utorak, 22.05.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:21
INTERVJU: MIHAILO MIŠA JANKETIĆ, glumac

Bežeći od realnog života sakrio sam se iza zavesa

Sve što me je uputilo ka umetnosti bila je igra i potreba za radošću, odnosno za nekom vrstom zaborava
Autor: Borka Golubović-Trebješaninsubota, 10.02.2018. u 22:00
(Фото Жељко Јовановић)

Glum­cu Mi­ha­i­lu Mi­ši Jan­ke­ti­ću na Sre­te­nje, u če­tvr­tak, 15. fe­bru­a­ra u kra­gu­je­vač­kom Knja­žev­sko-srp­skom te­a­tru bi­će uru­če­na sta­tu­e­ta „Jo­a­ki­ma  Vu­ji­ća” za iz­u­ze­tan do­pri­nos raz­vo­ju po­zo­ri­šne umet­no­sti u Sr­bi­ji. Nje­go­va glu­mač­ka lič­nost, pi­še u obra­zlo­že­nju ži­ri­ja, obo­ga­ti­la je pr­o­te­klih de­ce­ni­ja po­zo­ri­šnu, film­sku i te­le­vi­zij­sku sce­nu Sr­bi­je i biv­še Ju­go­sla­vi­je. Igra­ju­ći pod­jed­na­ko uspe­šno u naj­ra­zno­vr­sni­jem re­per­to­a­ru i u naj­ra­zli­či­ti­jim žan­ro­vi­ma, na po­zo­ri­šnoj sce­ni, te­le­vi­zij­skom ekra­nu, ra­di­ju, fil­mu po­stao je la­u­re­at naj­va­žni­jih pri­zna­nja: od Ste­ri­ji­nih na­gra­da i „Zlat­nih ću­ra­na” do Do­bri­či­nog pr­ste­na i „Pa­vla Vu­i­si­ća” za ži­vot­no de­lo. Sta­tu­e­ta „Jo­a­kim Vu­jić” se pri­rod­no pri­dru­žu­je ovoj ni­ski na­gra­da i pri­zna­nja bar­du na­še sce­ne.

S Mi­šom Jan­ke­ti­ćem raz­go­va­ra­li smo pr­o­te­klih da­na u Ju­go­slo­ven­skom dram­skom po­zo­ri­štu u pa­u­zi iz­me­đu pr­o­ba pred­sta­ve „Kralj Be­taj­no­ve” Iva­na Can­ka­ra u re­ži­ji Mi­la­na Ne­ško­vi­ća, u ko­joj je deo glu­mač­ke eki­pe. 

Čo­vek ko­ji se ba­vi jed­nom pr­o­fe­si­jom do­ži­vlja­va fi­zič­ku bol, umet­nik „de­for­ma­ci­ju”. Iz ka­kvog sta­nja du­ha se ra­đa­la va­ša umet­nost?

Mo­ja glav­na pre­o­ku­pa­ci­ja od ka­ko znam za se­be bi­la je da za­bo­ra­vim ne­što što mi se u de­tinj­stvu do­go­di­lo i da ži­vot pre­tvo­rim u igru i ako je mo­gu­će u ra­dost. Ne vo­lim za se­be da ka­žem da sam glu­mac, već da sam igrač. Kao što ne vo­lim da ka­žem za do­ma­ći­na čo­ve­ka da je se­ljak. Sve što se de­ša­va­lo i što me je upu­ti­lo ka umet­no­sti bi­la je igra i po­tre­ba za ra­do­šću, od­no­sno ne­kom vr­stom za­bo­ra­va. Me­đu­tim, is­po­sta­vi­lo se da je igra ili glu­ma u po­zo­ri­štu, jed­no od naj­i­de­al­ni­jih me­sta za moj ži­vot. Po­ne­kad mi se či­ni da sam se od re­al­nog ži­vo­ta, ve­ro­vat­no ne­ma­ju­ći sna­ge da se su­če­lim sa njim, pr­o­sto sa­krio iza za­ve­sa. I da mi je ja­ko do­bro što imam mo­guć­nost da od­i­gram mno­go, mno­go ži­vo­ta ko­ji su se de­ša­va­li u raz­li­či­tim pe­ri­o­di­ma ko­li­ko je sta­ra na­ša dram­ska li­te­ra­tu­ra. 

Va­še de­tinj­stvo bi­lo je obo­je­no tu­gom. Mla­dost ja­kim mla­di­ći­ma na sce­ni, za­tim he­ro­ji­ma, on­da ka­rak­ter­nim he­ro­ji­ma, pa li­ko­vi­ma oče­va, de­da, mu­dra­ca… Ko­li­ko je de­li­kat­no pr­o­na­la­zi­ti dru­ge lič­no­sti u se­bi, u va­šem slu­ča­ju pre­ko 200 ulo­ga?

Ni­sam o to­me raz­mi­šljao. Imao sam sre­ću da od sa­mog po­čet­ka bu­dem upo­tre­bljiv glu­mac. Uvek ka­žem: ni­sam ni lep ni ru­žan, ni vi­sok ni ni­zak, ni crn ni plav. Jed­no­stav­no se de­si­lo ta­ko da ko­ji god mi ko­stim obu­ku to sam mo­gao da no­sim, ta­ko da mi je sve to bi­lo pri­rod­no. Ka­da sam bio mlad igrao sam mla­di­će, on­da lju­bav­ni­ke, mla­de he­ro­je, ka­da je do­šlo vre­me ka­rak­ter­nih ro­la, ta­da sam ta­man po svo­jim go­di­na­ma li­čio na njih. Sve je išlo svo­jim re­dom. Ka­ko sam se raz­vi­jao ta­ko su se me­nja­le ulo­ge ko­je sam igrao. I  evo sa­da sam ko­nač­no do­šao do to­ga da igram sta­ri­je lju­de. A ni­je lo­še bi­ti ni sta­rac jer nji­ma pri­pa­da­ju ta­ko ve­li­ke na­gra­de za kraj ka­ri­je­re. Sva­ko do­ba ima svo­je pred­no­sti, a po­zo­ri­šno vre­me je uvek u pred­no­sti. 

Se­ćam se, re­ci­mo, da sam ne­ko­li­ko pu­ta mo­lio re­di­te­lje da ne igram lju­bav­ni­ke jer mi je to bi­lo ne­što ja­ko si­ro­ma­šno, pa sam iz te ogrom­ne že­lje da ih ne igram te li­ko­ve bo­jio na svoj na­čin.

Po­zo­ri­šte je ko­lek­tiv­na umet­nost. Ka­ko se glu­mac ose­ća po­sle lo­še pred­sta­ve?

Glu­mac je i te ka­ko sve­stan da je ne­ka pred­sta­va lo­ša. I ti lo­ši tre­nu­ci su ko­lek­tiv­ni u po­zo­ri­štu. Po­sle pred­sta­ve oku­plja­mo se u sa­lo­nu i is­pra­ti­mo je ili ću­ta­njem, ili ko­men­ta­rom, po­ne­kad i vr­lo oštrim re­či­ma pro­ko­men­ta­ri­še­mo šta je pr­o­u­zro­ko­va­lo to što nam se do­go­di­lo: da li uspeh ili ne­u­speh. 

Umet­nost je sve­dok vre­me­na. To­kom ka­ri­je­re ima­li ste kre­a­tiv­nu kri­zu 1969. go­di­ne, ka­da ste se zbog za­bra­ne pred­sta­ve „Kad su cve­ta­le ti­kve” oti­šli da ži­vi­te u br­da Cr­ne Go­re. Ka­ko da­nas gle­da­te n to vre­me?

Kao na vre­me ko­je je pr­o­šlo. Na vre­me ko­je sam ka­da sam od­lu­čio da se vra­tim u po­zo­ri­šte za­bo­ra­vio. To ni­je osta­vi­lo na me­ne ni­ka­kve tra­u­me. Naj­vi­še ža­lim što je to osta­vi­lo tra­u­me na naš po­zo­ri­šni ži­vot. Lju­bu Vrap­če­ta sam sme­stio u jed­nu od svo­jih bo­ljih ulo­ga i po­red to­ga što sam je od­i­grao sa­mo pet pu­ta. De­vet me­se­ci sam zbog Vrap­če­ta tre­ni­rao boks, sva­kog da­na, plus pr­o­be. Ne­de­lju dan pred pre­mi­je­ru „Ti­ka­va” ži­veo sam u svo­joj gar­de­ro­bi u JDP-u, gde su mi do­no­si­li i hra­nu jer ni­sam iz­la­zio iz po­zo­ri­šta. Na­mu­čio sam se igra­ju­ći, re­ci­mo i Ras­kolj­ni­ko­va i mno­ge dru­ge ro­le. Ne­mam ni­šta pr­o­tiv da lo­šu ulo­gu od­i­gra­te sa­mo pet pu­ta, ali ka­da do­bru ulo­gu od­i­gra­te sve­ga pet pu­ta to osta­vi tra­go­ve.

To­kom ka­ri­je­re ba­vi­li ste se isto­rij­skim lič­no­sti­ma, stra­da­nji­ma, pat­njom, lju­di­ma iz na­ro­da. Bi­li ste Ivo An­drić, Voj­vo­da Ži­vo­jin Mi­šić, Sta­ljin, Mar­ko Mi­lja­nov, knjaz Ni­ko­la, Jo­sip Br­oz Ti­to...  Ko­ji ju­nak je na vas osta­vio naj­ve­ći uti­sak?

Dru­že­ći se s Mar­kom Mi­lja­no­vim naj­vi­še sam ne tra­žio ne­go bo­lje re­ći po­tvr­dio ne­što što je bio moj mo­ral­ni mo­to. Od sva­ke ulo­ge čo­vek ne­što usvo­ji. Ka­da glu­mac spre­ma, re­ci­mo isto­rij­sku ulo­gu, na svom rad­nom sto­lu ima či­ta­vu bi­bli­o­te­ku, da bu­de sve­stan isto­rij­ske či­nje­ni­ce, vre­me­na, isto­rij­skih, po­li­tič­kih pri­li­ka. Se­ćam se ka­da sam igrao kra­lja Ni­ko­lu na Ce­ti­nju, pr­o­u­ča­vao sam čak i je­lov­nik iz te ču­ve­ne ka­fa­ne „Lo­kan­da”, gde su se od­i­gra­va­le naj­že­šće par­ti­je po­ke­ra u Evro­pi. 

Ima le­pa aneg­do­ta iz tog pe­ri­o­da. Bi­lo je mno­go am­ba­sa­da i kon­zu­la­ta u to vre­me na Ce­ti­nju, pa su se go­to­vo sva­ko­dnev­no pri­re­đi­va­li bo­ga­ti pri­je­mi na ko­jim se pi­lo i je­lo. Kralj Ni­ko­la je bio ja­ko sklon to­me da se pre­je­de, a nje­go­va maj­ka zna­ju­ći za to, uvek mu je pre iz­la­ska iz ku­će pri­pre­ma­la ku­va­nu te­le­ću gla­vu ko­ju je on obo­ža­vao. Ona ga je na­ro­či­to ma­mi­la da se na­je­de te hra­ne da bi na pri­je­mi­ma bio pri­sto­jan.

Ka­kvo je va­še po­li­tič­ko is­ku­stvo s ob­zi­rom na to da ste do­bar deo ka­ri­je­re pr­o­ve­li na sce­ni s po­li­tič­kim, od­no­sno isto­rij­skim ju­na­ci­ma?

Naj­dra­go­ce­ni­je po­li­tič­ko is­ku­stvo sam ste­kao igra­ju­ći u Sar­tro­vim „Pr­lja­vim ru­ka­ma”. Do ta­da sam i imao ne­ke pre­vas­hod­no ide­o­lo­ška opre­de­lje­nja, pa sa­mim tim i po­li­tič­ka. Ali po­sle te pred­sta­ve sam shva­tio su­štin­sku re­če­ni­cu Ode­re­ra ka­da ka­že me­ni, mla­dom po­li­ti­ča­ru Igou: „Ako ho­ćeš da se ba­viš po­li­ti­kom, mo­raš za­vla­či­ti ru­ke do la­ka­ta i u kr­vi i ...” Od­mah sam shva­tio da ne mo­gu da ih za­vla­čim ni u šta. I tog tre­nut­ka sam se, či­ni mi se, pot­pu­no opro­stio od po­li­ti­ke. Na­rav­no, ni­sam apo­li­ti­čan. Pra­tim de­ša­va­nja i tač­no znam šta se, gde i ka­ko do­ga­đa. Svoj ide­o­lo­ško-po­li­tič­ki stav ni­sam ni za dla­ku pr­o­me­nio još od stu­dent­skih da­na, a ni­sam se ni­jed­nom no­vom pri­la­go­dio. Po­li­ti­ka i ja se, či­ni mi se, do­bro se po­zna­je­mo, ali smo na dis­tan­ci.

S mo­no­dra­mom „Mi­loš – ve­li­ki knjaz serb­ski” pr­o­pu­to­va­li ste svet. Šta ste usvo­ji­li od Mi­lo­ša u svom lič­nom ži­vo­tu? Šta je s Ka­ra­đor­đe­vi­ći­ma, da li su vam oni ma­nje sim­pa­tič­ni?

Ako bi tre­ba­lo da se de­fi­ni­šem, mo­gao bih ola­ko da ka­žem da sam vi­še Obre­no­vi­će­vac za­to što mi­slim da je ta vlast uda­ri­la te­melj dr­ža­vi. Ka­že se Ka­ra­đor­đe slo­bo­da, a Mi­loš dr­ža­va. Pa i na­sled­ni­ci Mi­lo­ša Obre­no­vi­ća, re­ci­mo Mi­ha­i­lo, ko­ji je bio evrop­ska, svet­ska lič­nost de­lo­vao je u tom sme­ru. Či­ni mi se da su Obre­no­vi­ći bi­li ko­ri­sni­ji za naš na­rod, iz­be­ga­va­li su kr­vo­pro­li­će ko­li­ko god su mo­gli lu­ka­vo­šću, zla­tom, po­kor­no­šću ili či­me već i za­to mi­slim da su vi­še uči­ni­li u ko­rist na­ro­da. Me­đu­tim, ra­de­ći na li­ku Mi­lo­ša Obre­no­vi­ća, mno­go to­ga sam na­u­čio. Tog tre­nut­ka na­pra­vio sam pra­vi po­tez, na­rav­no na­go­vo­ren, ili po­nu­kan Mi­lo­šem, ko­ji je bio prak­ti­čan čo­vek. Na­pra­vio sam ve­li­ku stvar: do­bar deo svog jav­nog ži­vo­ta sam ukrao i pre­tvo­rio u svoj lič­ni po­ro­dič­ni ži­vot i mi­slim da je to naj­ve­ći do­bi­tak ko­ji sam u ži­vo­tu po­sti­gao. Vi­še sam do­bio ne­go što sam izu­bio.

Od­u­vek ste bi­ti pr­o­tiv jef­ti­ne po­pu­lar­no­sti i gra­be­ži za nov­cem. Ka­kav ama­net osta­vlja­te svo­jim unu­ča­di­ma?

Po­ku­šao sam da i svo­joj de­ci i unu­ci­ma osta­vim u ama­net, da ako ika­ko bu­du mo­gli, da se iz­bo­re da bu­du do­bri lju­di. Sve osta­lo ću im opro­sti­ti.

Na­gra­de su naj­ka­lo­rič­ni­ja hra­na za su­je­tu

U raz­li­či­tim tre­nu­ci­ma čo­vek do­ži­vlja­va na­gra­de raz­li­či­to. U po­čet­ku, dok ih ne­ma, kao mlad on ih pri­lič­no pre­zi­re, pa ka­da poč­ne da ih do­bi­ja, po­no­si se nji­ma, one mu da­ju si­gur­nost, ne­ko me­sto na rej­ting li­sti. Ka­da je zreo glu­mac, do­bi­ja na­gra­de za ži­vot­no de­lo… to sve ide jed­no za dru­gim. Me­đu­tim, moj ge­ne­ral­ni stav, ono što sam iz­vu­kao kao naj­ko­ri­sni­je, je­ste spo­zna­ja da su na­gra­de naj­ka­lo­rič­ni­ja hra­na za su­je­tu. Na­hra­niš su­je­tu na­gra­da­ma, ona se uspa­va, a ti osva­neš kao slo­bo­dan čo­vek na pu­tu spo­zna­je ne­kih pra­vih vred­no­sti. To je je­di­na i su­štin­ski naj­ve­ća ko­rist od na­gra­da, po me­ni, tvr­di Jan­ke­tić.


Komentari1
da10c
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Sasa Trajkovic
Zaslužena nagrada ovom velikom glumcu doajenu našeg teatra koji je svojim raskošnim talentom i u pozorištu, serijama, filmu obeležio jedno vreme i jednu zemlju koje više nema. Ovakvi ljudi zaslužuju još za života pažnju i privilegije a ne da ih se setimo tek kada nas napuste i zauvek siđu sa scene.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja