subota, 16.02.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 09:52
INTERVJU: DEJAN ATANACKOVIĆ, pisac i vizuelni umetnik

U svakome od nas obitava poneka životinja

Užasnut nemogućnošću da u potpunosti suzbije životinju u sebi, čovek taj svoj strah nekud mora da preusmeri, i to je suština odnosa prema drugosti
Autor: Marina Vulićevićpetak, 02.02.2018. u 22:00
(Фото:: Лична архива)

Prvi roman Dejana Atanackovića „Luzitanija” (izdavač „Besna kobila”), ovenčan nedavno NIN-ovom nagradom, u središte pripovednog sveta smešta beogradski „Dom za s uma sišavše”,  koji je tokom Prvog svetskog rata bio „raskršće otpadnika, revolucionara, pobunjenika, svih onih koji su se misleći svojom glavom našli bez svoje strane u sukobu”. Vodeći se sopstvenim zakonima, ova bolnica funkcioniše kao zasebna republika, a istorijski tokovi romaneskne priče zatim bivaju sliveni sa fantastičkim.

Kako je to u svom autorskom tekstu naglasio član žirija Zoran Paunović, priča „Luzitanije” slična je lavirintu iz kojeg će svaki čitalac pronaći sopstveni izlaz. Dejan Atanacković vizuelni je umetnik, predaje više predmeta iz oblasti vizuelne umetnosti i kulture na univerzitetskim programima u Firenci i Sijeni.

Idealna Platonova država počiva na znanju i etičnosti, isključuje umetničku imaginaciju, podražavanje stvarnosti, pa stoga iz ovakve države progoni pesnike. Suprotno tome, roman „Luzitanija”, u aspektu utopije, neguje svesno odupiranje ludilu rata i poverenje u nesvesno. Da li se današnja društva udaljavaju od aspekta nesvesnog potencijala kao kreativne energije?

Svaka utopija odraz je društva i vremena u kome nastaje. Premda je radnja romana smeštena na početak 20. veka, luzitanijska utopija odraz je sadašnjice, odnosno društva perfidne kontrole javne reči i mišljenja, pa i ogromnih investicija u „nesvesni potencijal”. Ne znam ni za jedno društvo koje se „udaljava od nesvesnog potencijala”, već samo za društva kojima je nesvesno prostor za investiranje u obmane, zloupotrebe i navikavanje većine na neprihvatljivo. Zanimalo me je da pokažem da je država koju formiraju „ludaci” jedna uistinu uspešna država upravo zato što je formiraju izopšteni, ljudi lišeni istorije i zloupotrebljivih retorika, te samim tim neobično naglašene ljudskosti. Ludak je, istorijski gledano, osoba za koju društvo nema drugačiji društveni okvir sem da bude podložan promenljivim značenjima koje mu društvo u datom trenutku određuje. Njegova je funkcija da postoji ne bi li se društvo ubedilo da je zdravo. Da bi se sve ono što je nerešeno, svi uznemirujuće nerazumljivi psihički sadržaji, preneli na „drugog”. Zato je ludak idealni nosilac utopijskih ideja.

Da li  politika počiva na osnovama iščašenih utopija, koje se ostvaruju tokom istorije?

U osnovi moderne ideje progresa je pokoravanje. To je ona ideja, naivna i tragična, pa ipak romantična, da će čovek jednoga dana ovladati prirodom, te samim tim i sopstvenom prirodom. Ja imam sasvim nostalgičan odnos prema utopijama. Odrastao sam u vreme kada je utopija još uvek bila sastavni deo zamišljanja budućnosti. Utopije se ne ostvaruju, a i kada se materijalizuje neki njihov aspekt same sebe izneveravaju svojom nepotpunošću, pri čemu postaje dominantan njihov distopijski potencijal, politički, arhitektonski, urbanistički. Distopija, pri tom ne mora, po mom mišljenju, da ima uporište u nekoj prethodnoj utopijskoj ideji. Distopija je ona tragedija koja nastaje od pogrešno skrojenih, retoričkih, pa i glupih zamisli koje pretenduju na sveobuhvatnost i principijelnost, a jedina stvarna funkcija im je kontrola i obmana društva.

Kakvo interesovanje gajite za podzemno, alternativno, u drugim sferama interesovanja. Da li podrumi muzeja nekada govore više od onoga što je u njima izloženo?

Moglo bi se reći da je u pitanju interesovanje za Bašlarov podrum, ono mesto zastrašujuće otvorenih mogućnosti imaginacije. Tamo se prostor širi u naizgled nesaglediv mrak potencijalno povezan sa hodnicima i prolazima koji vode sve dublje u zemlju, i koji, čak i kada znamo da ih nema, predosećamo da bi ih moglo biti. Naravno da je svaki podrum mesto podsvesnog, pa je samim tim i muzejsko skladište mesto odlaganja svega onoga što bi, mogućno, izmenilo percepciju kolekcije. Antropološke kolekcije, na primer, danas su uglavnom mesta gde se mogu posmatrati prelepi dometi materijalne kulture raznih naroda, a činjenica da su ti predmeti tu izloženi svedoči, zapravo, o brutalnom kolonijalnom izrabljivanju te iste kulture. Mnoge antropolške kolekcije devetnaestog i ranog dvadesetog veka zapravo su scene zločina.

Da li vam je zbog istraživanja određenih istorijskih činjenica u romanu bilo korisno to što živite u Firenci?

Ono što me zanima jeste istorija predstavljanja ljudskog tela, a u Firenci se nude mnogi primeri za razumevanje te istorije. Jedan od omiljenih primera koji pominjem i u romanu jeste simetrija dve Venere: helenističke statue u galeriji Ufici iz prvog veka, i osamnaestovekovne medicinske Venere od voska u prirodnjačkom muzeju La Specola. Obe su, budući Venere istog imena (Venere dei Medici, što je igra reči) uvidi u ideju lepote svoga vremena. Dok je jedna zasnovana na principu harmonije delova, što zahteva osmatranje sa izvesne distance, drugoj se mora prići izrazito blizu, otvoriti je kao kutiju i konačno saznati da je oplođena, jer nijedna naznaka trudnoće se na zatvorenom trupu nije prethodno ukazivala. Ukratko, ta druga Venera je poziv na sticanje uvida u tu uzbudljivu drugu nagost visoko erotizovane smrti, ali i uvid u moć empirijskog pogleda.

Vaša interesovanja kao vizuelnog umetnika u romanu pretočena su u preobražavanje ljudskih tela u životinjska. Zbog čega su „mržnja prema životinjama i strah od ludila u osnovi ista stvar”?

Strah od ludila je u osnovi strah od neproduktivnosti u društvu koje to ne prašta. Najpre je potrebno suzbiti u sebi sve ono što se na nivou društva javlja kao neprihvatljivo, a to je u romanu uglavnom povezano s činjenicom da u svakome od nas obitava poneka životinja. Proporcionalno, ona čini sedam osmina našeg bića, baš kao odnos nadvodnog i podvodnog dela ledenog brega. Ta je životinja, s jedne strane, antiteza ljudskog, a s druge ono jedino istinski ljudsko. Permanentan rad na suzbijanju te zveri je, kako jedna ličnost u romanu kaže, ono što uobičajeno zovemo biografijom. Užasnut nemogućnošću da u potpunosti suzbije životinju u sebi, čovek taj svoj strah nekud mora da preusmeri, i to je suština odnosa prema drugosti. Najoštrije kazniti sebi najsličnijeg, onog koji životinju u sebi ne uspeva da suzbije, ne bi li se na taj način ta sličnost, makar simbolički, poništila. Životinja je, kao i ludak, oduvek objekat preusmeravanja kazne. Surovost prema životinjama je u osnovi svih vekovima nasleđivanih tehnika nasilnog potčinjavanja i porobljavanja.


Komentari0
7457b
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja