četvrtak, 20.09.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 16:01

Saputnici

Žena koju čovek ne bi mogao imati u njenom gradu, da je iz njene sredine, godinama, čak i ako ga ona zavodi, daje se čoveku (koga je iznenadno zavolela, dok joj prihvatao stvari pri ulasku u voz) između menjanja vozova u hotelu kome ne zna ni ime, u varoši od koje će poznavati samo ono prelaženje ulice od stanice do hotela, nemajući vremena čak da mu kaže ni da joj je on prva ljubav.
Autor: Rastko Petrovićutorak, 30.01.2018. u 15:07
Милан Коњовић - Портре (1937. година)

Život je razume se pun avantura; ali koliko su ove retke i razvodnjene ako se ne maknemo iz jedne kuće i jedne varoši a koliko su ubrzane, iznenadne, nagle, ako se čovek samo pomeri sa svoga mesta i upusti u ono što se zove: Putovanje. Prođe po nekad i više meseci a da vam se ništa ne dogodi, da ni jednu zanimljivu ličnost ne upoznate; i dovoljno je onda da samo sednete u voz pa da se upletete u vrelinu događaja, da se susretnete sa stotinu fantastičnih činova.

Već i samo to što svaki čovek koji je preko puta vas u vozu, misleći da vas više nikada neće videti i time vam se potčiniti otvori vam spontanije i više svoje srce no što je to učinio prema svojoj ženi za dvadeset godina braka ili svome ocu od kad je rođen.

Zna se da je susret na putu prolazan kao zalasci sunca, i ako ma ko ima interesa da u tom susretu nešto ostvari, on odbacuje sve uvode, pripreme i prelazi skoro direktno, skoro brutalno na ono za čim u tom susretu žudi. Žena koju čovek ne bi mogao imati u njenom gradu, da je iz njene sredine, godinama, čak i ako ga ona zavodi, daje se čoveku (koga je iznenadno zavolela, dok joj prihvatao stvari pri ulasku u voz) između menjanja vozova u hotelu kome ne zna ni ime, u varoši od koje će poznavati samo ono prelaženje ulice od stanice do hotela, nemajući vremena čak da mu kaže ni da joj je on prva ljubav.

Sećam se onoga nervoznoga uplakanoga Italijana u vozu južno od Bordoa, kako svu noć ne svakoj većoj stanici grozničavo gleda kroz prozor, kako da nekoga može pronaći u gomili mamurnih nosača i bledih, nenaspavanih putnika koji pretrčavaju peron. Pred zoru, kako više nisam mogao da spavam, on me je prisilio da slušam njegovu ispovest.

Trgovac je starim nameštajem i umetničkim starinama u Firenci. Jednom je ugledao kako ulazi u njegovu radnju dama neverovatne lepote, mladalačkog koraka i osmeha. Bila je praćena od nekog gospodina, dosta starijeg, teškog odevenog sa pažnjom, i koketerijom čak. Pogodili su neke stolove, a iz razgovora videlo se da su Francuzi, da su muž i žena. Ona je gledala u mladoga trgovca široko otvorenih zenica okruženih zlatnim zracima – ovaj je osećao da je njegov ceo život od sad ona, a kako mu je uzbuđenje stezalo srce do bola, osećao je da mu suze naviru na oči.

 

Jovan Zonjić - Porodična idila (1936. godina)

Isto veče ona se vratila sama. I od tada ljubavnici su se sastajali svakoga dana u jednom apartmanu iza Sinjorije nad Arnom, u kom su se kupali sasvim nagi dečaci, dok su radnici vadili mašinom pesak. Po njenim rečima brak joj je bio pakao. Nije mogla čulno odgovoriti na muževljevu pasiju. Mladić ju je voleo, jecao nad njom bez razloga i ona ga je ljubila beskrajnim očajnim poljupcima po kosi i očima.

Jednoga dana katastrofa. Muž posumnjao da ju je u Firenci izgubio i gubi, uzalud pokušavao da sazna ko mu je oteo, i najzad, u trenutku besa i očajanja, ugurao i nju, i nagužvane stvari po kovčezima, u kola i odneo kao kakav strahoviti plen u neku drugu zemlju. Mladi trgovac dobio je od nje jeva jednu belešku sa polaska. Obećava da će odmah, odmah pisati.

Nedelja, dve, tri, ništa mesec dana, bednog suznog čekanja, strahovanja sumnjom da je prežaljen i zaboravljen, ništa. Odjednom jedan beznadežan poziv telefonom iz daleka: „Tako ti Boga, dođi, spasi me, više ne mogu, ubiću se, ubiće me! Moj život je jedna strahovita nesreća. Nalazim se u hotel „Imperialu” – kad god nailazim uveče gledaću da li si preko puta pred restoranom!”

Jedan poziv telefonistkinje da se razgovor svršava, još dva tri očajna zbogom, njegova obećanja da polazi odmah, odmah, i kao da neko odvlači u pučinu taj dragi nesrećni glas, koji se gubi. On se sav u suzama i groznici pakuje, ali, kad treba da kupi kartu, da vizira pasoš, on ne zna za gde. U uzbuđenju, zaboravila mu je reći u kojoj je varoši, on zaboravio pitati je. Kad je čuo ime hotela izgledalo mu je da sad sve već pojedinosti zna.

Jedna tako očajna sitna glupost rušila mu je, kao kakav velika nesreća, ceo život. Jurio je kao pomahnitao po biroima za obaveštenja, na poštanskim kancelarijama da pita odakle mu je data veza, po čekaonicama privatnih detektiva: jurio kući da čeka nov poziv telefonom za slučaj da se ona seti šta je zaboravila reći. Ništa.

Mesec dana ništa. I onda njegova ljubav penje se do paroksizma postaje ludilo njegovog života. Trči svuda gde bi najmanje bilo moguće da je sretne; izgledalo je da nema hotel „Imperiala” u svetu s kim on nije došao u vezu, da nema mesta koje mu je ona slučajno spomenula da ga on nije prokrstario, i uvek se vraćao bar do u Firencu u nadi da će mu ona pobeći. Ništa.

Nikada ništa. Nijedan zločin u kome bi ona mogla biti žrtva, ni jedno samoubistvo koje bi se nje moglo ticati. Ništa, samo savršena tišina iznad nje, kao da ju je sudbina sasvim utrošila ili kao da je bila samo halucinacija u njegovome životu. Ni na jedan oglas koji je davao po listovima, kada se i na to osmelio, nije dobio odgovora nikakav koji bi ga stavio bar na trag te žene.

Fotodokumetacija Politike

Bilo je toliko njih koje su mu se, držeći možda da je lud javljale kao da su one te koje su mu one večeri telefonirale. Bilo je žena koje su ga čekale pred vratima i obisnjavale mu se o vrat, tako da ih se jedva otresao. I sad je putova po njenom zavičaju, ne bi li našao bilo šta što bi na nju podsetilo.

Pričao svima ovu pripovetku, ne bi li našao na lice koje ju je već čulo sa njene strane. I tako je pronosio on svoju očajnu, raskrvavljenu ljubav, danima i noćima, iznad ogromnih njiva i prljavih perona kao kakvu zapaljenu, zadimljenu buktinju.

Ko se prebacivao iz voza u voz u Španiji, iz jednog malog voza koji ide po deset kilometara na sat u veliki moderan voz „Amerikan ekspres”, i obratno zna kako to izgleda. Kad se kupuje karta, činovnik se iza kase zanima svakim biletom zasebno po pet i više minuta, zavodi je i razvodi kroz razne knjige. Ceo svet strpljivo čeka, kad voz ima da pođe, vaga se zatvori i onaj ostatak koji čeka već dva sata dolazi sutra još sat ranije da bi dobio kartu na vreme.

Prosto, drukčije shvatanje putovanja. Na voz se ide kao u bioskop: na ovu se predstavu nije moglo ići će se na sutrašnju. Karte se ne kupuju od mesta do mesta, već na kilometre – kondukter odseče onoliko koliko se već prešlo. Čovek se u prvo vreme oseća kao da je na nekoj drugo planeti.

U noći, o kojoj pričam, bio sam u jednoj drugoj klasi, između Madrida i Bobadilje, na putu za Andaluziju. Sa mnom u kupeu jedan ili podoficir ili oficir, dva verovatno trgovačka agenta i najzad jedan puni krupni gospodin, s veoma lepim putničkim torbama, koji govori neprestano blagonaklonim ljubaznim glasom kao ljudi koje mlađi slušaju uvek s izrazom poštovanja i ljubaznosti, i koji zato sami u sebi uživaju. Ja sam jedva po koju reč razumevao, i ono malo francuskog što su ostali znali mrzelo ih je da troše na mene.

Pokušavao sam da spava. Kako sam osećao strahovitu žeđ, to sam na svakoj stanici otvarao prozor i pokušavao uzalud da pronađem koga prodavca pića i pomorandži. Kad bih opet sklopio oči i kad bi moji saputnici, inače vrlo kurtoazni, pomislili da duboko spavam, razaznavao sam da mi se ismejavaju.

Po njinim glasovima, pogodio sam čak da mi imitiraju i izraz lica. Nesvesno bio sam uvređen i želeo im svaku nesreću. U neko doba noću, videh debelog gospodina kako jede. Najpre nisam obraćao pažnju, ali sam potom gledao krišom, sve zapanjenije koliku količinu hrane on može da pošalje u sebe. To je bila sadržina cele jedne ogromne kese od hartije puna do vrha. Najzad sasvim zaspah.

Ali me iznenada probudi očajno i sve glasnije ječanje. Otvorio sam oči i nisam u prvi mah mogao poznati de sam. Svi moji saputnici, izuzev debelog gospodina, bili su na nogama; on sam ležao je na sasvim drugom mestu po malo pao i previjao se od bolova. Najpre sam mislio da je na samrti, toliko su mu oči bile iskolačene i lik zelen. Postupno razumedoh da je dobio napad zbog kakvog kamena u bubregu ili bešici. Tražio je nešto, a ostali otvoriše njegov kofer i izvukoše aparat za injekcije; razgolitiše mu trbuh, posle čega on sam zabode jednu džinovsku iglu pod kožu.

Sve to, žeđ, ljudi koji mi se smeju, voz u tuđoj zemlji, jedan čovek koji najpre ždere, onda kuka i najzad zabada iglu sa morfijumom u stomak, odjednom probuđenoga iz sna, toliko su me interesirali, da se jedva smirih od uzbuđenja i ponovo utonuh u spavanje. Posle pola sata novo čudo. Isti gospodin sedi na klupi preko puta; jede iz druge ogromne kese razna hladna mesa i veselo razgovara. Ja se naljutih, i smelo se upustih u pridikovanje, da bolestan čovek treba da pazi šta radi i kad jede: samo mu nisam rekao, da ako to ne čini zbog sebe onda treba bar zbog okoline koja hoće da je na miru.

Međutim gospodin me stade tešiti rđavim francuskim: Dobro zna šta čini; sam je profesor na medicinskom fakultetu u Sevilji i sad je baš išao da konsultuje nekoga svog kolegu u Madridu. Sa kamenom je najbolje kada je stomak pun! Pa se okrenuo na drugu stranu. Ne prođe ni petnaest minuta, a kupe se ispuni kuknjavom. Novi napad. Do tog trenutka svi saputnici, izuzev jednog trgovačkog putnika, bili su već sišli; ja sedoh i još sanjiv počeh gledati u bolesnika koji se previjao, kao u pravoga neprijatelja. Nova injekcija – novo zatišje – novi apetit. Kad nastupi i treći napad, ja ne htedoh ni oči da otvorim, ni sa mesta da se pomerim. „Neka crkne, mislio sam u sebi, sa svom njegovom medicinom i apotekom zajedno!”

Treće putovanje sa saputnicima koji kao da su pobegli iz ludnice. Malaga – isto Babodilje, što je stanica na kojoj se svi španski vozovi ukrštaju! Pred nekom malom stanicom zaustave voz – uzbuna; niko ništa ne razume. Nešto se dogodilo u našem vagonu, ili u kupeu koji je sasvim na drugom kraju. Pretrčavamo donde kroz hodnik. U kupeu policajci, vlakovođe, kondukteri a publika se objašnjava sa nekim džinovskim, brižljivo odevenim Andaluscem, čije je lice u najvećem očajanju, zbunjenosti i srdžbi, sa dve debele dekultivne španske dame takođe, koje se još nisu povratile od straha. Razgledaju dva ogromna revolvera.

Na šinama -  (1940. godina)

Pomislih da je po sredi nekakav napadaj. Andaluzac svakako hteo poharati ove dame. Postupno stvar se objasni Andaluzac, odgajivač konja ili bivola, kad je voz pošao iz Malage stao je razmeštati svoje stvari i tako iz jednog džepa u drugi prenosio svoja dva pištolja od kojih se nikad ne odvaja. Njegove dve debele susetke pomislivši da su u društvu kakvog razbojnika samo se ne onesvestiše. Nastade, grcanje, jecanje, predznaci cike, i Andaluzac jedva uspede da ih unekoliko umiri. One pristaše da se više ne uzbuđuju pod uslovom da oružje ostavi sasvim sa strane i da mirno zaspi.

Planinac, kao da je samo to i čekao, za po sata hrkao je zvučno. Žene onda, još nikako ne smejući da sklope oka, rešile se da ga dok spava vežu, pa da se i same podaju snu. Drhteći, one to i učiniše pomoću nekog kajiša kojim se uvezuje plod. Od tog trenutka sve troje spavalo je mirno u kupeu: vezani Andaluzac, dve debele dame i dva ogromna pištolja.

Prvo troje razbudio je iznenada neki stranac koji je naglo upao unutra. Ušao je kao u nameri da traži mesto, ali kad je ugledao da je jedina jača ličnost u kupeu vezana, smejući se i psujući opljačkao ih je sve i nestao.

Zalud se za to vreme Andaluzac trudio da raskine veze, a žene ubezeknuto gledale kako su se same lišile jedine odbrane, tako da nepovratno odlaze njini đerdani, minđuše, prstenje i novčanici saputnikovi. Kada je kradljivca nestalo i one se najzad smele razvikati toliko se bojale i Andaluzac da ih ne izbije što su ga tako glupo namagarčile, da ga nisu smele odvezati sve dok se nije iskupio svet. Svet je opet od svoje strane mislio da je Andaluzac razbojnik koga je neko uspeo da savlada. Umalo da ga linčuje.

Pošto se cela stvar razjasnila i putnik najzad povratio svoju slobodu, može se zamisliti njegovo očajanje, stid i psovanje. Žene najzad biše svesne svega što se dogodilo i baciše se u složno zapevanje.

I voz je jurio kroz ispečene španske poljane, sa svim svojim ludilom i avanturama, između domova i sela u kojima su ljudi umirali od dosade što im se baš ništa ne može dogoditi. Jedino bi mladež, devojke i mladići, uzdahnuli videći svetli voz kako juri u noć čija se daljina čini toliko natopljena tajanstvom.

To bi bili izvrsni saputnici kad bi im život dopustio da se otrgnu od tla.

 

Rastko Petrović - Politika,  6. januara 1930. godine


Komentari2
66d4b
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

dejan sakovic
Sjajno,naš Rastko...
Вукица
Само је Србија на почетку ХХ века могла да изнедри оваквог Растка! Вишеструко обдарен, после албанске голготе и школовања у Паризу, враћа се у земљу, и сопствено Окровење покушава да изрази кроз сликарство, поезију, роман, критике, путописе, живе разговоре са људима, које упознаје на безбројним путовањима кроз Србију, Европу, Африку, Америку... (Политика нас је овим текстом потсетила на неправедно скрајнутог писца, зачетника српске модерне, који је иза себе оставио хвале вредна дела, а остао упамћен, на жалост, првенствено као брат велике сликарке, Надежде Петровић.)

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja