petak, 16.11.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:06

Neke bitke moraš sam da dobiješ

Često sam se pitao šta to odvaja mene koji sam ovde došljak od jednog crnca rođenog u zlom delu Čikaga? Šta to mene koji sam ovde stranac tera da se borim i da uspem, a njemu koji je svoj na svome ne dà da se pomeri sa mrtve tačke
Autor: Predrag Rudovićsubota, 06.01.2018. u 14:40
Медисон, Висконсин (Фото Гугл)

Oči pustinjske lepotice promenile su sjaj. Postale su odsutne, umorne, na momente zasuze. Tuga se uvukla u njih. Po prvi put od svog dolaska, Rebeka ozbiljno boluje od virusa nostalgije. 

Tuga je najteža bolest, ona prosto otvara vrata svakom zlu. A teško je tešiti i lečiti ako i sam boluješ. Znam ja dobro da se ne može pomoći uvek, da postoji granica do koje u životu patimo zajedno, da postoje predeli tuđe duše u koje se ne zalazi, da neke bitke moraš da dobiješ sam. I zato se trudim da dam uvek tu ali da me nema, a strah me je, odavno nisam imao šta da izgubim. 

Znam i da je ljubav igra koja pobeđuje samo dok razlike ne nadvladaju i dok život i realnost ne uzmu svoj danak. 

A razlikujemo se u svemu. U godinama, u nacijama, u verama, u razlozima za beg. Ja sam, sada mi se bar tako čini, lutao jer je to bila jedina profesija kojom sam želeo da se bavim. Ništa mojoj mladoj duši nije bilo milije nego daljina, novo i nepoznato. Moja je sreća bila daleko pa mi se lutanje činilo kao jedina ozbiljno rešenje.

A Re, ona je čini mi se igrom slučaja samo zalutala, i na američki kontinent, i u život čudnog, ponekad nepredvidivog, a često i za sebe i za druge, prilično teškog Srbina. 

A osvanula je tako lepa subota. Jesen u Viskonsinu obasipa bojama i pokorava svojom lepotom, a traje kraće nego li kod kuće, najduže mesec i po. I dok se Re izležavala pretvarajući se da spava, bezvoljna da ustaje i rešena da tone dalje u tugu i nostalgiju, ja sam već odavno skuvao kafu, iskopao iz kuhinjskih polica poslednju flašu domaće rakije, pootvarao prozore i vrata od terase i uživao u svežini oktobarskog jutra i cvrkutu ptica. Lupao sam pri tom što jače da bih je probudio, ali ona se i dalje pravila da spava. 

Zalazak sunca na obali jezera (foto Piksabej)

Ništa gore do tuge i depresije po lepom danu. Trgnuo sam prvu mučenicu i nasuo još jednu. Vratio sam se na momenat u svoje prve dane u emigraciji, u prvi stan u centru grada, u memljivoj zgradi, u sobičku koji je napokon bio daleko od svega i svih, u kome me najzad niko nije mogao naći i gde su me svi napokon ostavili na miru.

Kasetofon, mali rešo, minijaturni televizor i duge šetnje po studentskim kvartovima i jezerima Medisona mesecima su me oporavljali i bivali mi jedini prijatelji. Samoća mi je tih dana istinski prijala. 

Nasuo sam još jednu. Tri puta i Bog pomaže. A trebaće mi pomoć šta god se desilo. Napustio sam jedinu zemlju u kojoj možeš kao čovek da popiješ sa svojim duhovnikom, pomislih. I setih se jednog razgovora sa jednim od sveštenika koga sam istinski smatrao svojim duhovnim ocem. 

– Tuga se najbolje leči prirodom, rekao mi je. Kad god si tužan samo izađi u prirodu i uživaj u Božijem prisustvu. 

A u meni je proradio i srpski inat. Neće ona vala majci trunuti od nostalgije dok je mene ovako ludog, pomislih. Dosta je što sam ja morao sam da prolazim kroz te gluposti. Duša se tih dana razbija u mozaik sastavljen iz hiljade sitnih kockica, kao razbijena čaša, a na tebi je onda da iz tih razbijenih param parčadi nanovo sastavljaš sliku i smisao sebe samoga. 

Što zbog rakijske upornosti, što zbog srpske tvrdoglavosti, uspeo sam da je izvučem iz kreveta i izvedem u jedan od nekoliko restorana na jezeru Mendota. 

– I ovde te znaju, rekla je cedeći komadić limuna po sveže ispečenim škampima sa roštilja. 

– Znaju me, rekoh. Von Rutenbergovi imaju monopol nad ovim jezerom. U ovoj lepoti postoje samo tri restorana i sva tri su njihova. Obožavam ovaj grad. Indijanci su ovo mesto zvali „Taj Čo Per Ah”, ili „Četiri Jezera”.

I niko nije verovao da će ovaj grad postati jedno od najboljih mesta za život, a ko bi rekao da ću ja ikada baš ovde doći....

Ćutala je neko vreme ispijajući gutljaje belog vina zagledana u plavetnilo jezera. 

Vrate se samo oni kojima je bolje kod kuće. Svako ko je bogatiji kod kuće nije lud da ostane ovde. Za nas, običan svet situacija je krajnje jednostavna. Borimo se za goli hleb, i usput za po neki san.

– Jesi li se ikada pokajao, pitala me je najzad. 

– Meni je u neku ruku sve to bilo mnogo lakše. Jednostavno, retko gde sam bio prihvaćen, a odbacivali su me često, skoro po nekoj rutini. Mahom svi. Najpre otac, zatim rodbina, pa onda i svi ostali. Uvek čudan, uvek samo svoj. Stranac sebi, stanac svim tim divnim ljudima, i prijateljima i neprijateljima, dobronamernima i zavidljivcima, učiteljima i prolaznicima.

Obala jezera u Medisonu (Foto Gugl)

Uvek sam se nekako najbolje razumeo sa pijancima i autsajderima, sa njima bih se uvek divno ispričao, savetovao se, učio od njih. Nije lako na sebi nositi teret odbačenosti, pogotovu kada si mlad, kad u sebi nosiš toliko želje da pokoriš ceo jedan svet koji ti skoro i ne primećuje. 

Sada, kad razmislim, hvala im svima, i bolje je što je tako. 

Meni se odlazak tih dana činio kao najprirodnija pojava, kao nešto što mi od samog mog rođenja pripada, moje jedino pravo i spasenje. A sve ostalo Re, ceo moj život, prijatelji, škola, budućnost.., sve što sam radio i u čemu sam učestvovao činilo mi se kao neko usputno čekanje, ubijanje vremena do ispunjenja samo meni namenjenog cilja – odlaska što je dalje moguće.

Nisam se bunio, niti je bilo sile koja je mogla da me zaustavi. Nešto slično kažu u Zen Budizmu: „Jabuka pada sa drveta”. Valjda kada je spremna da padne. I zato sam ja potpuno miran izašao tog popodneva iz američke ambasade sa zelenom kartom u koverti. 

A ipak, ja sam i tako odbačen imao mnogo više nego što ovi ljudi danas oko mene imaju. Pogledaj ih samo Re. Izgubljeni su. Pošašavili su od idiotske ideologije zvane individualizam. U ovom suludom svetu nisu potrebni nikome, a sami sebi ponajmanje.

Ovaj restoranu kome sedimo jednom je zahvatio požar. Najpre se zapalio krov i kada su pokušali da evakuišu goste neki su odbijali da odu pre nego što popiju svoje piće. Pet jebenih dolara za njih je bitnije nego napuštanje restorana u plamenu. 

Ja sam sa sobom poneo toliko toga. A ponajviše utehu, i to me je uvek držalo. Pričao  sam ti, odrastao sam na selu do polaska u školu. U tom selu, na domak moje kuće, nalazi se izvor sa najslađom vodom na svetu. Tako hladnu i lepu vodu nikada nisi pila. Moji prosti i u isto vreme plemeniti preci živeli su tu kao jako časni i pošteni ljudi, obrađivali su svoju zemlju, živeli su od svog znoja. Borili se, verovali, stvarali nešto ni iz čega. 

Često sam se, ako baš hoćeš da znaš, pitao, šta to odvaja mene koji sam ovde došljak od jednog crnca rođenog u zlom delu Čikaga? Šta to mene, koji sam ovde stranac, tera da se borim i da uspem, a njemu koji je svoj na svome ne da da se pomeri sa mrtve tačke.

Borovčći kladenec u selu Zagrađe nadomak Zaječara (Foto P.R)

I jedino čega sam uspeo da se setim je moje poreklo, moja Srbija, moje njive, moj izvor sa najlepšom vodom na svetu zvani „Borovčći kladenec”, moja nada i uteha da šta god budem u životu radio imam čemu da se vratim. 

– Misliš li da ćeš se ikada vratiti?

– Vrate se Re, samo oni kojima je bolje kod kuće. Pusti bogataše, profesionalne sportiste i retke srećnike koji mogu da biraju gde će da žive. Za nas, običan svet situacija je krajnje jednostavna. Borimo se za goli hleb, i usput za po neki san. Svako ko je bogatiji kod kuće nije lud da ostane ovde. Osim onih, naravno, koji od nečega beže. Bežanje, to ti je zanat, ume da potraje dok ga ne majstoriraš do kraja. 

– Da li misliš da li bi neko kao ja trebalo da se vrati ili da ostane?

– Mislim dušo, da bi trebalo da kupiš kartu na par nedelja. Najteže je do prvog povratka kući. Tu se čovek najbolje prisabere, podseti se od čega je zapravo pobegao, sagleda najbolje ono što sada ima. I mislim da je najbolje da ne žuriš. Nije ovakav život za svakoga, ali kada ga jednom iskusiš, ima svoju čudnu i nerazumljivu lepotu. Čekaće te još dugo tvoja pustinja, tvoje Crveno More i tvoje drvo pomorandže. Nikuda ne valja žuriti, a pogotovu ne nazad. 

– Nekada se bojim da će me svi tamo zaboraviti...

– Toga se, veruj mi, nemoj da bojiš. Zaboraviće te svakako. Ma gde bila, svejedno da li si ovde ili tamo. Ljudi su, Re, kvarljiva roba...

Dalje smo sedeli ćutke zavaljeni u udobne naslonjače, ispijali vino i grickali škampe. Tonuli smo oboje u svoje misli. Ne znam šta joj se vrzmalo po glavi, nisam se usudio da je pitam. Jedino sam primetio krajičak osmeha i to mi je prijalo.

Pomislio sam i to da možda po prvi put nisam trebao da budem iskren, da na njena pitanja izgovaram neke sasvim druge reči. Ali bolje što nisam.

Ljubav i sreća dolaze od Boga, ne mogu se kupiti lažima. Pomislio sam i da nam je možda ovo oktobarsko popodne ovekovečeno tugom, jesenjim bojama i plavetnilom jezera najlepše koje smo proveli zajedno. Pomislio sam i kako bi trebalo da se ovoga puta borim do kraja, kako joj se bliži rođendan, kako bi bilo lepo da joj poklonim dve karte do Tel Aviva...

 

Predrag Rudović


Komentari28
43433
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Љубиша Несторовић
Прича је лепа и говори о животу у иностранству. Сад да ли је измишљена или не, није важно. Лично мислим,не, волео бих да Срби не напуштају своју земљу,тако заувек. У реду је отићи због посла на неко време,зато је потребно укључити државу и фирме које могу обезбедити посао у иностранству као што је то био случај некада. Не могу да замислим одлазак заувек и стварање породице у туђини 'где свога нема и где брата није' али поштујем.
Ana
Postovani, ja sam otisla iz Srbije zbog loseg ambienta u kolektivu u kojem sam radila, zbog loseg okruzenja, jer se sve degradralo i nisam znala kako bi se sve to moglo popraviti jer ja vise nisam mogla funkionisati u takvoj situaciji. Sve se degradiralo, posebno moral i etika! Laz je prohodala, korupcija, svi niski udarci i perfidnosti. Odem jedanput godisnje i srecna sam kad treba da se vratim, jer imam gde da se vratim. Sve se ispolitizovalo, obican covek ne moze da opstane ako nije u nekoj stranci. Mnogi mi otvoreno kazu da mi zavide jer ne zivim vise u Srbiji. Srbiju volim, ali, nije to zemlja u kojoj zelim da zivim.ne zivi se od patriotizma , racuni uvek cekaju...
Preporučujem 43
савет
Предраже, направи децу с Ребеком и решио си сва питања, њена и своја. Сем оних најдубљих, за која нећеш имати времена, а и чиниће ти се мање важна. Жена се везује за децу и кућу, a преко њих и за твој завичај и све што је твоје. Израел ће постати обично путовање, кад се смогне пара и времена.
Сања
Жена се везује за кућу када је љубав јача од носталгије. Деца су и њена и може и с њима да оде.
Preporučujem 9
miroslav
Skoro svaka priča emigranta ima nešto isto, zajedničko. Svi što smo otišli imamo razlog a da ga nije bilo ostali bi. Ko je lud spakovati kofer i otići iz gnezda, negde tamo gde nemaš nikog svog i gde te čeka svašta a sve nepoznato. Prvih nekoliko godina sav si u strahu i borbi, da naučiš, da ispolažeš,da pokažeš i dokažeš šta znaš, da radiš i zaradiš, muja je to golema. I dok si trepnuo prođe ti nekoliko godina u učenju, radu i spavanju. Okolinu i grad počneš upoznavati teko posle svega tog. Kako prvi dan, tako i posle više godina, postavljaš sebi pitanje tipično za emigranta, što mi bi da odem? Jasno je, da nam povratka nema, ko nas to treba u otadžbini, ovi ovdje nas bar trebaju. Trebaju struku, trebaju vitalne zbog demografije a oni naši ništa od toga. I tako svako toliko vremena dotumaramo u otadžbinu, dok nam mame čuvaju gnezdo, posetimo rođake, prijatelje i grobove, pa nazad u emigraciju i nostalgiju. Otišli i ostali za veke vekova, samo nam to još nije potpuno jasno.
Ksenija
Gospodine Rudovicu, na momente mi vas tekst izgleda kao puka izmisljotina, ali bez obzira da li jeste ili nije, sjajno je napisano. Vi zaista imate ozbiljni dar za pisanje. Negujte to, na svoje i zadovoljsvo vasih citalaca. Inace, kao neo ko je vec 20 godina van zemlje, ne mogu a da se ne slozim sa vama u mnogocemu, pogotovo kad su emocije u pitanju. Ne poznajem ovde nikog ko kaze da mu je ovde bolje. Neki ostaju jer nemaju gde da se vrate, neki se tese solidnim materijalnim statusom i pokusavaju da zaborave na kvalitet zivota, neki priznaju da im je tesko, ali, "deca, krediti, strah od novog pocetka"... Mladji ljudi jos i nekako, ali srednja generacija i stariji, oni koji pamte kako smo ziveli pre bolnih devedesetih, nama je sve tamo i lepse i bolje. Iako nam je ovde dobro, uvek ostaje pitanje sta smo propustili i kako bi nam mozda bilo dobro tamo, da smo ostali...
Nina
@Maja: Nisam uopste mislila na clanke, nego na komentare. Sto se tice clanaka, nimalo ne sumnjam da njihovi autori iskreno pisu kako dozivljavaju zemlju u kojoj zive. Zato ih gotovo nikad ne komentarisem, bilo da mi se svidjaju ili ne. Ponekad se osvrnem na komentare, a i to iskljucivo u cilju objektivnosti. Smeta mi sto neki komentatori znaju kako moraju da se osecaju svi nasi ljudi u inostranstvu, sta mogu sebi da priuste, u sta moraju da veruju, zbog cega su otisli, kakav drustveni status i drustveni zivot imaju... Ukratko, komentari su puni predrasuda, a neki bogami i zlobe. Ako se rubrika vec zove MOJ zivot u inostranstvu, zasto je tako tesko prihvatiti da neki ljudi jesu zadovoljni SVOJIM zivotom u inostrantvu? Kao da je to nesto patriotski nekorektno, pa se komentari odmah okrenu na korene, pravosavlje, velicanje naseg i nipodastavanje drugih naroda.
Preporučujem 8
Maja
Nista ovde nije tabu, Nina. Samo, izgleda da i ova rubrika dokazuje da muka i nesreca "proizvode" bolju umetnost nego sreca i radost. Ocigledno, oni koji su nostalgicni, kojima nedostaje njihov dom, koji ceznu za Srbijom (ili odakle su vec otisli), vise i cesce imaju potrebu da prenesu na papir svoja osecanja. Pretpostavljam da oni koji uzivaju u novoj domovini/okruzenju, nemaju kad, niti imaju motiv da pretoce svoju srecu u tekst. Evo prilike za vas da dokazete da to nije nikakav "tabu". Napisite nam nesto, i sa radoscu cemo procitati kako bar neki od nas sjajno zive van otadzbine.
Preporučujem 7
Prikaži još odgovora
Panurgije
Chitajuchi ovo, a i druga slichna "sochitanija", na pamet mi pade Helderlinova misao: "Mi nismo nishta, ono shto trazzimo je sve". Na tom putu ima lutanja. Ali ako znate stha trazzite, i vredno radite na tome, najcheshce stignete tamo. Emigrirate ako to ne mozzete u Srbiji. Ali ako ne znate sthta trazzite, ne mrdajte. Svuda je isto.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja