petak, 21.02.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 08:48
POZNATE PORODICE

Mario Jobst sačuvao nasleđe predaka

Familija je stigla u Osijek posle odluke Marije Terezije da Švabe naseli u Slavoniju. – Počeli su kao zanatlije, da bi deda od učitelja napredovao do direktora banke, a onda im je sudbina ukrstila puteve sa hrabrim i domišljatim ljudima ispod Rudnika
Autor: Dana Stankovićčetvrtak, 18.01.2018. u 08:15
Марио Јобст (Фото: З. Анастасијевић)

Grupica gimnazijalaca, Mario Jobst i još nekoliko mladića iz njegovog razreda vrlo često su se sastajali na Kalemegdanu. Posle Drugog svetskog rata policije je bilo na svakom koraku. „Pandur” je morao da dođe da vidi zašto su se okupili.

Šta radite – pitao bi oštro.

Druže, pričamo – odgovarali su staloženo.

Siđi sa tog pašnjaka – naredi službeno lice.

Druže, nije ovo pašnjak, ovo je travnjak – ispravljao ga je Mario.

Slušaj ti, nemoj mnogo da mi fantaziraš, jer mi svaku fantaziju sečemo u korenu! – odbrusio mu je policajac.

Ta rečenica Mariju je ostala za ceo život. Svaki put kad nešto radi, pomisli da li će neko da mu kaže: „Nemoj mnogo da fantaziraš.”

Tvorac „Dejtonke”

I zaista, Mario Jobst, koji je čitav radni vek proveo u „Energoprojektu”, neguje vrlo specifičan stil u arhitekturi. Među najzanimljivijim projektima koji nagoveštavaju osobenost njegovih dela svakako su enterijer konferencijske dvorane u Libervilu u Gabonu, hotel „Kaluga” za očnu kliniku Fjodorov u Rusiji, sportska dvorana u Kladovu, poslovna zgrada JAT-a u Novom Beogradu, čuvena benzinska pumpa „Dejtonka” kod „Hajata”, koja je, na njegovo razočaranje, posle dvadeset godina srušena. Svoje graditeljsko nadahnuće i iskustvo, dopunjeno simbolističkom scenografijom, udahnuo je i u konstrukciju „Zgrade sa crvenim jedrima”, stambeno-poslovni objekt u Bloku 12 u Novom Beogradu, poznatiji kao „JU biznis centar”.

I uvek se podizala prašina oko onog što je projektovao, jer su mišljenja bila vrlo oprečna. I sad se polemiše kompleks ovih crvenih zgrada: ima onih koji misle da je čista šizofrenija, a drugi da su to najlepše kuće u Beogradu.

Kada se požalio doktoru arhitekture Mihailu Miki Čanku, on ga je utešio, rekavši: „Arhitektura je kao švedski sto, pa ko hoće neka jede prebranac, a ko voli škampe na buzaru, nek izvoli to.”

Podunavske Šbave

Kod Marija je sve neobično, počev od imena i prezimena. Njegovi roditelji voleli su klasičnu muziku, pa su ga krstili po glavnom liku Pučinijeve opere „Toska”, Mariju Kavaradosi.

Prezime potiče iz Austrije.

– Jobstovi su podunavske Švabe. Došli su kao zanatlije, kada je Marija Terezija naseljavala Osijek i druge delove Slavonije. U Osijeku ima još nekoliko porodica koje se prezivaju Jobst, ali nisu mi rod. U Beogradu odavno više nema nikoga osim mene, pa sam bio sav važan. Kakvo prezime – mislio sam. Međutim, kada sam otišao u Beč i dohvatio telefonski imenik, video sam da je Jobstova tamo ima kao Jovanovića u Beogradu – dodaje u šali i nastavlja da priča ponešto o svom poreklu.

– Moj deda po ocu Stjepan Jobst, koga sam obožavao, bio je učitelj, znamenita ličnost u malom mestu kraj Osijeka u kojem je službovao. Karijeru je završio kao direktor jedne zagrebačke banke. Sa mojom babom Alvinom se razveo i ponovo oženio Ružicom Prestini, sa kojom nije imao decu. Za vreme Prvog svetskog rata i malo posle toga sa njom je boravio u Americi. Tamo su pomagali ratnim siročićima – ističe.

Po majčinoj liniji Mario vuče korene iz sela Stragari ispod Rudnika, rodnog mesta Tanaska Rajića.

 (Foto Privatna arhiva Marija Jobsta)

– Deda Novica je prešao Albaniju i oporavljao se u Bizerti. Mada je po zanimanju bio mašinbravar, po povratku iz rata radio je u fabrici čokolade, potom je prešao u tramvajdžije, a onda je shvatio da je komfornije da postane kontrolor i da pridržava dame kad ulaze u tramvaj. Zbog toga ga je baba pred svima mlatila kišobranom po glavi – prepričava dogodovštine.

Mariova majka Zora Sarić rođena je u najstarijoj beogradskoj kući, u Dušanovoj ulici broj 10. Tamo su njeni imali piljaru. Svojim roditeljima je stvarala dosta problema kada je bila dete. Borbenog duha, igrala je klikere sa dečacima i tukla se sa njima. Iz gimnazije je izbačena zato što je profesorku gađala mokrim sunđerom. Ipak je uspela da završi trgovačku školu i da se zaposli.

Pošto je Mariova majka obožavala prirodu, bavila se jahanjem, planinarenjem i veslanjem, nije čudo što je svog supruga Miroslava Jobsta upoznala na Savi, u veslačkom klubu. Već 1940. godine rodio se Mario, njihov sin jedinac. Miroslav iz prvog braka ima i Narcisa. Mariov polubrat je sedam godina stariji, živi u Zagrebu, redovno se čuju, a povremeno se i viđaju.

Kao elektromašinski inženjer, Mariov otac se po preseljenju u Beograd odmah zaposlio u fabrici aeroplanskih motora u Rakovici i počeo da radi na čuvenim avionima IKA 2 i IKA 3. Međutim, ideološke razlike poratnog vremena loše su uticale na brak Mariovih roditelja.

– Otac je hteo da napravi lom kada je slučajno u kauču za vreme rata video gomilu praznih pasoša, jer je znao čemu služe. Nije mogao da podnese da se komunisti motaju po kući njegove tazbine i napustio nas je 1949. godine. Najpre je otišao u riječko brodogradilište, a zatim je prešao u „Braun Boveri” u Švajcarskoj, jednu od svetskih firmi za brodske motore. Ponudili su mu i državljanstvo, ali on je odbio. Završio je u staračkom domu u Švajcarskoj sa „sivim” pasošem koji su imali oni bez otadžbine. Od brata sam saznao da su ga tamo svi voleli, jer je vrlo često svirao klavir – kaže Mario koji je ostao da živi sa majkom u svom rodnom Beogradu.

Detinjstvo na Dorćolu

Imali su stan u ulici Tadeuša Košćuška, tako da je Kalemegdan bio Mariovo dvorište. Završio je Osnovnu školu „Kralj Petar Prvi” i Prvu beogradsku gimnaziju, tada Prvu mušku. Prijemni na arhitekturi položio je iz trećeg puta. Naknadno je otkrio da je njegova majka jedan semestar provela u Pragu, jer je htela da studira arhitekturu, ali to je ostala njena neostvarena želja. Verovatno je zato njemu davala čvrstu podršku da istraje. Nažalost, rano je umrla i nije dočekala da vidi sinovu diplomu.

Gotovo kao svoju majku, voleo je i njenu rođenu sestru Milicu Sarić Vukmanović. Ona je još pre rata završila Pravni fakultet, zajedno sa Tempom, njenim drugim mužem. Njen prvi muž je bio Đuro Strugar, narodni heroj. I ona ga je, kaže, kao i majka Zora, filovala knjigama i neosetno podsticala njegovu naklonost ka umetnosti s obzirom da su se družili sa mnogim poznatim „facama”, Lubardom, Lazom Volarevićem, Milom Milunovićem...

– Majka je posle rata svaki dan je išla u Inđiju da izvršava zadatke koje su joj komunisti davali, pa je tetka Milica preuzela brigu o meni. Ostao sam kod nje na Dedinju do trećeg osnovne, dok se nije rodio njihov sin Zoran. Očigledno sam teško primio da više nisam „prva balerina”. I deda Novica i baba Natalija su jedno vreme živeli kod tetke i Tempa. Deda je održavao kuću i sređivao baštu, a baba je organizovala kuvanje i spremanje. Onda je došla Tempova majka, baba Mare. Kuhinja je odmah drugačije mirisala. Tetka i Tempo su se stalno svađali oko roditelja. Nastao je mir kada su ih raselili na različite strane grada – dobro se seća.

Mario je redovno posećivao i ostalu rodbinu.

– Preko leta sam išao u Stragare, kod rođenog babinog brata, deda Čede, koji tamo ostao da živi. Duša jedna od čoveka. Njegova prva žena, baba Kaja, umesi pogaču, donese kajmak i sir i pokupi ispod kokoške jaje i ispeče mi. Ja sedim napolju, jedem i uživam. Jedini zadatak mi je bio da čuvam ovce, što i nije bilo teško. Čim zađe sunce one se same vrate nazad. Tamo sam doživeo prelo, kad dečaci naprave vatru nasred druma, pa preskaču da impresioniraju devojke. Tada sam shvatio i šta je moba, kada se pola sela okupi i napravi kuću sa ciglama koje su sami pekli na suncu. Onda svi pevaju i igraju. Posle oslobođenja majka me je na zimu „spakovala” u avion i poslala u Zagreb kod drugog dede. A tamo – kontrast. Da ne poveruješ. Grad ulickan, ništa nije srušeno, a kuće pune nameštaja visokog sjaja, ogledala, tepiha...

 (Foto Privatna arhiva Marija Jobsta)

Posvećen mačevanju

Mario je bio izuzetno predan i mačevanju. Postao je juniorski prvak i drugi na seniorskom takmičenju, a pet puta je ukrštao mačeve i kao reprezentativac Jugoslavije. Karijeru je nastavio kao lični trener Vere Jeftimijades, legende ovog sporta, takođe arhitekte po struci, koja je u međuvremenu postala njegova supruga. U braku su 47 godina. Njihov sin Marko je profesor istorije i teorije arhitekture u Londonu. Njegovo porodično stablo je tek interesantno, jer su na njemu još gušće isprepletane „grane” koje potiču od Grka, Nemaca i Srba.


Komentari0
02f57
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja