ponedeljak, 19.11.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 11:56

Kako je Mali Beograd ostao Mali

Selo dobrovoljaca odupire se nestajanju i sami meštani pokušavaju da ga urede, uveli su vodovod, javnu rasvetu, sredili trotoare. Ipak, dok stariji ostaju, mlađi odlaze zbog posla
Autor: Aleksandra Isakovsreda, 10.01.2018. u 22:00
(Фото А. Исаков)

Subotica – Nije teško zamisliti ni nemaštinu koja ih je gonila, niti nadu koja ih je privlačila i nagoveštavala da negde postoje nepregledne njive i na njima kuće i život drugačiji od do tada poznatog. U prvom talasu, 54 porodice iz Krbavskog polja, oivičenog planinama, potrpale su svoju oskudicu u zavežljaje, majke su pokupile brojnu decu i krenule. Bila je 1920. godina i za njih je, iako su sada bili u istoj državi, Srbija bila otadžbina, a Beograd njeno centralno mesto. Do Beograda nisu stigli, zaustavili su se na gotovo pustom polju na severu tek formirane zemlje. Tu je svaki od dobrovoljaca, Solunaca, onih što je Mihajlo Pupin pozvao iz Amerike da dođu da se bore, dobio svojih pet hektara. Polja su bila ogromna, ali njihovo selo malo te su ga nazvali Mali Beograd. Ime su urezali u staro drvo topole koje je postalo centar oko kojeg se postepeno formiralo selo.

​Od Beograda do Pešte – naokolo
Selo Mali Beograd najsevernije je selo u opštini Bačka Topola. U ataru graniči se sa jednim od najudaljenijih subotičkih sela Malom Peštom. Ali između dva sela koje nose imena prestonica nema puta, već iz jednog do drugog mesta koja su preko njiva udaljena pet kilometara treba ići okolnim putem.

Ovako o nastanku svog sela priča Boba Vranješ, čiji deda Rade je došao iz Like, iz Koreničkog sreza u drugom talasu. Može se samo pretpostaviti kako je bilo teško skućiti se u novom okruženju, na mestu gde ničeg nije bilo. Vranješ kaže kako su sami dobrovoljci formirali selo, ali su im u tome pomogle veleposedničke porodice Vojnić i Lelbah. Raštrkane kuće po njivama, ušorene su kada je sredinom tridesetih godina 20. veka prošao put koji je spojio Beograd sa Suboticom.

Tako uz taj put i danas živi Mali Beograd. Umesto konjskih zaprega njime sada jure šleperi kako bi bar delom izbegli drumarinu na paralelnom auto-putu. To ne remeti selo. Ovde se staloženo živi, i mirom i uređenošću nastoje da se odupru nestanku.

Bobo Vranješ je 12 godina bio član saveta i predsednik mesne zajednice i kaže da je vreme da sada neko drugi to preuzme, ali ljudi mu se po navici i dalje obraćaju i kada treba ukloniti smeće pred komšijskom kapijom, i kada se treba raspitati kad će doći lekar, i hoće li biti završena zgrada mesne zajednice koju sami obnavljaju. Mali Beograd je previše mali da bi se samo njime bavio, pa službuje i u Gornjoj Rogatici i Karađorđevu. Kada ih uporedi, malo mu je lakše jer vidi da Mali Beograd još opstaje. Ali, statistika nije vesela: selo je nekada imalo više od 800 stanovnika, školu, kafanu, mesni dom u kojem su se okupljali. Danas je ih upola manje, 450 duša, u 180 domaćinstava. U 30 kuća niko ne živi. „U Gornjoj Rogatici, koja je manja, ima 80 praznih kuća”, teši se Vranješ. U Malom Beogradu ispod 35 krovova živi samo jedan ostareli član, a u 15 do 20 kuća svakodnevicu deli dvoje ostarelih.

Upravo taj put oko kojeg se početkom prošlog veka formiralo selo, sada je odveo meštane. Razišli su se u dva mesta između kojih su na pola puta: ili rade u Industrijskoj zoni u Subotici ili u nekoliko firmi koje su preživele tranziciju u Bačkoj Topoli. „Ovde su dobrovoljci dobili malo zemlje, tek pet hektara, a svi su imali više dece, tako da niko nije živeo od poljoprivrede, već se radilo na Zobnatici, i okolnim poljoprivrednim dobrima. Zemlja je tek bila za okućnicu”, priča Vranješ.

Teško je zadržati meštane, nema posla u selu, u svih 180 domaćinstava ima ukupno tri krave, imaju sređenu ordinaciju, i lekar bi trebao da dolazi bar dva puta sedmično, ali ne stiže. Retko ga vide i jednom za sedam dana. U selu je tek jedna prodavnica, i to su vlasnika nagovorili da otvori radnju kako meštani Malog Beograda za osnovne namirnice ne bi morali da prevaljuju više desetina kilometara. Nema ni kafane, od kada je Bobin otac Petar 1989. godine zatvorio, ovde više nema najpopularnije srpske institucije.

Sami meštani počeli su da sređuju stari mesni dom kako bi imali mesto okupljanja, ali još nije završen. Do prošle sedmice radio je klub penzionera, ali su ga zatvorili jer nije isplativ.

Vranješ ipak radije govori o onome što je urađeno. „Mi ne znamo šta je to sat vremena biti bez vode” i objašnjava da su sami sredili bunare i izgradili vodovodnu mrežu iz koje voda stiže do svakog domaćinstva. Imaju i uličnu rasvetu, sređene trotoare, čiste ulice. Veruje da je taj red u selu jedan od razloga što, iako se stare kuće prodaju po ceni od pet do osam hiljada evra, ima ljudi koje ih kupuju i odlučuju da ovde žive. Među onima koji se stalno vraćaju je i Gordana Batinić koja je odrasla u Malom Beogradu, ne živi više u njemu ali svakog vikenda dolazi da bude u kući svojih roditelja koju brižljivo neguje i održava. „Sva moja razmišljanja o selu su obojena emocijom, i volim da sam tu gde se živi onako mirno kao nekada, a gde su ljudi još dobronamerni i to je moja oaza u kojoj nema podela i u kojoj se osećaš zaštićeno.”

Spomenik porodicama

U centru sela je i spomenik stradalima u Drugom svetskom ratu. U borbama je poginulo nekoliko meštana, ali je dugačak spisak imena onih koji su stradali u logoru. Kada je došla mađarska fašistička vlast 1941. godine svi dobrovoljci i njihove familije su internirane, zbog toga su među poginulima imena čitavih porodica.

 


Komentari2
f35fc
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Петар Ј акшић
Кад изумру села у градовима ће завладати канибализам.Од асвалта се не прави гибаница ни гужвара,али како то објаснити умишљеним величинама,које све знају умеју и могу.Град је неприродна насеобина која гуши свет својом празнином и недостатком смисла за здрав живот.У општем надгорњавању сви пропадају ,оболевају и нестају у маглинама далеких очекивања.Пораз се прикрада споро али неминовно води на глинасту раван правоугаоних отисака.Чувај се грађанина.Чим те угледа размишња коко ће те наградит.
Velibor Popović
Nažalost odumiru sela, sa njima ćemo i mi, samo toga nismo svjesni!!

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja