nedelja, 24.06.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 18:33
INTERVJU: SRĐAN SRDIĆ, pisac

Shvatati sebe preozbiljno, to je put u fašizam

Tražio sam jezik koji može da opiše šupljinu, reči koje odzvanjaju u udaljenim sobama. Te sobe su ćelije, kutije
Autor: Marina Vulićevićpetak, 12.01.2018. u 22:00
(Фото Душан Поповић)

Novi roman Srđana Srdića „Srebrna magla pada” (Partizanska knjiga), koji se nalazi u najužem izboru za „Ninovu” nagradu, nosi posvetu „nesanjačima”. To je proza koja drži budnim, pobuđuje na razmišljanje o načinima na koje jezik oblikuje čovekovu poziciju u svetu, emociju, postojanje koje prevazilazi puko sabiranje iskustava, interfejs između više svesti koje obitavaju paralelno. Čitalac sviknut na uobičajenu razradu i grananje sižea na rečenice i pasuse sada menja taktiku čitanja, u hodu se prilagođava izlaganjima junakinje Sonje i onoga kome ona stremi, kao i drugim glasovima iskrslim u prostoru romana, i gde stremiti drugome ne znači istovremeno i ne ići ka samom sebi.

„Zovem se Sonja. Imam jednu priču. Pričam. Trebalo bi završiti, to. Svako buđenje je gubitak. Manje nas ostane. Ne bi trebalo spavati. Pričam o svom nespavanju nesanjanju. Kako se nisam budila, jer nisam imala iz čega, odakle.” Ovo je pasus je iz Srdićevog romana, koji, po rečima kritičara Ivana Radosavljevića, zahteva upornog, koncentrisanog i književno upućenog čitaoca.

Čovek koji gleda u ekran i uranja u premreženi, elektronski, svet vašeg romana „Srebrna magla pada” usamljen je u iskustvenom smislu, ali je otvoren za preispitivanja sopstva, kao i za bezbroj drugih mogućnosti. Da li u virtuelnoj metafizici izlomljeni i umnoženi subjekt vaše proze pored tragizma proživljava i svojevrsno oslobođenje?

Nema oslobođenja – govorim o muškoj strani romana. Tamo je odustajanje. „O” ne može prevaziđe svet i sebe u svetu, čak ni u samoizolaciji. On ima svoju loptu; veliku, crvenu loptu. To je Kirilovljeva lopta. On ima svoje planove, oni propadaju. Nije sposoban da pruži bilo šta u smislu komunikacije, ishodište njegove traume je diskonekcija. O je postčovek, ne govori, nema više šta da kaže, to što će pokušati da ispriča i zapiše u romanu jeste samo kod. Sonja će doživeti oslobođenje, razumeće koliko je sama lepa, koliko je potrebna na svetu baš takva kakva jeste. Lepa kao muzika, kao poezija. Kao poslednja noć u kojoj će se ukazati. I ostati. Kao zlato.

Univerzum vašeg romana ne robuje uzročno-posledičnoj logici događanja, pre se može reći da su u pitanju „stanja”, dok je komunikacija zavisna od situacije na „serveru”. Da li ste strukturom romana u stvari sledili poststrukturalističke ideje?

Ne. Sledio sam logiku priče, onako kako sam smatrao da bi trebalo da bude ispričana. Stanja zahtevaju jezike. Teška stanja zahtevaju teške jezike. Lepota teških jezika nalazi se u njihovoj zvučnosti, ritmici, mestima na kojima se pozicioniraju zaustavljanja daha. Nedostajalo mi je pravopisne aparature pa sam učinio neke pozajmice. Napravio sam neke proračune, pozajmio sam od muzike. Roman je jedan od mogućih zapisa priče, njene priče i njegove priče. Apsolutna analogija između dve ljudske priče nije zamisliva. One počinju tamo gde počinju i završavaju se tamo gde se završavaju. Roman je tačka susreta.

Jezik kao da sam sebi ukida ontološku realnost, čak i značenje, pravo na istinitost. Da li izvesna „praznina” nekomunikativnog jezika kojim govore junaci u stvari sugeriše prazninu bića, čak i istorijskog identiteta?

Izolacija je strašna. Tražio sam jezik koji može da opiše šupljinu, reči koje odzvanjaju u udaljenim sobama. Te sobe su ćelije, kutije. Sonja i O nisu prazna ljudska bića, već usamljena. O ne želi da govori, Sonja nema s kim. Roman je polje na kom se oni upinju da ostvare mogućnost jezika, da kažu jedno drugom ko su zaista, da ispričaju sve što je važno. Da govore o nesnosnom bolu. Da nauče kako se izjavljuje ljubav.

Da li su virtuelnost, neki šum u naponu kablova ili u svesti samoj, a koji stvaraju izmaglicu, na neki način puniji od spoljašnjeg sveta?

Drugačije je. Uslovi su laboratorijski. Ostatak sveta spava. Dvoje ljudi ne spava, ne sanja. Dato im je da govore i slušaju. Vreme nesanjanja drugačije prolazi. Bez igde ikoga. Bez naznaka spoljašnjeg sveta. Osim u rečima. Zbog toga su oni više ljudi od bilo kojih drugih ljudi. Kao poslednji ljudi, oni koji pričaju poslednju priču. Sami u jeziku, koji u mukama i radosti uče.

Da li je „pohvala” književnosti u stvari to što u ovom tekstu ona stalno nastaje, a ostaje nedovršena? Pa se u jednom trenutku kaže: „književnost je isto što i strava od književnosti”…

Da... moglo bi da bude i tako. Najintimniji trenutak u životima dvoje ljudi postaje književnost. Kakva god književnost. Pitao sam se da li smem sve da zapišem, zašto bi sve postalo književnost? Devojčica koja postavlja kameru pred vešala. Jalovi roditeljski napor. Nedovršenost je divna. Nada da se sve ipak nastavlja. Mora da se nastavlja. Negde, nekad. Književnost je divna u vlastitoj nedovršenosti, mogućnosti da bude milion svetova.

Čak i roman kao da sam sebi postavlja pitanje o sopstvenom konstituisanju, igra se sam sobom u hipertekstu, začikava ime i poziciju autora, pa i legitimitet nagrada u književnosti. U poslednje vreme čest je i slučaj da autori romana svoja imena daju junacima kojima se dešavaju neobične stvari, koji umiru…

Trendovi su dosadni, najveći deo ovog sveta je užasavajuće dosadan. Pisao sam svoj prvi roman i pojma nisam imao šta radim. Pisanje romana traje. Poželeo sam da se zabavim na vlastiti račun. Uveo sam u igru Srđana Srdića, govorim o knjizi koju sam pisao pre deset godina. Pa sam to ponovio u drugom romanu. Sada je Srđan Srdić konstanta u mojim romanima, kao hibrid istorijskog i fikcionalnog identiteta. Moji čitaoci to znaju, koliko god da ih ima. Tako je radio Hičkok, to radi Stiven King, tu „cameo” stvar. Shvatati sebe preozbiljno, to je put u fašizam.


Komentari3
bdbfe
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Osman Delić
Nadam se da ću doći do knjige. Moram priznati da samo slutim šta se to dešava, jer sam neke stvari osjetio, a najbizarniji razlog zbog kojeg bih htio pročitati roman je taj, da me moja supruga od naših početaka kratko zazvala - O.
dipl. agronom
Samo Vi pisite...U dobu malih boginja...
Hamid Kabadaja
Shvatiti sebe neozbiljno je put u politički rialiti šou .

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja