nedelja, 17.02.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:04
RAZ­GO­VOR NE­DE­LjE: GO­RAN TRI­VAN, mi­ni­star za­šti­te ži­vot­ne sre­di­ne

U Srbiji se godišnje proizvede do 200.000 tona opasnog otpada

Autor: Branka Vasiljevićsubota, 03.02.2018. u 22:00
(Фо­то Дра­го­слав Жар­ко­вић)

Šta se krilo u nedrima Srbije, ispod zapuštenih livada, godinama se nije znalo ili se samo naslućivalo. A onda su, za nešto više od mesec dana, na nekoliko različitih mesta „isplivale” tone i tone opasnih materija poput benzola, toulena, ksilena, raznih insekticida, otpadnih ulja...

Među razlozima zbog kojih je otpad skrivan, umesto da je prerađen je i to što njegovo uklanjanje košta, ali i što Srbija dan danas nema pogon za preradu izuzetno opasnog otpada. Mnogima se više isplatilo da na opustelim poljanama malo začeprkaju zemlju i nebezbedne buriće sa rizičnim materijama sakriju ispod busenja trave umesto da poštuju proceduru kretanja otpada i njegovog uklanjanja. Evropska unija je, pre nekoliko godina, bila spremna da investira 14 miliona evra u izradu pogona za preradu opasnog otpada, ali dobre volje nije bilo.

Nijedna lokalna samouprava nije pristala da se na njenoj teritoriji on gradi. Od te ideje se, kako navodi Goran Trivan, ministar zaštite životne sredine, ipak nije odustalo već je urađeno nekoliko idejnih projekata.

Jedan od njih nedavno je završila „Elektroprivreda Srbije”. Na osnovu urađenih ispitivanja i procene naših stručnjaka, koji rame uz rame stoje sa svetskim, možda bi moglo da se razgovara o tome da postojeća termoelektrana „Morava” kod Svilajnca postane mesto gde bi se radio fizičko-hemijski tretman opasnog otpada, navodi Trivan.

Otkud baš ideja da to bude termoelektrana „Morava”, koja je pre dve godine remontovana?

Predviđeno je da se ona polako gasi, a lokacija na kojoj se nalazi je odlična za ovaj posao. Vrednost te investicije mogla bi da bude oko 20 miliona evra, a kapacitet oko 43.000 tona godišnje. Izgradnja ovog postrojenje zadovoljila bi postojeće potrebe i bila bi optimalno rešenje imajući u vidu koliko se opasnog otpada godišnje proizvede kod nas i to da bi se određene količine i dalje izvozile. Ali za sada je to samo ideja i njena realizacija zavisiće od odluke EPS-a.

Nama je cilj da u Srbiji otvorimo postrojenja za preradu opasnog otpada. Za početak moramo da imamo bar jedno. U tom poslu bi trebalo da učestvuju i država, ali i kompanije koje žele da investiraju.

Pretpostavka je da lokalne samouprave kao i ranije neće biti raspoložene da se na njihovoj teritoriji grade postrojenja za preradu opasnog otpada. Da li bi realizaciju ovih projekata trebalo zakonski nametnuti?

Nisam sklon nametanju rešenja iako ona zakonski postoje. Primera radi, u slučaju da dve opštine ne mogu da se dogovore gde će biti regionalna deponija, država, vlada, ministarstvo mogu da odluče. U ovom slučaju smatram da to nije rešenje. S građanima moramo razgovarati jer oni imaju legitimno pravo da znaju sve i da štite svoju okolinu. Onog momenta kada dođemo do ideje gde da gradimo pogon trebalo bi da počnu razgovori s građanima, da organizujemo javnu raspravu, objasnimo im sve – nameru, tehnologiju, potencijalne štete, ali i benefite. Građani sigurno neće biti protiv ako tehnologije koje nabavimo budu čiste. Na prvom mestu se mora voditi računa o kvalitetu životne sredine, a na drugom o zapošljavanju ljudi. Tim pre što su poslovi u zaštiti životne sredine profitabilni i otvaraju dosta radnih mesta. A to je ugao o kome moramo razmišljati. Mi to zovemo „zelena ekonomija”.

A koliko se zaista opasnog otpada godišnje proizvede u Srbiji?

Na osnovu prijava, jer su preduzeća dužna da prijave opasan otpad, u Srbiji se godišnje proizvede između 150 i 200.000 tona. I najveći deo tog otpada u našoj zemlji se ne prerađuje, jer nemamo odgovarajući broj adekvatnih postrojenja. On se uglavnom izvozi u zemlje u okruženju. 

Osim opasnim, Srbija je zatrpana i takozvanim istorijskim otpadom. Spominje se 300.000 tona takvog otpada uskladištenog u preduzećima koja su u stečaju ili još rade. Da li je to tačno?

Ovaj otpad se deli na dva dela, jedan manji – komunalni, a drugi veći industrijski. U tom istorijskom otpadu postoji i deo opasnog. Prema istraživanjima inspekcije Ministarstva za zaštitu životne sredine iz 2014. godine u Srbiji ima 70 lokacija na kojima se nalazi industrijski otpad. Mi ponovo radimo proveru tih preduzeća da bismo utvrdili šta se sve tu i u kojim količinama nalazi. Zbog toga nisam siguran da u Srbiji ima oko 300.000 tona industrijskog otpada pa ne bih licitirao s količinama dok kontrola ne bude završena.

O kojim preduzećima je reč, jer može se čuti da je taj spisak sakriven zbog potencijalnih investitora?

Spisak postoji i dostupan je. Kada je oformljeno ministarstvo ja sam odlučio da sa njim ne idemo u javnost, da bih se upoznao sa onim što se nalazi u papirima i da bi sve što stoji na tom papiru bilo provereno. A inače, po zakonu o privatizaciji  država je dužna da se stara o istorijskom otpadu.

Da li je moguće da se do sada nije znalo ili nije želelo da se priča o problemu opasnog otpada?

Formiranje Ministarstva zaštite životne okoline ključna je karika u lancu borbe za zdravu životnu sredinu. Ekipa ljudi s nekim novim idejama iz ministarstva zauzela je odmah praktičan ugao u zaštiti životne sredine. Kako se Srbija, kao i zemlje u okruženju, suočavala s ozbiljnim ugrožavanjem životne sredine od početka rada ministarstva razgovarali smo s predstavnicima Bezbednosne informativne agencije. Vrlo brzo smo se saglasili da je pitanje ekološke bezbednosti jedno od najvažnijih. Mi imamo ozbiljnu volju da se nastavi priča o svim ekološkim temama. Bez tabua. Možda sada nešto što na prvi mah izgleda da je odjednom „isplivalo” – ali nije. To se iza brda valja jako dugo. Duboko sam uveren da naši građani imaju pravo na istinu ma kakva ona bila. Ono do čega smo stigli zajedno s BIA i tužilaštvom, je početak. Nastavljamo sa ovim poslom. Ne znam do čega ćemo doći, ali je izvesno da se nećemo zaustaviti i da ćemo biti podrška svima koji se bave ovim u državi. 

Od 2010. do sada u Srbiji je izdato oko 2.500 dozvola za otvaranje preduzeća za preradu otpada, a 650 ih je isključivo specijalizovano za preradu opasnog. Na prvi pogled se čini da ih je dovoljno, ali brojke o tonama neprečišćenog otpada govore drugo. Da li će se raditi kontrola ovih preduzeća, njihovog poslovanja, a prvenstveno toga gde i kako skladište i prerađuju otpad?

Otkrivanje sakrivenog otpada i zločin koji se dešava prema prirodi uvod je u jednu jaku akciju kontrole subjekata i firmi koji se bave opasnim otpadom. Već ima primera da su pojedinim preduzećima oduzete dozvole u celini ili bar za neke određene poslove. Upravo kontrolišemo firme za koje se sumnja da su učestvovale u poslovima koji se ovih dana pojavljuju kao nelegalni. Ali će naši inspektori nastaviti sa proverom i drugih preduzeća.

Da li imate dovoljno inspektora na terenu?

Ne, nemamo. Zbog toga smo insistirali na sistematizaciji Ministarstva što nam je i omogućeno. Otvoreno je još 180 radnih mesta. Tražio sam da od tih 180, 100 budu pripravnici, da ojačamo inspekciju. Važno je da to budu mladi ljudi kako bi uz pomoć iskusnijih kolega učili i nastavili ovaj posao. 

Koliko je novca iz budžeta ove godine izdvojeno za Ministarstvo i da li je to dovoljno?

Budžet je 16 odsto veći u odnosu na prethodnu godinu. Iznosi 5.850.000.000 dinara, ali će morati značajno da raste da bi obavili sve što smo zamislili. Važno je da mi budemo shvaćeni, da imamo smislene planove, programe i projekte kojih nema dovoljno. A naše ministarstvo i te kako doprinosi budžetu.

Kako to čini?

Samo prošle godine od taksi u državnu kasu slilo se 10,2 milijardi dinara. Procena je da ćemo ove godine imati 11 milijardi. Pri tom, samo polovina tog budžeta završi u zelenom fondu. S tim novcem raspolaže Ministarstvo finansija a ja se s tim ne slažem.

Zašto?

Smatram da sav novac od taksi treba iskoristi za zaštitu životne sredine. Ukoliko želimo da živimo bolje životna sredina mora da bude zdravija. Tu nema kompromisa. Onoliko koliko budemo imali para toliko ćemo životnu sredinu učiniti boljom.

Kako sarađujete s premijerkom Anom Brnabić? Navodno, na jednoj sednici vlade vas je kritikovala da trošite budžet dovodeći investitore o našem trošku u Srbiju?

Za sve je potreban period upoznavanja, ne samo sa mnom već i s tematikom kojom se ministarstvo bavi. Na kraju će sve to biti dobro. Nameravamo da i dalje dovodimo potencijalne investitore u zemlju. Procenjujemo da investicije u oblasti životne sredine mogu da privuku oko 15 milijardi evra, što je najveće ulaganje koju će Srbija sebi moći da priušti. Potrebno je da nam se da logistika da to izvedemo. Jedan od koraka bio je formiranje ministarstva, a drugi je novac. Njime bi pomogli lokalnim samoupravama, koje nemaju dovoljno para, ali i drugim zainteresovanim stranama da izrade projektno-tehničku dokumentaciju. Bez nje se ne može nigde.

Ni zemlje u okruženju nisu povukle sav donatorski novac?

Nisu, jer nisu imale tu dokumentaciju. Oni su napravili tu grešku. Ja ne želim da je mi ponavljamo. Srbija nema para da investira 15 milijardi, ali ono što ima novca mora da uloži u projekte. Ako očekujemo pomoć od Evropske unije, a ona nije mala, do 2020. ona će biti 120 miliona evra, a 2025. godine 200 miliona moramo i da uložimo. Zbog toga na pažljiv način u interesu naše životne sredine i zdrave tehnologije moramo da se orijentišemo na javno-privatno partnerstvo. To je ogroman posao, ali moramo da znamo da će to što radimo uticati na životnu sredinu u narednih 40 godina.

Jedan od ključnih zahteva EU odnosi se na poglavlje 27 koje je vezano za životnu sredinu. Šta sve Srbija mora da ispuni na tom putu i koja je strategija Ministarstva kada je reč o tom poglavlju?

Ovo će biti najvažnije, najkomplikovanije i najskuplje poglavlje, jer pitanja životne sredine duboko upleteno u sva pitanja našeg života, od pravosuđa do kulture. Mi već godinama našu normativu usaglašavamo sa evropskom. Veliki deo tog posla je i završen. E sad pitanje kako se to sprovodi. Uprkos tome proces harmonizacije propisa će se nastaviti. Nisam spreman da to poglavlje otvorimo preko noći. Mora se perfektno poznavati stanje u toj oblasti da ne bi došli u situaciji da predstavnici Evropske unije bolje znaju šta se dešava u našoj zemlji. I iskustva zemalja u okruženju pokazuju da ne žurimo. Trenutno izrađujemo pregovaračku poziciju i ona bi mogla biti gotova u junu. Kada to bude završeno slede meseci usaglašavanja, a tek posle toga dolazimo do pozicije da se otvara poglavlje 27.

Za sve što radimo imamo apsolutnu podršku evropskog komesara za životnu sredinu. Pre nekoliko dana dobili smo ocenu u Evropskom direktoratu da je Srbija lider u ovom trenutku u oblasti životne sredine što me čini srećnim.


Komentari1
9f2db
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Aleksandar Mihailovic
Ko je kriv za ovu potencijalno akcidentnu ekološku i životnu katastrofu? Država, isključivo i jedino ona jer je korumpirana i nije vodila računa o zdravlju ljudi i nacije. Ako je EU pre nekoliko godina želela da investira 14 miliona evra u preradu opasnog otpada, KO je to sprečio, KO ima veći interes da reketira proizvođače opasnog otpada nego da sačuva naciju? Ako je EU to nudila, znači da sve zna, KO iz vlasti još ne zna da nas tako ekološki zatrovane i ojađene neće primiti u svoje ekološki "čiste" redove? Dakle, Brisel je samo najobičnije rijalitisanje i predstava za naivne da se nešto radi i vodi grčevita borba sa evropskim alamunjama oko ulaska u tu sredinu koja nas ama baš nikako neće dok nas još na najmanje 3 države ne razbije, a onda samo za sluge i deponiju opasnog otpada kada to već i sami radimo. U toj želji da se rijaliti naplati reketiraju se i terorišu i penzioneri i oni umiru još više nego od ovih ekoloških i svih NATO bombi. E, takvi bi opet da pobede naš razum i pamet.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja