- Glogovac, pravo na suze
utorak, 14.08.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 21:03

Glogovac, pravo na suze

Odlazak velikih umetnika, posebno onih koji su bili bliski publici, po pravilu izaziva spontano i iznutra podstaknuto integrisanje zajednice
Autor: Aleksandra Pavićević*nedelja, 11.02.2018. u 22:00
(Фото Жељко Јовановић)

Posmrtni govori i veličanja nisu potrebni mrtvima. Oni su se otisnuli od zaglušujućeg zemaljskog žamora i krenuli tihim, intimnim putem večnosti. Posmrtni govori potrebni su živima koji u danima nakon tragičnog gubitka intenzivno izgovaraju ime pokojnika ne bi li oživeli njegovovo prisustvo, opredmetili sećanja, ovekovečili trenutke koje su s njim podelili. Time pretnja zaborava biva privremeno okovana izvan granica svetog vremena koje počinje smrću, a traje onoliko koliko i intenzivno žaljenje. Ipak, koliko god se grčevito držali za ono što je pokojnik predstavljao u našim životima, žaljenje postepeno i neminovno biva ublaženo svakodnevicom, a ova počiva na paroli da život teče dalje!

Prva reakcija javnosti na vest o smrti srpskog glumca Nebojše Glogovca bila je slična nekom instinktivnom, gotovo primordijalnom muku pred užasom ljudske sudbine.

Međutim, nakon toga, čini se da gotovo nije bilo njegovog poštovaoca koji se na filmskim internet platformama nije podsetio omiljenih filmova u kojima je Glogovac maestralno odigrao neku od svojih uloga. Mnogi su se tešili beskonačnim premotavanjem lucidnih i duhovitih replika iz filma „Munje” ili „Kad porastem biću Kengur”, oni sentimentalniji su svoje suze opravdavali potresnim scenama iz „Ubistva sa predumišljajem”, „Nebeske udice” ili „Bureta baruta”, pozorišni sladokusci su evocirali uspomene na kultne predstave „Hadersfild” i „Šine”, svi smo se sećali veličanstvene glumačke transformacije u „Ustavu Republike Hrvatske”... Neki su se možda i sakrivali da bi plakali, jer odakle tolika tuga za onim koga nismo lično poznavali? Ali, zar ga nismo lično poznavali?

Smrti javnih ličnosti gotovo su uvek povod za kolektivno žaljenje i aktiviranje različitih tehnika kolektivnog sećanja. One su mesto kolektivne katarze bola i straha, ali često i mesto na kome se arhetipski obrasci ritualnog ponašanja koriste samo kao paravan za promociju različitih ideja koje su u manje ili više u posrednoj vezi sa pokojnikom. Poruka ovakvih kolektivnih rituala retko je poruka ljubavi, a mnogo češće neka vrsta „ratnog pokliča” koji poziva na opstanak, nastavak, borbu, pobedu... kao da se smrt može konačno pobediti!?

Međutim, ovo se uglavnom ne odnosi na umetnike. Njihova moć da se poistovete sa svojim delom, čini ih nesmestivim u uske okvire aktuelnog i efemernog. Odlazak velikih umetnika, posebno onih koji su, zahvaljujući svojoj oblasti delanja, bili bliski publici, onih koji su umetnošću postali deo nas, po pravilu izaziva spontano, i iznutra podstaknuto integrisanje zajednice. Ona snagom zajedničkog sećanja i žalosti nastoji da premosti gubitak, da ga nadomesti iskrenom povezanošću sa likom preminulog.

Nebojša Glogovac svakako spada u takve umetnike. Iako ga je većina nas poznavala samo kroz njegove uloge, činjenica je da je svaka ta uloga imala sasvim prepoznatljiv rukopis. Iako je zadatak glumca da, kroz umešno poistovećivanje, publici što vernije predstavi određeni lik, stvar je njegove posebne spretnosti da u odnosu na taj lik zadrži i distancu. Uostalom, ne nosimo li svi mi te likove u sebi i nije li prava umetnost izabrati jedan od njih?! I nije li upravo to uspevao Glogovac – da, kroz idealnu ravnotežu studioznosti i glumačkog zanata, publici otvori dubinsko iskustvo drugosti?! Bilo da se radilo o Gadnom, Ivanu, Kaji, Panduru, Vjeki Kralju, o bilo kom liku koji je igrao, njegova igra je donosila istovremeno i emotivnu ispunjenost i katarzu usled iskustva koje smo preživljavali s njim i zahvaljujući njemu. Njegova igra omogućavala nam je da mnogolikost ljudske duše prepoznamo i u sebi i da, nakon svega, ipak ostanemo svesni da je izbor u  našim rukama. A izbor je obavezujući etički čin, koji treba da rezultira dobrotom, lepotom i jednostavnošću, koje su zračile ispod i iznad svih likova koje je tumačio Nebojša Glogovac. Odatle bliskost, odatle kolektivna tuga, odatle i suze.

Prvi put sam ga upoznala pre mnogo godina kada je s mojim ocem, Božidarom Pavićevićem Longom, radio neku predstavu u Pančevačkom pozorištu. Nakon toga, upoznali smo se još nekoliko puta posle nekih beogradskih premijera u atmosferi gužve i polupraznične gungule u kojoj uglavnom niko ne prepoznaje nikog i niko izistinski ne upoznaje nikog. Viđala sam ga povremeno i u bašti kafića „Krojač”, na dnu Francuske ulice. Često je sedeo sam, posmatrao prolaznike i delovao kao da u tome uživa. Znajući koliko drži do privatnog prostora, nikada mu nisam prišla. A povremeno sam želela. Želela sam, zapravo, da mu kao neka šiparica, usplahirena zbog prilike da se uživo obrati svojoj glumačkoj ikoni, priđem i kažem: „Glogovac, ti si car!” Sada mi je žao što to nisam uradila, mada to ne bi ništa promenilo. To je samo moje sećanje kojim želim da ga otrgnem od zaborava. I bez toga, on je bio car. Bio je gospodar glumačke igre i suvereni vladar scene  za koju je živeo i na kojoj je proživeo mnoge naše ljubavi, strasti, strahove, nadanja...mnoge naše drugosti i mnoge naše izbore.

*naučni savetnik u Etnografskom muzeju SANU


Komentari11
a85c4
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

DB
Neka je ovom velikanu večna slava i hvala što je makar i tako kratko postojao. I kako reče Mika Antić : " I najzad: tako je dobro što nismo samo trave, što talasanja svoja nijednom vetru ne damo, već smo zvezde što sjajem sve nebo okrvave željne da budu sunce makar trenutak samo. " A on je bio Sunce nama koji volimo umetnost ...
Sonja
Draga Politiko, postovana Aleksandra, hvala Vam za divan, dubok, smislen, pismen i nadasve emotivan tekst koji otvara oci, lijeci dusu i ljudsko srce nikad ne zatvara. Ovim ste, usudim se reci, napravili i znacajan naucni doprinos, objasnivsi ko smo i sta smo, i zasto smo. Tebi, dragi i postovani Nebojsa, malo li je HVALA za svu drugost, sopstvo, sebstvo i bliskost.
Slavica Krulj
Na zemlji si svoj zadatak obavio, putuj... Putuj u večni život i novu scenu. Samo Bog zna večnu tajnu tog pozorišta...
Milutin
'Kovanje u Zvezde', za jednog NebojsuGlogovca i nije teska stvar jer je njegov talenat neprikosnoven! U svim nekrolozima koji mu se, sa punim pravom, dive kao polu-bogu, srpskog i balkanskog glumista, mi onako zadrto, kao sto umemo, izostavljamo gresnog Nebojsu Glogovca, coveka, nesavrsenog kao i svi mi. Niko da uoci i prozove cinjenicu da je Nebojsa umro od raka pluca, da je bio na 'paklici dnevno' jos od studentskih dana i kao vrhunac istinskog cinizma, tu je i gornja slika uz tekst u kojoj je nas glumacki bard uvijen u pramenove sopstvenog duvanskog dima. Ako je voleo nas i svoju porodicu kao sto je voleo glumu ili sebe, ... zar nije mogao da izadje na kraj sa svojim problemom i obezbedi nam decenije uzivanja u svojim novim ulogama, dajuci toliko potrebnu snagu i talenat srpskoj filmskoj i pozorisnoj umetnosti? O njegovoj porodici da i ne govorimo ...
ana lalic
@bojan stankovi. Microcarcinom pluca ili tkz small cell carcinom je najagresivnija forma carcinoma pluca i gotovo iskljucivo napada pusace, bas Kao I skvamozni tip adenocarcinom pluca je najcesci tip kod nepusaca I obicno je mnogo manje agresivan.
Preporučujem 5
Dragutin
@Бојан Станковић A medju nepusacima uglavnom obolevaju od sekundarnog dima oni koji zive u kuci sa pusacima, ili koji su na svom radnom mestu izlozeni duvanskom dimu po 7-8 sati dnevno. Cisto da ne bude zabune, uzrocna veza izmedju pusenja i izlozenosti duvanskom dimu, i karcinoma pluca je utvrdjena uzrocno-posledicno onoliko koliko nauka tako nesto moze da dokaze. Nikada nista nije 100% izvesno, sto je nasim ljudima dovoljno da odustanu od svih vrsta prevencije i zdravog nacina zivota koji su produzili zivotni vek ponajvise u poslednjih 100 godina.
Preporučujem 6
Prikaži još odgovora
Milica
Tuga za dragom osobom. Dokaz da smo ljudi.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja