Te 1925. go­di­ne Džordž Ber­nard Šo do­bio je No­be­lo­vu na­gra­du za knji­žev­nost, Fred Vo­ler pa­ten­ti­rao je ski­je na vo­di, Hi­tler je ob­ja­vio „Majn kampf”, a Kra­lje­vi­nu Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca po­tre­sa­la je „afe­ra tr­go­vi­ne be­lim ro­bljem”.

Naj­sta­ri­ji za­nat ta­da je bio le­ga­lan. Jav­ne ku­će u Za­gre­bu po­slo­va­le su od­lič­no. Grad­ska vlast je iz­da­va­la li­cen­ce vla­sni­ca­ma bor­de­la „za uslu­žnu de­lat­nost lič­nog za­do­volj­stva”, na osno­vu pro­pi­sa ko­ji se zvao „Blu­di­li­šni pra­vil­nik”. Vla­snik blu­di­li­šta mo­gla je bi­ti sa­mo žen­ska oso­ba sta­ri­ja od 30 go­di­na, a pro­sti­tut­ke ni­su sme­le bi­ti mla­đe od 17 go­di­na.

Do­zvo­lu za rad mo­gle su do­bi­ti sa­mo ako oba­ve zdrav­stve­ni pre­gled, a grad­skim vla­sti­ma mo­ra­le su da pre­da­ju lič­na do­ku­men­ta. 

Pro­pi­si su kr­še­ni i Za­greb je s vre­me­nom po­stao ste­ci­šte tr­go­va­ca be­lim ro­bljem. Pred Kra­ljev­ski ko­tar­ski sud u Za­gre­bu iz­ve­de­ni su 1925. go­di­ne Ma­rin­ko R. i De­zi­der H., okri­vlje­ni za pre­kr­šaj „svod­stva”, od­no­sno pod­vo­đe­nja. Bra­nio ih je advo­kat Sve­to­zar Iv­ko­vić. 

„Bi­je­le ro­bi­nji­ce u po­li­cij­skom pri­tvo­ru”, „Skan­da­lo­zna afe­ra ko­ja je uz­bu­ni­la ne sa­mo na­šu jav­nost već i ino­stran­stvo”, „Ve­li­ka afe­ra u ko­joj je li­fe­ro­va­no se­dam de­vo­ja­ka iz­me­đu 15 i 16 go­di­na”, „Be­le ro­bi­nji­ce u pri­tvo­ru”, pi­sa­lo je u iz­ve­šta­ji­ma za­gre­bač­kih dnev­nih li­sto­va za vre­me sud­ske ras­pra­ve. 

– Ni­sam ja „bi­je­la ro­bi­nji­ca”. Pri­zna­jem da sam svo­je­volj­no oti­šla u blu­di­li­šte, ali da me vla­snik ni­je hteo pri­mi­ti, jer sam mu iz­gle­da­la pre­mla­da. Oti­šla sam u svo­je rod­no me­sto i do­bi­la do­mov­ni­cu u ko­joj je na­pi­sa­no da sam go­di­nu da­na sta­ri­ja. Na­ža­lost, za­ba­da­va sam da­la no­vac za fal­si­fi­ko­va­nu do­mov­ni­cu, jer čim me je li­ječ­nik pre­gle­dao pro­na­šao je da sam za­ra­že­na i po­slao me u bol­ni­cu – re­kla je An­ka pred su­dom.

Jed­na po jed­na, de­voj­ke su sve­do­či­le pred sud­skim ve­ćem, a sva­koj od njih advo­kat Iv­ko­vić je po­sta­vio isto pi­ta­nje: „Da li ste vi bi­je­la ro­bi­nji­ca?”

– To što sam bi­la vi­še od go­di­nu da­na u jav­noj ku­ći ni­je do­sta da bu­dem bi­je­la ro­bi­nji­ca. Pi­sa­la sam i vla­sni­ku jav­ne ku­će u Spli­tu i mo­li­la ga da me pri­mi kao blud­ni­cu – re­kla je Ma­ri­ja S.

– Mo­lim vas, go­spo­di­ne, ka­ko vi me­ni mo­že­te re­ći da sam stvar? Ja ću vas zbog to­ga tu­ži­ti su­du. Svo­je­volj­no sam oti­šla u jav­nu ku­ću. Ta­mo sam vr­lo le­po za­ra­di­la za šest me­se­ci, na­ku­po­va­la le­pih ha­lji­na i još ušte­de­la de­set hi­lja­da di­na­ra – re­kla je Ju­sta S.

– Ja ću opet oti­ći u blu­di­li­šte čim bu­dem pu­šte­na na slo­bo­du – re­kla je su­di­ja­ma Sla­vi­ca H.

Advo­kat Iv­ko­vić je is­ti­cao da za­kon ne po­zna­je tr­go­vi­nu lju­di­ma kao kri­vič­no de­lo. De­talj­no je obra­zla­gao šta zna­či „svod­stvo”, tvr­de­ći da Ka­zne­ni za­kon ni­je pre­ci­zno od­re­dio taj po­jam.

– Pod „svod­stvom” se u sva­ki­da­šnjem go­vo­ru pod­ra­zu­me­va po­ma­ga­nje blud­no­sti po­sre­do­va­njem ili pru­ža­njem pri­li­ke za istu, pri če­mu se pod blud­no­šću sma­tra ne sa­mo van­brač­ni pri­leg ne­go i sva­ka dru­ga vr­sta blu­da. Pre­ma sta­vu beč­kog su­da, svod­stvo zna­či pru­ža­ti oso­ba­ma raz­li­či­tog po­la po­moć da za­do­vo­lje svo­ju strast – go­vo­rio je advo­kat .

Nje­go­vi kli­jen­ti, tvr­dio je, ne mo­gu bi­ti za to okri­vlje­ni, jer su oni u Za­gre­bu sa­mo pre­u­zi­ma­li de­voj­ke ko­je su nji­ma bi­le po­sla­ne za blu­di­li­šta u Sr­bi­ji. Pri to­me Ma­rin­ko R. ni­je bio vla­snik jav­ne ku­će, već nje­go­va su­pru­ga, ko­ja dr­ži ku­ple­raj u Ze­mu­nu i ko­ja za to ima ured­nu do­zvo­lu, a sve što je do­zvo­lje­no ne mo­že bi­ti isto­vre­me­no i za­bra­nje­no, na­gla­sio je advo­kat. 

– Štam­pa je ži­go­sa­la mo­je kli­jen­te kao naj­ve­će ne­pri­ja­te­lje mo­ra­la, pa za­to mo­ram re­ći da se štam­pa ne sla­že sa mi­šlje­njem jav­nih vla­sti. Jer, dr­žav­na vlast iz­da­je kon­ce­si­ju za dr­ža­nje jav­ne ku­će i na­pla­ću­je tak­su. Pa mo­že li, slav­ni su­de, bi­ti ne­mo­ra­lan po­sao od ko­ga dr­ža­va pri­ma po­rez? – upi­tao je Iv­ko­vić.

Za­tim je ka­zao da je „je­dan grad u Voj­vo­di­ni od­re­dio vla­sti­to ze­mlji­šte na pe­ri­fe­ri­ji gde mo­ra­ju bi­ti sme­šte­ne jav­ne ku­će”.

– Kao do­kaz da ima do­bro mi­šlje­nje o vla­sni­ci­ma jav­nih ku­ća, grad je od­re­dio za jed­no ka­ta­stral­no ju­tro mi­ni­mal­nu ce­nu od 250.000 dok pri­vat­na ze­mlji­šta ove ve­li­či­ne na istom me­stu ne sto­je ni 50.000 di­na­ra. Pa mo­že li bi­ti ne­mo­ra­lan po­sao za ko­ji Mi­ni­star­stvo unu­tra­šnjih dje­la po­tvr­đu­je pro­daj­nu ce­nu grad­skog ze­mlji­šta na pe­ri­fe­ri­ji mi­ni­mal­nim iz­no­som od 250.000 po ka­ta­stral­nom ju­tru? Ne mo­že, slav­ni su­de – re­kao je advo­kat Iv­ko­vić na kra­ju svo­je za­vr­šne re­či pred Kra­ljev­skim ko­tar­skim su­dom u Za­gre­bu. 

Ipak, sud je osu­dio Ma­rin­ka na dva me­se­ca a De­zi­de­ra na šest ne­de­lja za­tvo­ra. 

U ovoj afe­ri bi­lo je osu­đe­no još 14 oso­ba, na vi­še­me­seč­ne ka­zne za­tvo­ra.

Tek 1934. go­di­ne, Za­ko­nom o su­zbi­ja­nju pol­nih bo­le­sti, pro­sti­tu­ci­ja je za­bra­nje­na u Kra­lje­vi­ni Ju­go­sla­vi­ji.

Dok­tor pra­va i no­vi­nar

Advo­kat Sve­to­zar Iv­ko­vić (1891, Srem­ska Mi­tro­vi­ca – 1973, Za­greb) po­stao je dok­tor prav­nih na­u­ka sa 22 go­di­ne, a ba­vio se i no­vi­nar­stvom u za­gre­bač­kom „Sr­bo­bra­nu”. Bio je pred­sed­nik Dru­štva od­vjet­ni­ka Hr­vat­ske, pot­pred­sed­nik Advo­kat­ske ko­mo­re u Za­gre­bu i uče­stvo­vao u osni­va­nju Sa­ve­za advo­kat­skih ko­mo­ra Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je 1930. go­di­ne u Be­o­gra­du. Iz­bi­ja­njem ra­ta na­pu­šta Za­greb, a ita­li­jan­ske vla­sti ga iz Dal­ma­ci­je in­ter­ni­ra­ju na Kor­ču­lu. Nje­go­va za­vr­šna reč u afe­ri tr­go­vi­ne be­lim ro­bljem iz 1925. go­di­ne uvr­šte­na je me­đu naj­bo­lje advo­kat­ske go­vo­re u knji­zi „Ve­li­ke advo­kat­ske od­bra­ne” či­ji je autor Oli­ver Injac is­tra­žio slu­ča­je­ve i iz vre­me­na pre Dru­gog svet­skog ra­ta.