Nedavno je na beogradsku adresu, na Kopitarevoj gradini, Radmili Milosavljević stiglo pismo iz Rusije. Pravo, papirno, potpisano imenima dvoje mladih Rusa. Iako su pribegli za njihovu generaciju prevaziđenom načinu komuniciranja – pisanje rukom i lepljenje marke – sa ushićenjem su javili koliko su oduševljeni njenom knjigom koju je naša sagovornica napisala mnogo pre nego što su oni rođeni.

Pre tačno 45 godina Radmila Milosavljević je objavila „ABC o savremenom stanu”. Premijera na srpskom bila je daleke 1973. i gotovo istovremeno ruski izdavač, daleko od luksuznog izdanja, štampao je na jeftinom papiru, u crno-beloj tehnici, isti naslov u tiražu od 300.000 primeraka, za tamošnje čitaoce.

Pisana jednostavnim stilom, sa primerima i poučnim rečenicama, Radmila je ponudila za to doba redak sadržaj.

– Mnogo sam se iznenadila ali mi je isto tako bilo i drago da je nekome danas, sa tolikom vremenskom distancom, moja knjiga pomogla – kaže Radmila Milosavljević, arhitekta po obrazovanju ali sticajem srećnih okolnosti u svetu dizajna prisutna više od pola veka.

Pionir kulture stanovanja

Rođena 1932. godine u Ulici kraljice Natalije, na Terazijama, u porodici gde se posebno vodilo računa o obrazovanju. Od malena je imala sklonosti ka crtanju. Želja joj je bila i da upiše slikarstvo. Međutim, otac Damjan Stričević, solunski ratnik i đak Politehnike u Marselju, kćerku jedinicu savetovao je da završi nešto „konkretno”. Poslušala ga je i kao dobar student završila je arhitekturu u roku, 1955. Provela je nekoliko godina snalazeći se na gradilištima, ili, kako bi se danas reklo, profesionalno lutala dok nije otkrila dizajn i uređenje enterijera.

– To su bile posleratne godine, redovno sam išla u američku i francusku čitaonicu i listala divne časopise o uređenju enterijera. Svi koji smo tada odlazili bili smo notirani. Tada o tome nisam razmišljala, već sam sa radošću uranjala u tekstove o nameštaju, umetnicima, bojama.

Po savetu direktora građevinskog preduzeća, gde je više sedela nego radila, dobila je informaciju da se osniva Zavod za ekonomiku domaćinstva Republike Srbije i u okviru koga će raditi Centar za kulturu stanovanja. – Kada sam prvi put ušla u veliki salon koji su imali u Knez Mihailovoj ulici, starije generacije ga se sigurno sećaju, znala sam da je to moje opredeljenje. Počela sam da radim i sa kolegama smo počeli, na neki način, da edukujemo stanovništvo o kulturi stanovanja.

Zlatno doba jugoslovenskog nameštaja

To je bilo vreme velike Jugoslavije. U svim republikama radile su desetine fabrika nameštaja, razvijena drvna i drvoprerađivačka industrija. Nekoliko dizajnera iz centra krenulo bi od Slovenije preko Bosne i Hrvatske, Srbije, završavajući u Makedoniji, poput turneje – u potrazi za komadima nameštaja za opremanje salona. Predočavali su svoje skice fabrikama u kojima je na radničkim savetima odlučivano šta će se proizvoditi. Paralelno sa projektovanjem nameštaja (30 rešenja) i izradom nacrta enterijera (više od 3.000), Radmila je otkrila svet primenjene umetnosti te započinje saradnju, koja traje do današnjih dana, sa Udruženjem likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije, Muzejom i Akademijom za primenjenu umetnost.

Nekoliko godina zaredom odlazila je u skandinavske zemlje i otkrivala čudesni svet tamošnjeg dizajna, koji je uvela u jugoslovenske domove. Nova znanja i iskustva delila je sa kolegama.

Sredinom šezdesetih, ponukana upravo inostranim časopisima o uređenju koje je praktično „gutala”, počinje da piše za domaće medije. Za „Praktičnu ženu” od 1962, a saradnju sa „Politikom”, koja traje do danas (svake nedelje na strani Mozaik objavljuju se Radmilini tekstovi o najznačajnijim umetnicima i dizajnerima 20. veka), započinje 1964. godine.

Na inicijativu naše sagovornice početkom sedamdesetih godina 20. veka osniva se prvi jugoslovenski dizajn centar. Iz tog perioda je i knjiga „ABC o savremenom stanu”. Do danas Radmila je autor još 15 naslova o dizajnu i umetnosti.

Jedan prilog, a 4.000 pisama

Deceniju kasnije, krajem osamdesetih godina, tačnije 1988, pokrenula je prvu dopisnu školu za dizajn enterijera. Posle objavljivanja samo jednog priloga u jednom slovenačkom časopisu dobila je čak 4.000 pisama. – To smatram krunom svoje karijere i te hiljade pisama iz velike države, sa više od 20 miliona stanovnika, potvrdom da su dizajn i estetika životnog prostora nešto što je jednako zanimljivo i prijemčivo svima, od fabričkog radnika ili domaćice do intelektualca i erudite.

Privatni život Radmile Milosavljević je dizajnirala sa suprugom Lazarom koga je upoznala kao studentkinja. U velikoj meri poslednjih decenija u profesionalom angažmanu pomaže kćerka Mirjana, istoričar umetnosti. Za unuku Minu, koja se opredelila za FDU, po dobijanju diplome usavršavala na Praškoj školi filma, nedavno je iz zabave dizajnirala katalog za izložbu fotografija koje je napravila u glavnom gradu Češke.

„Ikeina” tajna

Na jednom od profesionalnih putovanja u zemlje Skandinavije, naša sagovornica susrela se sa konceptom „Ikee”.

– Odveli su nas u njihov salon i objasnili da su to proizvodi za one koji se na primer tek kuće. Studente, mlade bračne parove, ljude bez puno novca koji žele da urede svoj dom. Međutim, svi njihovi proizvodi su izuzetno lepi i uklopivi. Kada se uredi jedna soba to izgleda jako lepo i ne odaje utisak da je sve jeftino. Tajna je u jedinstvenoj ton-karti. U njihovim radnjama u jednoj istoj nijansi nudi se najširi spektar proizvoda: od nameštaja do tekstila, posuđa – objašnjava Radmila Milosavljević. Seća se da su koleginica i ona, kada su boravile u Švedskoj, bile toliko impresionirane da su u blokovima za crtanje skicirale, na primer, kvake sa vrata hotela u kome su boravile.