utorak, 11.12.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:19
KAKO BISMO REKLI (REČNIK TORONTA) VI DEO

Crveni karpet od vola do vola

Lajkovala je - znači da je bila u Lajkovacu. Lajkovačkom prugom. Ima i pesma o tome. Dekaaa, ti se šališ sa mnom, rajt? Vau, rekoše neki oko mene. Bog te mazo, kažem ja.
Autor: ​Miodrag Topićpetak, 19.01.2018. u 14:39
Фото Јутјуб

Moj život u inostranstvu je moja igra reči iz Rečnika grada u kojem živim, slikovnica uvezana sećanjem na grad iz kojeg sam otišao i pričama koje nam reči ispričaše. Ponekad me, Markoni, moj „nom de plume” zamoli da napiše uvod. Ovog puta, reče, o nečemu što postaje retkost – o lojalnosti.

Loyalty – Lojalnost

„Izvinite, jeste li vi onaj koji piše uvodnike Rečnika, upita me neki gospodin sedajući preko puta mene u Go trejnu za Oukvil.

– Da, jesam“.

– One Markonijeve uvode?

– Da, da, to sam ja, klimnuh glavom.  

– Ali i ono ostalo iza uvoda.

– Znači, Markoni je vaš nom de plume?   

– Pa, jeste, kažem skromno. Markoni je moj nom d plum. Kako ste me prepoznali, upitah radoznalo.

– Markoni zvuči kao italijansko ime, a i vi ličite na pravog pravcatog Italijana. Kao da gledam Majkla Korleonea, sivo odelo, bela košulja, crna kravata.

– U pravu ste, gospodine, rekoh zadovoljno, uz krišku osmeha.

– U stvari, vraćam se sa proslave rođendana.

– Neka obožavateljka, upita namignuvši veselo.    

– U neku ruku, jeste. M-a-r-k-o-n-i, rekoh razvlačeći svih sedam slova imena.

– Vaš nom de plume?

Potvrdih klimanjem glave.

– Pa čestitam. Lepo je kad imate nom d plum. Zaista. Njima poverite i ono najintimnije..”

Diksi stanica - Toronto (foto Vikipedija)

Izlazeći na Diksi stanici u Misisagi, gospodin još reče, da je to sa italijanskim stilom odevanja pravi potez, da bi samo trebalo poraditi na akcentu. I budite obazrivi sa pseudonimom.

Dešavalo se u književnosti da se ti pseudonimi, ti nom d plumsi, potpuno osamostale pa se nikad ne sazna ko je pisao za njih, ubiru plodove rada koji nije njihov, umešaju se u lični život, prisvajajući svu decu.

Svi objavljeni književni radovi, to su od sada moja deca, tako kažu. Dok sam silazio sa voza na Oukvil stanici, zazvoni mi mobilni. Neki glas reče: „Kladio bih se da ćete Markonija, zateći u vašoj kući sa...”

Onda sam uredniku poslao tekst poruku sa izvinjenjem: napisaću priče za Rečnik za neko sledeće izdanje: Markoni i ja imamo nekih porodičnih problema.

Ipak sam, sutradan, uredniku poslao poruku:„Šaljem priče. Problemi rešeni.” Markoni je objasnio.

Na stanici Diksi u Misisagi, prema Torontu, ušao je neki gospodin, seo do njega i rekao: „Vaš italijanski stil me neodoljivo podseća na Romana Moronija.” Pitao ga je šta radi, a Markoni je mu je odgovorio da radi kao „nom d plum“, ali ne i za koga. Gospodin je imao predlog, da radi za njega, uz veliku popularnost i novac, zauzvrat. Markoni je lagano pogladio brkove i smireno rekao, tom gospodinu koji je ušao na Diksi stanici, da bi bilo bolje da na sledećoj stanici sam siđe, nego da…to je uradio moj Markoni.

Nothing – Ništa

Zvoni telefon.

Javlja se Markoni iz Oukvila. Pita šta radim. Kažem-ništa. A ti? Ništa.

Eto nas kao da igramo domine-duplo ništa, a?

Ustvari pokvario mi se moj stolarski hobi.

Hteo sam da napravim neku stvar, onako sa dušom, sa mojim pečatom, jedinstvenu, razumeš?

Odem u Hom dipo, Ronu, Lovz, gledam cene materijala. Jedna daska, 30 dolara. Mislim, bolje da se vratim utešnom hobiju. Kupio sam sto sa barskim stolicama.

Dođi da oprobamo ovaj hobi. Da popijemo po jednu dunju, šta misliš o tome?

Ništa, rekoh. Eto me. Samo da nazujem cipele…

Shostakovich on the beaches – Šostakovič na plaži

Uz daščanu stazu plaže Balmi bič, dan od dugačkih senki hrastovog šumarka plete porube. Na klupi sedi žena. Lice joj skriveno širokim obodom crnog šešira. Oči sklopljene.

Ne vidi čoveka kako stazom gura pijano, postavlja stolicu i spušta zeleni šešir pokraj sebe. Naslonjena je na rame čoveka, obasjanog bojama zalaska sunca, zagledanog u liniju između neba i jezera kao da želi da pronikne u tajnu njenog plavetnila. Bar tako izgleda. Ali on nema sećanje na prošlost. Ni plan za sutra. Ravnodušan je i na boje zalaska sunca. Ne zna ni šta je to sunce.

On je sve video. Samo to - video je. Na prve akorde valcera ona otvora širom oči, iznenađena onim što vidi i čuje. Osmehuje se. Prepoznaje melodiju. „The second waltz“. Miluje ruku čoveka pored nje.

Foto M.T.

I ponovo sklapa oči da još jednom odigra taj valcer sa onim koga više nema.

Sa zadnjim taktovima ustaje, smeši se maestru, spušta novčanicu u šešir i sa naporom podiže čoveka sa klupe. Uzima ga nežno pod ruku. On poslušno korača stazom.

Ko je ta žena, ni gde ta staza vodi, ne ume da ogovori. Nestaju između senki Kju garden parka, onih istih od kojih dan plete porube oko staze.

Pravi balans – 505

Katkad se kaže “nula od čoveka“. Nula to ne voli. Ona je ponosna.

Fibonačijev niz ne bi daleko dogurao bez nje. Obožava princip simetrije. Naći se između dva broja kao 505, recimo, pravi je balans. Pravi balans, složio bih se. Kao slatkiš-bombone „505 sa crtom“. Kao moje farmerice Levis „505“. Ili tramvaj 505. Sa tom petstopeticom, s vremena na vreme, odem do bara „Unlovable“ (nesimpatičan), tamo u Dandas ulici. Kada se vratim poljubim ženu.

Koliko, pita? Samo jedan, šapnem. Mislim, samo po jedan mohito, sa obe moje strane.

Pa kad već voliš 505, čuh šapat, poljubi me onda još po četiri puta u svaki obraz.

Tako to ide sa mojom ženom i sa brojevima. Ovim simetričnim.

Mr. Sam Ching

Poprilično je sigurno da se Mr. Sam Čing nije oženio Kanađankom da bi dobio vizu. Poprilično je sigurno i da je sam došao u vreme izgradnje Kanadian Pacifik Railvej (Tek je svaki 18-ti Kinez došao sa ženom.)

Mr. Čing je držao do sebe. To je podrazumevalo da ostane živ i zdrav, sa onih par veština samačkog života kao što su kuvanje i pranje veša. Tako se sa zapada Kanade zaputio ka mestu gde je sunce izlazilo iz jezera Ontario, udaljeno tričavih 4.000km, do Toronta.

Nebrojano je onih koji su u neku ruku zadužili svet na ovaj ili onaj način završili u bedi i zaboravu.

Mr. Čing nije uradio ništa od toga a nije zaboravljen. Zabeleženo je da je 1878 otvorena prva radnja - ručno pranje veša - Sam Ching&Co. Izgleda da je ovo bio isproban recept da se preživi. Neku godinu kasnije u gradu je bilo, stotinak novih vešeraja. Ali hvala ode Mr. Samu Čingu.

Marathon – Maraton

Avgustovski dan se uvukao u treću nedelju oktobra. U Torontu, desetine blokiranih raskrsnica žutim metalnim ogradama i policijskim kolima na trasi maratona. Iz bašte Amsterdam bruveri, Toronto ostrva obasjana suncem, izgledaju kao gravura na srebrnoj ploči. Iza ploče je Amerika. Udaljena je kao kad bih preplivao kanal La Manš kod Doverskog prolaza.

A zatim, onako mokar, još pretrčao put od Silbaša do Gajdobre i nazad. Za mene bi to zaista bio neponovljiv sportski podvig. Da li je sve uredu, prekide mi misao konobarica u crnoj haljini. Da. Ustvari, mogao bih još jedno tri spid, pivo. I ako bi ste mogli da kažete…Noseći pivo, osmehnuvši se ljubazno je rekla: „Kuča česti”.

I šapatom dodala „Vot daz min”? Kako da prevedem to, „kuća časti”. Objasnih da je to recimo, nešto što odavno nisam čuo i činilo bi me sretnim da to ponovo čujem. Ostavljajući joj napojnicu pomislih kako je za sreću, potreban samo mali napor. Mala novčana investicija, pokatkad.

Na ulicama još uvek…Skošjabank Toronto voterfront maraton.

Wow – Bog te mazo

Foto Jutjub

Ripli´s Akvarijum of Canada. Šest miliona litara vode sa hiljadama vrsta riba i „morskih plodova“.

Oko mene vašarska gužva, ne računajući one koji nas posmatraju iz vode. U staklenom tunelu, iznad, nekoliko ajkula. Iza se šunjaju barakude, lancete, stvorenja kojima ne želim ni ime da znam. Pokretni pod nas vodi u drugi deo akvarijuma. Meduze izgledaju kao vodeni slatkiši.

Vau, rekoše neki oko mene. Bog te mazo, kažem ja. Kakvo vodeno bogatstvo…

Oni koji su rekli vau, razdragano, veselo zauzeše stolice u Ripli kafeu da provedu ostatak dana.

Onaj što je rekao Bog te mazo, popio je kafu; prošao kroz lavirint polica sa suvenirima ribljeg carstva i svega u vezi toga u Gift šopu; probijajući se kroz prepun hol izašao na ulicu prilično veseo.

Zadovoljan što je od svih tekućih i stajaćih voda odabrao bazen za plivanje.

Opuštenije je nekako. Sa samo nekoliko milijardi bakterija. Navika, šta li?

Down town at night – Stari grad noću

Dauntaun u Torontu (Foto Jutjub)

Kada dan odvuče sunce na drugu stranu u dauntaun uplovi brod. Prekriven je maskirnom mrežom zvezdane noći, ko zna kada već nestalih zvezda. Tajnovit i bajkovit. Brod je dauntaun. Čarolija za one u gradu.

Iz daljine, tišina treperi u svetlima jarbola i palubama broda. Pulsiraju svetiljke sa svakim udahom vremena. Sve dok pečurke lampi na ulicama, tamo na istoku, ne izgube sjaj. U prelamanju jutarnjeg svetla neprimetno iz grada nestaje brod. Dan sada ima novi plan za dauntaun.

Gravity – Gravitacija

Napolju je nekoliko minusa koji se, zajedno sa svim ostalim stvarima, okreću velikom brzinom oko zemljine ose. Ali moja pažnja je usmerena ka kuhinji.

Priča se da je Njutn pre 330 godina u jednoj zabiti elektromagnetnih sila pronašao gravitaciju. Zbog njegovog pronalaska držim se u blizini kuhinje. Ponašam se u skladu sa tim zajedno sa kuhinjskom maglinom, koju smeštam u kategoriju mirisa. Privlačim maglinu mirisa svojom gravitacijom i postajem vazdušastiji. Ali ne odlećem nigde. Zakonski sam vezan za kuhinju i njenom iskrivljenom vremenu i prostoru. Žena je objavila: „Ručak je gotov“. Ne znam da li je to bila direktna posledica gravitacije. Zaista.

Joke – Šala

Deka, što se smeješ kad ona teta dođe kod vas na kafu. Koja, teta? Ona teta što kaže da je stavila karpet od vola do vola. A, to. Pa samo zamislim kako izgleda soba u kojoj su na dva suprotna zida posteri vola a između njih crveni karpet. Ona kaže da je lajkovala i hejtovala?

Hejtovala, to je kao kada se popneš na vrh planine pa vikneš „hej” a eho ti odgovori „hej-hej”. Pa onda napišeš na fejsbuku:„Ja sam danas hejtovala”.

Lajkovala je, znači da je bila u Lajkovacu. Lajkovačkom prugom. Ima i pesma o tome. Dekaaa, ti se šališ sa mnom, rajt?

Miodrag Topić - Toronto


Komentari6
574d4
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Vukman Cejovic
Brate, ja te nista ne razumijem.
dzordz
hm. meni je zanimljivo. taj stil! dosledan od pocetka do kraja. prilozene fotografije me ne doticu, za mene su prazne, ali tekst, tj stav autora, o tim istim lokacijama je 100 puta zivotniji.
Preporučujem 8
Mladen Bačlić
Uživao sam, hvala. Pozdrav i unuku (unucima), rajt
sasa3
iskricavo ponekad....uglavnom omaz proslosti...hvala
Miroslava
Simpatično jeste,ali ovo je neka proza, a mene zanima kako se živi tamo kod vas. Hvala
nebojsa
Cudi me da je ovo tek prvi lajk,a ovaj simpaticni tekst ga stvarno zasluzuje.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu
Moj život u inostranstvu

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja