno­gim je­zi­ci­ma i gle­dam ka­ko ne­ki ver­ni­ci če­lom uda­ra­ju u ka­me­ne blo­ko­ve Zi­da pla­ča. A go­re, u ras­ko­šnoj dža­mi­ji Al Ak­sa, kla­nja­ju po­lu­bra­ća Je­vre­ja. Od istog su oca. Avra­mu je ro­bi­nja nje­go­va Aga­ra ro­di­la si­na Isma­i­la, a za­ko­ni­ta že­na Sa­ra, do­sta ka­sni­je, si­na Isa­ka. Ko je Avra­mov na­sled­nik? Pr­vo­ro­đe­ni van­brač­ni sin ili dru­go­ro­đe­ni brač­ni? Ve­ko­vi­ma već, sa­ti­ru se, iz­me­đu se­be, oko pra­va na­sled­stva.

Ne sa­mo u Je­ru­ša­la­i­mu, ne­go i u ce­lom Izra­e­lu i svu­da gde ži­ve po­tom­ci Avra­mo­vih si­no­va Isma­i­la i Isa­ka, be­smi­sle­no je sum­nja­ti u bi­lo šta ili se ras­pi­ti­va­ti za do­ka­ze o naj­ve­ćim pa­ra­dok­si­ma i ču­di­ma. Moj­si­ju je Bog po­da­rio ta­bli­ce sa de­set za­po­ve­sti, otvo­rio Je­vre­ji­ma pro­laz kroz mo­re, Isus je go­re, kod Tvor­ca, i po­no­vo će se vra­ti­ti, Mu­ha­me­dov Bu­rak le­teo je br­zi­nom čo­ve­či­jeg vi­da... Kao da je pro­klet sva­ki čo­vek ko­ji ne ve­ru­je da je mo­gu­će sve što se lju­di­ma bez ve­re pri­ka­zu­je kao ne­mo­gu­će. Tvo­rac, a ne lju­di, od­lu­ču­je šta mo­ra da bu­de! – re­kao mi je moj pra­ti­lac, Je­vre­jin, pro­fe­sor na uni­ver­zi­te­tu.

Na­knad­no, po po­vrat­ku iz Sve­te ze­mlje, kao da sam raz­u­meo šta mi je re­kao. Is­pa­ri­la je mo­ja tu­ga zbog skrom­nog iz­gle­da Cr­kve Hri­sto­vog gro­ba u Je­ru­ša­la­i­mu. Ne­sta­lo je be­sa zbog ubo­ge cr­kve u Na­za­re­tu, po­dig­nu­te oko iz­vo­ra na ko­me je Ma­ri­ji, maj­ci Isu­so­voj, an­đeo re­kao da će ro­di­ti Spa­si­te­lja svih lju­di. Po­vu­klo se i mo­je ču­đe­nje da su iste ta­kve, jad­ne i si­ro­tinj­ske, i obe cr­kve u Ka­per­na­u­mu, i pra­vo­slav­na i ka­to­lič­ka, se­o­ce­tu u ko­me je Isus naj­gla­sni­je pro­po­ve­dao. Mo­ra ta­ko da bu­de! Isus je pre­zi­rao ras­koš i ras­ko­šni­ke. On je prao no­ge svo­jim uče­ni­ci­ma. Ni­su lju­di, ne­go je On, po­di­zao si­ro­tinj­ske cr­kve po­sve­će­ne Nje­mu!

Uza­lud raz­me­ta­nje, uza­lud fa­ra­on­ske cr­kve i ka­te­dra­le, zlat­ne kru­ne i že­zla hri­šćan­skih po­gla­vi­ca. Sve je to ni­šta, ma­gla i dim ko­ji se­be va­ra, ras­koš ko­ja je jef­ti­ni­ja od trun­ke pra­ši­ne sa Hri­sto­vih san­da­la. Da do­đe da­nas, On bi im, u to tvr­do ve­ru­jem, re­kao isto što je, on­da, re­kao je­vrej­skim fa­ri­se­ji­ma, sa­du­ke­ji­ma i knji­žev­ni­ci­ma: Vi ste spo­lja okre­če­ne grob­ni­ce, spo­lja ble­šti­te, a tru­lež unu­tra!


Komentari23
c8856
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Никола САВИЋ
МИР БОЖИЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ! Мелемне речи, искреног, делатног, верника! Срећно Ти Рождество Христово, жив био, Вучино!
Vjeko
Jerusalim treba da spaja a ne razdvaja. Srbiji je potrebno jačanje prijateljstva sa Izraelom
Raca Milosavljevic
... tesko da ce ovaj tekst oprati Vukovo tkzv politicko delovanje i verne mu supruge koja je sa svojom bracom i prijateljima finansijski zarila i palila Beogradom dok su drzali gradsku vlast ... knjige je lepo na pocetku pisao,a na Ravnoj Gori je bio star,pa ga je nestalo ...pa je da niko nezna kao ministar inostranih poslova tajno potpisao sramni ugovor da strana vojska moze da se krece po Srbiji kud hoce i kad hoce ...a ministar je postao uz pomoc omrazenog mu Slobinog SPS-a ...i eto ovim tekstom hoce da se ponovo javi za rec ... zalosno ...
Miloš
Politički kameleon.
Дарко Чварковић
Ваљда, да би се потврдио као папагај, вук је и косу офарбао у црвено... Исус то никад не би учинио ! Да ли стварно мисли, да ико може да му верује, после свих метаморфоза, кроз које је прошао, у свом, камелеонском животу ?

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja