utorak, 13.04.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
četvrtak, 15.02.2018. u 22:00 Bran­ka Bo­ga­vac

Diras u kostimu bola

Filmom „Bol”, po romanu čuvene francuske književnice, reditelj Emanuel Finkel je pokazao da se literatura i film mogu savršeno slagati, što potvrđuju i jednoglasne pozitivne kritike
Ме­ла­ни Ти­је­ри (Фо­то ви­ки­ме­и­ја/Жорж Би­јар)

Spe­ci­jal­no za Po­li­ti­ku
Pa­riz – Film Ema­nu­e­la Fin­ke­la „Bol“, adap­ta­ci­ja isto­i­me­nog ro­ma­na Mar­ge­rit Di­ras, iza­zvao je to­li­ko odu­še­vlje­nje u Fran­cu­skoj da su se de­se­ti­ne va­žnih me­di­ja, od pi­sa­nih do elek­tron­skih, ve­o­ma po­hval­no ogla­si­li. Film se pri­ka­zu­je u vi­še od tri sto­ti­ne sa­la u ce­loj ze­mlji, a kri­ti­ke su jed­no­gla­sne, što je ve­o­ma re­dak slu­čaj. Ta­ko­đe se ret­ko de­ša­va da evrop­ski fil­mo­vi kon­ku­ri­šu bo­ga­toj ame­rič­koj pro­duk­ci­ji, ali ovo­ga pu­ta fran­cu­sko-bel­gij­ski „Bol“ ih je nad­vi­sio. To se mo­že pro­tu­ma­či­ti či­nje­ni­com da se fran­cu­ska pu­bli­ka uže­le­la svo­je ve­li­ke knji­žev­ni­ce, ko­ja je osta­vi­la ta­kvo in­te­lek­tu­al­no na­sle­đe da će uvek bi­ti ak­tu­el­na i da će joj se uvek vra­ća­ti, kao i ti­me da se film po­ja­vio u naj­po­god­ni­jem tre­nut­ku. 

Re­di­telj Ema­nu­el Fin­kel je ma­e­stral­no adap­ti­rao tekst Di­ra­so­ve i na­pra­vio va­žan film o Fran­cu­skoj i nje­noj isto­ri­ji, fo­ku­si­ra­ju­ći se na Po­kret ot­po­ra i se­ća­nje.

„Bol“ Di­ra­so­ve je auto­bi­o­graf­ski ro­man u vi­du dnev­ni­ka ko­ji je vo­di­la za vre­me ra­ta i u ko­me je opi­sa­la hap­še­nje i de­por­ta­ci­ju svog mu­ža Ro­be­ra Al­te­ma, čla­na Po­kre­ta ot­po­ra, in­ter­ni­ra­nog u lo­gor. U tek­stu je urav­no­te­žen od­nos fik­ci­je i auto­bi­o­graf­skog. Taj deo iz ži­vo­ta slav­ne knji­žev­ni­ce ka­da ona če­ka po­vra­tak iz lo­go­ra ta­da­šnjeg mu­ža, po­kla­pa se sa sud­bi­nom že­na ko­je su osu­đe­ne na du­go i ne­iz­ve­sno če­ka­nje. U fil­mu je pri­ka­za­no vre­me uoči oslo­bo­đe­nja i na­kon nje­ga („rat ni­je pre­sta­jao da se za­vr­ša­va”), po­vra­tak u re­al­nost, ot­kri­će raz­me­ra ne­mač­kih zlo­či­na, po­vra­tak pre­ži­ve­lih ro­bi­ja­ša iz lo­go­ra… 

Dok je još Fran­cu­ska bi­la pod ne­mač­kom oku­pa­ci­jom (ju­na 1944. go­di­ne), Mar­ge­rit (tu­ma­či je Me­la­ni Ti­je­ri) očaj­na, oče­ku­je ve­sti od svog mu­ža. Ona je i lju­bav­ni­ca Ma­sko­la Di­o­ni­zi­sa (Ben­ža­men Bi­o­le), pri­ja­te­lja svog mu­ža. Mu­či je pi­ta­nje ka­ko da sa­zna ne­što o mu­žu. U tu svr­hu re­di­telj je ko­ri­stio i dru­gu nje­nu pri­ču o to­me ka­ko se su­pru­ga, da bi po­mo­gla svom mu­žu, pre­pu­sti­la sum­nji­vim su­sre­ti­ma s od­vrat­nim agen­tom Ge­sta­poa, ko­ga sjaj­no igra Be­noa Ma­ži­mel. On je za­lju­bljen u nju, vo­li nje­ne knji­ge, ona mi­sli da ga je pri­do­bi­la. Ali ka­da joj u jed­nom tre­nut­ku agent po­ka­zu­je fo­to­gra­fi­ju Fran­soa Mi­te­ra­na, ona se pra­vi da ga ne po­zna­je. Ta­da je shva­ti­la da se on njo­me slu­ži da iz­da osta­le čla­no­ve ot­po­ra, i uda­lju­je se od nje­ga i vra­ća iš­če­ki­va­nju. 

Glav­ni adut „Bo­la“ u film­skoj ver­zi­ji je glu­mi­ca Me­la­ni Ti­je­ri ko­ju je Fin­kel iza­brao da igra ve­li­ku da­mu fran­cu­ske knji­žev­no­sti, mla­du Di­ra­so­vu. Krup­ni pla­no­vi nje­nog li­ca su tu da po­sred­stvom nje­ga či­ta­mo, kao u knji­zi iz ko­je se la­ko pre­po­zna­ju mo­no­lo­zi, na­pi­sa­ni sa sna­gom i ne­mi­lo­srd­no­šću, ko­ji su lajt­mo­tiv fil­ma. Oni se ču­ju u off-u. Kri­ti­ka je is­ta­kla da glu­mi­ca ni­ma­lo ne po­ku­ša­va da imi­ti­ra mo­del, Di­ra­so­vu, da bi se pre­po­zna­la spi­sa­te­lji­ca, ne­go da ova­plo­ću­je že­nu ko­ja če­ka svo­ga mu­ža. To či­ni, oce­nju­je kri­ti­ka, sa ve­li­kom dram­skom sna­gom, spe­ci­fič­nim ki­ne­ma­to­graf­skim je­zi­kom, ostva­ru­ju­ći ta­ko pra­vo umet­nič­ko de­lo. 

Iako su bol i če­ka­nje osnov­na nit fil­ma, uz pri­ču ti­pič­no di­ra­sov­sku o ver­no­sti i iskre­noj pat­nji zbog lju­ba­vi, u fil­mu, kao i u knji­zi i u ži­vo­tu, ona vo­li dru­gog, Di­o­ni­zi­sa, sa ko­jim će po­sle ra­ta ima­ti i de­te. Raz­di­ru je sum­nje, ali i kri­vi­ca. Sa stra­hom za­mi­šlja po­vra­tak mu­ža, pu­ši ci­ga­re­tu za ci­ga­re­tom, stal­no na ivi­ci iz­me­đu ži­vo­ta i smr­ti, sni­ma­na u sta­nju ne­kog po­lu­sna, u ko­me po­ne­kad vi­di sa­mu se­be ka­ko ho­da i ner­vo­zno če­ka. To udva­ja­nje je po­seb­no va­žan i uspe­šan deo re­di­telj­skog pri­stu­pa, ko­ji pro­me­nu nje­nog ras­po­lo­že­nja pra­ti am­bi­jen­tal­nom sve­tlo­šću. Za­ni­mljiv je i de­talj sa sjaj­nim ko­sti­mi­ma kroz ko­je se pra­ti du­bi­na nje­nih ras­po­lo­že­nja, ali i sva­ki put pri­la­go­đe­nim sa­mim si­tu­a­ci­ja­ma. Kroz ceo film je ona bez šmin­ke, ali u mo­men­tu oslo­bo­đe­nja ima i cr­ve­nu blu­zu i cr­ve­ni kar­min na usna­ma.

Po­seb­no do­bar i va­žan deo fil­ma je­ste po­sled­nji su­sret u ka­fa­ni agen­ta i knji­žev­ni­ce, gde se vi­di ka­ko strah na­pu­šta jed­nu i pre­la­zi na dru­gu stra­nu. Ose­ća se ne­mač­ki po­raz, iako će upra­vo u tom tre­nut­ku još bi­ti ubi­ja­nja. Ta­da se po­ja­vlju­ju pr­vi za­ro­blje­ni­ci i bek­stvo Ne­ma­ca. Sa­mo spa­sa­va­nje An­tel­ma od­vi­ja se u stra­hu da ne bu­de ubi­jen, kao i da ne umre od sla­bo­sti, jer ga do­no­se kao kr­ho­ti­nu i že­na ne­ma sna­ge da ga vi­di ta­kvog. 

Fin­ke­lov film je fre­ska jed­nog bur­nog i ne­sreć­nog vre­me­na. Kroz ovo jed­no če­ka­nje ose­ća se i vi­di če­ka­nje to­li­kih že­na, od ko­jih ne­ke ni­su do­če­ka­le svo­je mu­že­ve ili de­cu. Jed­na od naj­bo­ljih epi­zo­da u fil­mu ve­za­na je za jed­nu maj­ku, Šu­la­mit Adar, ko­ja upor­no če­ka svo­ju kćer­ku, iako je do­bi­la vest da je umr­la u lo­go­ru. Fin­kel je umeo da pre­ne­se na ekran sna­gu i iskre­nost ka­rak­te­ri­stič­ne za de­lo Di­ra­so­ve, pa se mo­že go­vo­ri­ti o dva ni­voa fil­ma: pr­vi je ja­či­na ose­ća­nja, a dru­gi fan­ta­sti­čan knji­žev­ni duh Mar­ge­rit Di­ras. Ako su ne­ke sce­ne po­ne­kad du­gač­ke ili se po­na­vlja­ju, ako te­ška ose­ća­nja ko­ja pred­sta­vlja i ši­ri mo­gu du­bo­ko da nas uz­ne­mi­re, to zna­či da je re­di­telj upra­vo po­sti­gao cilj. Omo­gu­ćiv­ši da se svet vi­di po­sred­stvom po­gle­da i re­či ve­li­ke knji­žev­ni­ce, on je od „Bo­la“ na­pra­vio bli­sta­vu pri­zmu kroz ko­ju se gle­da svet u ru­še­vi­na­ma i po­ka­zao da se li­te­ra­tu­ra i film mo­gu sa­vr­še­no sla­ga­ti.

Osta­će mo­re, oke­a­ni i či­ta­nje

Na fran­cu­skoj te­le­vi­zi­ji, 1985. go­di­ne, Mar­ge­rit Di­ras je na pi­ta­nje ka­ko vi­di sto­le­će ko­je do­la­zi re­kla: „Mi­slim da će se čo­vek pot­pu­no uto­pi­ti u in­for­ma­ci­ja­ma. U stal­nim in­for­ma­ci­ja­ma o svom te­lu, te­le­snoj sud­bi­ni, o svom zdra­vlju, ži­vo­tu svo­je po­ro­di­ce, o svo­joj pla­ti, o do­ko­li­ci. To ni­je da­le­ko od ko­šma­ra.” Pred­vi­de­la je da će ekra­na bi­ti na sva­kom me­stu, kao i da ni­ko­ga ne­će bi­ti da či­ta, za­to što će svi gle­da­ti te­le­vi­zi­ju… Po njoj, dve­hi­lja­di­tih ne­će bi­ti svr­he da se pu­tu­je, po­što će svet mo­ći da se obi­đe za osam ili pet­na­est da­na. „U pu­to­va­nju po­sto­ji vre­me pu­ta. Ne ra­di se o to­me da se vi­di br­zo, ne­go da se gle­da i ži­vi u isto vre­me.” Ali ni­je vi­de­la sve cr­no: „Ipak će osta­ti mo­re, oke­a­ni i po­tom či­ta­nje. Lju­di će po­no­vo sve to ot­kri­ti. Jed­nog da­na čo­vek će či­ta­ti i sve će se iz po­čet­ka po­no­vi­ti.”

Komеntari0
3309a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

logo

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja