petak, 25.05.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 16:34
FENOMENI: KOCKANjE

Za bogate igra, za uboge – nada

Ono što je koliko juče bilo zabranjeno, čak i strogo kažnjivo, ako se obavlja „u vidu zanata”, ušlo je na velika vrata u našu svakodnevicu
Autor: Miloš Lazićsreda, 14.02.2018. u 08:15
(Фото Лука Вулетић)

Ta priča je toliko neverovatna, da bi mogla biti i istinita. Po njoj, u nekom kazinu u nemačkom gradu Visbadenu, do 2014. godine nalazila se tabla na kojoj je pisalo: „Ovoj kockarnici F. M. Dostojevski ostao je dužan...”, sa iznosom koji je, navodno, odgovarao sumi od 240.000 evra. Tvrdnja nije bila potkrepljena priznanicom ili potpisanom menicom.

Da li je vlasnik želeo da se reklamira ugledom gostiju ili da slavnog ruskog i svetskog pisca izvrgne ruglu, ne zna se, ali tada je na teren istrčao Roman Abramovič, nekada gubernator Čukutske oblasti i jedan od prvih ruskih milijardera, vlasnik britanskog fudbalskog kluba „Čelzi” i isplatio dug Fjodora Mihajloviča do poslednjeg centa. Svoj čin je propratio rečima: „Dostojevski nikom ništa nije dužan. Naprotiv. Skinite tu sramnu tablu!”

Grad ruleta

U prilog uverenju da je ova priča istinita je i kratak roman „Kockar” napisan u Baden-Badenu, čiju je radnju slavni pisac smestio u izmaštani gradić Ruletenburg (Grad ruleta). Ali, nije svako Dostojevski, niti mu nad čašću, makar i sa zadrškom, bdije Roman Abramovič. Ne u Srbiji.

Još samo jednom
Jedan od važnih programa beogradske Specijalne bolnice za bolesti zavisnosti odnosi se na kockanje, koje je smešteno u istu ravan sa zavisnošću od droge ili alkohola. Da bi ionako neizvesno lečenje bilo koliko-toliko uspešno, neophodno je da pacijent zna da je reč o bolesti, da bude svestan da je bolestan i da izražava iskrenu želju da se leči.
Međutim, dok narkomani i alkoholičari znaju da njihova zavisnost vodi u ništavilo, kockar na kraju puta vidi nadu. Najčešće nadu da će, s još jednom partijom, obrtanjem točka ruleta ili opkladom, sve vratiti u prvobitno stanje. I zbog toga su kockari najteži pacijenti, pa bi u terapiju svakako trebalo uvesti i obavezno čitanje romana „Kockar” Dostojevskog. Ne može da škodi.

Tek kada je stara beogradska kafana „Zora” u Makedonskoj ulici, posle višegodišnjeg preuređivanja, ponovo otvorila svoje dveri, ali kao kockarnica, svakom je postalo jasno da je đavo konačno došao po svoje. Zazvonio je alarm da nas upozori da će se novo doba odraziti ne samo na pojedinačne novčanike, već i na kolektivnu svest.

Jer, ono što je koliko juče bilo zabranjeno, čak i strogo kažnjivo, ako se obavlja „u vidu zanata”, ušlo je na velika vrata u našu svakodnevicu. Tačno je da je led probijen mnogo pre toga s kazinima otvorenim u hotelima „Metropol”, „Mažestik” i „Slavija”, ali se u njih, bar zvanično, moglo ući samo sa stranim pasošem.

Trebalo je da prođe nekoliko godina da se u taj unosan posao uključe i domaći „dobročinitelji”, oni koji su vrlo dobro znali da je kocka bogatima samo igra, dok je za uboge najčešće jedina nada. A poslovni duh je nalagao da se okrenu ovim drugim, jer bilo ih je više.

Počelo je skromno, s nimalo bezazlenim „zlot mašinama” i aparatima za videopoker koji su osvitali u kafićima. Kafedžije su ih lakomo primale „pod kiriju”, a najčešće za mizernu nadoknadu, računajući da će tom „novom ponudom” povećati promet radnje. Ali, otkrili su da klijenti više novca ostavljaju aparatu za kocku nego šanku, pa je i ortakluk „pukao”. Ili je neko od njih dočuo da se ti aparati unapred programiraju koliki će deo uloženog novca vratiti zajapurenim igračima, a koliko će progutati i sačuvati za gazdu. Džentlmenski sporazum je nalagao je da to bude u odnosu 60 prema 40 odsto u korist igrača, ali nedostatak kontrole doveo je do toga da su igrači mogli računati na pet do deset odsto „povraćaja”... i jedino ako ih potera luda sreća.

Pošten karte ne igra
Poznati beogradski kockar je svojevremeno, kada je to bilo u modi, skicirao svoj budući porodični grb. Zamislio ga je kao krst na zaobljenom štitu, ali umesto ocila, u praznim poljima bile bi nanizane oznake za boje igraćih karata: herc, tref, pik i karo. Ispod, na izuvijanoj traci na kojoj se obično nađe porodični ili moto viteškog reda, pisalo bi:  „Pošten karte ne igra”.

Aparati za kocku skrasili su se potom u specijalizovanim klubovima čednog naziva „igraonice”. I ta mimikrija je bila kratkog daha, jer su na scenu stupile – sportske kladionice.

Tek tada je nastala pomama, a zbog poznate činjenice da kod nas svaki drugi muškarac veruje da može da bude selektor fudbalske reprezentacije. Uz to, klađenje se ovde nikad nije doživljavalo kao kocka, tim pre što je opklada na sportske rezultate od učesnika zahtevala bar solidno poznavanje problematike. Ta iluzija još traje, pa kladionice niču kao kukurek posle kiše. Istina je da se određivanjem kvota (koeficijenata dobitka ako se pogode rezultati) čak i za najbezazlenije utakmice, ili za takozvane „ziherice”, bave neki od najvećih i basnoslovno plaćenih matematičara i programera. I ne u Srbiji, već na skrivenim lokacijama u inostranstvu. Zato će mnogi spasti na prosjački štap, i upropastiti ne samo sopstveni, nego i živote svojih potomaka.

Zbog ajnca u logor na Banjicu

Deda potpisnika ovih redova zaglavio je krajem 1942. godine u logoru na Banjici, a zamalo i pred streljačkim strojem, jer je usred hotela „Kasina” isprebijao dvojicu bugarskih podoficira uhvativši ih da kradu na ajncu. Spasilo ga je znanje nemačkog jezika, i poznanstvo sa izvesnim nemačkim oficirom koji je, takođe, bio stalni gost istog kockarskog kruga. Još ima živih svedoka koji mogu da potvrde da je narodna milicija nekada po kafanama hapsila i privodila bezazlene igrače preferansa ili tablaneta, čak i domina, ako bi posumnjala da se kockaju makar i u cigarete. 


Komentari6
ae7af
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Petar V. Terzic
Kada covekom ovlada strast kockara onda mu se veoma tesko, u nekim slucajevima i nemoguce, oteti iz zacaranog kruga losih navika. Ako se kockar na vreme trgne, pa sam ili uz strucnu pomoc odlucno krene novim putem, izbeci ce zamku jedne od najtezih i gotovo neizlecivih zavisnosti. Dostojevski je to divno opisao u svom romanu "Kockar". Njegov uticaja na svetsku knjizevnu, naucno-filozofsku, religijsku i umetnicku misao i produkciju, donekle moze da ilustruje i ovaj Ajnstajnov zakljucak: " Vise sam naucio od Dostojevskog i Mocarta, nego od mnogih svetskih fizicara, matematicara i filozofa". Za svoje lucidne "misaone eksperimente" Ajnstajn je inspiraciju nalazio u viseslojnoj galeriji najrazlicitih likova koje je na svojevrstan nacin sistematski gradio Dostojevski, kao i u polifonijskoj Mocartovoj muzici, sto mu je omogucilo da na holisticki nacin - naucno-filozofski, religijski i umetnicki pronikne u tajanstveni svet: determinizma, "kosmicke religije" i objektivne fizicke realnosti.
zoran stokic
Primer neempirijskog iskaza dao je i Dostojevski kada je napisao da "ako nema Boga /autoriteta/ sve je dozvoljeno" (pa će nastati haos) , da je on u zaključivanju poštovao empiriju uvideo bi da društvena praksa u Švedskoj, Holandiji, Danskoj... opovrgava njegovu metafizičku ideju. Vekovima u tim zemljama prilagođavanje ciljeva jednog čoveka ciljevima drugih ljudi čini osnovu za izgradnju njihovog duštvenog vaspitanja. Građani su tu odavno shvatili da moralna pravila nisu apsolutne božije istine, nego da su voljne prirode, da su stvar konvencije. Ne u božijim, već u njihovim rukama bila je njihova sociološka evolucija. Etika odgovornosti, u kojoj se više nisu mešali vrednosni i saznajni sudovi, stvorila je građanske zakone utemeljene na empirijskim činjenicama života i zato su to danas zemlje u kojima je život najhumaniji i sa najmanje "kockara"! A najnehumaniji je tamo gde vlada etika "ličnog uverenja" i gde se ne pravi razlika između vrednosti i saznanja.
Preporučujem 0
Dragan Pik-lon
Tacna je izreka -Ko nema srece u ljubavi ima u kocki i obrnuto!Kocku je teze leciti od drugih zavisnosti kao sto su alhohol ili droga.Kocka je najcesce u kombinaciji sa obe ove zavisnosti.Covek koji se kocka je vreme bukvalno poistovetio sa novcem.To jest za njega sat vremena ne traje 60 minuta nego onoliko koliko jos ima novca(benzina) kod sebe,da ostane za kockarskim stolom ili aparatom.To moze da bude od 20 do milion Evra.Oni koji se kockaju svojim novcem ne premasujuci svoj budzet lakse se iscupaju iz ovog poroka.No u medjuvremenu uniste sve bliznje oko sebe.Bogati se mnogo manje kockaju od sirotinje.Inace ne bi imali to sto poseduju.Najbogatiji su oni ljudi koji su zadovoljni sa onim sto poseduju.Ti se nikad ne kockaju!Mi ovde na krajnjem zapadu zapada smo se pre 3 i vise decenije strategijski kockali da bi preziveli.Narocito mi ilegalci.Zavezali bi kovanicu nevidljivom strunom i ubacali u automat u ritmu muzike,kad barmer ne gleda.Tako bi neradjali 200 punata i trazili isplatu!!!
Goran
Odličan tekst i pohvale autoru. Dotakli ste se ozbiljnog problema na veoma interesantan način uz osvrt na zanimljive činjenice.
Горан
Одличан текст,реална слика .Похвале аутору.Надам се да ће посужити као повод да се јаве стручњаци,политичари ,психолози...са предлозима шта даље чинити за оздрављење нације.
zoran stokic
Čuj kockarnice su problem? Da nije tragično bilo bi komično, zašto? Politika je juče objavila tekst o Ardzibaldu Rajsu koji nas je pre 100 god upozorio da "moramo da se menjamo" da bi preživeli. Evo samo jedan primer od juče: bio manji saobraćajni udes i dva vozača se sporečkaju...posle sat dva jedan od vozača nađe kuću onog drugog i ubije ga u dvorištu! E sad treba znati kako je umro i sam Rajs. Imao je kuću kod gospodarske mehane u Beogradu i zbog međe ga istukao komšija od povreda te tuče Ardzibald je umro... Svaki dan imate na stotine ovakvih primera u nas. Vidite ovde je "život" vekovima LUTRIJA. Život na KOCKI. Sve to ima korene u tzv primarnim elemntima kulturne matrice jednog društva. Ali svi mi koji smo na to ukazivali smo evo već tri decenije "izdajnici"...
Preporučujem 1

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja