ponedeljak, 19.11.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:43
INTERVJU: NINA ŽIVANČEVIĆ, pesnikinja i pisac

Budim se sa teskobom u srcu

Patetika i naša kuknjava da smo istorijske žrtve oduvek su mi bile odvratne, ali plašim se da podaci nisu bili neistiniti, jer smo u velikoj seobi naroda uvek izvlačili gubitničke karte
Autor: Gordana Popovićpetak, 16.02.2018. u 21:52
(Фото лична архива)

Čini mi se da je svako putovanje u neki kraj istovremeno i najbolje putovanje u našu unutrašnjost, jer svaki čovek tek na distanci najjasnije vidi svoje mesto, mesto svoga naroda i svoje kulture koju ponekad isuviše vrednujemo ili, kao u našem srpskom slučaju, premalo cenimo, kaže Nina Živančević povodom svoje nove knjige „Ono što se pamti” (izdavač „Kornet”), zbirke putopisnih eseja za koju je dobila podršku francuskog Nacionalnog centra za knjigu koji joj je dodelio stipendiju namenjenu stvaralaštvu „izuzetnog pisca”.– Ta stipendija pomaže piscu da živi i piše nekih godinu dana i dodeljuje se odista piscima izuzetnog statusa koji imaju puno knjiga iza sebe. Naravno da ja nisam spadala u tu kategoriju, ali dobila sam je i osim novčane pomoći, ona prija našoj duši. Kao da te neki stariji kolega potapše po ramenu i kaže: „Mali, na pravom si putu, samo nastavi” – kaže autorka 20 knjiga poezije, 3 romana i 3 zbirke priča, koja od 1981. godine živi van Srbije, najpre u Vašingtonu, zatim u Njujorku do 1994, a posle toga, već gotovo četvrt veka, u francuskoj prestonici.

U ovoj knjizi ima dosta ličnog, utkanog u večno i univerzalno. Snaga misli prevazilazi žanr putopisa i uvodi nas u esejistiku. Šta je bio najjači podstrek da napišete ovo delo?

Donekle komercijalan žanr putopisa, koji vulgarno opisuje ljude i mesta kroz koje prolazimo, nikada nije bio deo mog spisateljskog interesovanja. Mislim da tu foto-aparat ima mnogo bolju prođu. A i istini za volju, iako živim u gradu „impresionizma”, impresionizam ili opisni pristup slici, događaju, nikada me nije zanimao. 

Ja sam dete suštinskog pristupa stvarima ili ekspresionizmu, nekom krvavom osećanju koji vas tera da se ujutro probudite sa teskobom u srcu. Najveći podstrek da napišem ovu knjigu bio je poriv da objasnim sebi i drugima ono što na nekom putovanju stvarno vidim. Dakle, u Africi vidim nemaštinu, divljinu neoliberalizma i leporozne, a manje mahanje repa lavova u safariju.

Dajete paralelu između Mišoovog doživljaja Indije i vašeg? U nečemu se slažete s njim, a u nečemu ne?

Slažemo se u mnogo čemu! Anri Mišo je moj veliki učitelj, evropski pesnik nadrealista ogromnog kalibra koji me je pre svega „posavetovao”, nekada davno, da treba da nastavim da se izražavam u vizuelnim umetnostima, jednostavno rečeno da svaki pisac treba i da crta i slika, i obratno. Mišo je verovao u sinesteziju i totalnu umetnost, negde kao Vagner. Ali ono što mi je zasmetalo u knjizi „Varvarin u Aziji” jeste njegovo kolonijalno, odnosno donekle kolonizatorsko oko kojim je gledao, pogled kojim donekle i mene danas gledaju Francuzi. Mislim da je on, mada čovek širokog duha i kulture, ipak bio žrtva svoje epohe, kao donekle i Andre Malro.

Knjiga obuhvata i putovanja u Egipat, Italiju, Španiju, London i Peru. Šta je zajedničko za sva ova mesta u vašem svetu?

Zajedničko svim ovim zemljama bila je moja potreba da tumačim velikog Drugog (po meni, a ne po Žižeku i po Lakanu, taj Drugi, bilo koji je Veliki Drugi, a ne neki mali „objekat A” kojim tumačimo sebe!). Nekim od ovih zemalja zajednički imenitelj je bio hotel, kao suštinsko okupljanje karakteristika svačijeg karaktera, manifestacija svakog spoljnjeg putovanja. Da, kroz hotele sam prolazila, još uvek prolazim – i mrzim ih, jer su bezlični. Kažu da je Bob Dilan uvek stavljao neke svoje marame na prozor svakog hotela u kom bi boravio da ga podsete na dom.

Posle dugogodišnjeg življenja u inostranstvu, kakav je danas vaš odnos prema Srbiji u koju, uostalom, često dolazite? I šta biste prvo napisali kada biste pisali putopis o našoj zemlji?

Osećam se izazvanom ovde i reći ću ono što stvarno mislim, iako se plašim da ću skočiti samoj sebi u usta: patetika, plač i naša kuknjava da smo istorijske žrtve oduvek su mi bile odvratne, ali plašim se da podaci nisu bili neistiniti, jer smo u onoj velikoj seobi naroda i Slovena, uvek izvlačili karte koje nikako nisu ličile na pobedničke džokere. Naravno, to što ja intimno mislim da se ne treba žaliti na usud i plakati nad sudbinom samo je deo moje ćutljive budističke prirode. Ali čini mi se da ni Ukrajince niko ne čuje kada laju na mesec. No dobro, kažu da smo svi bili jedan isti narod, stari Sloveni, što sam opisala u priči „Vasilisa Prekrasna”. Dok prolazim Srbijom osećam uvek tu praslovensku blagorodnost koja prevazilazi pojmove pronicljive i široke gostoprimljivosti. Ja se ponosim činjenicom da potičem iz naših krajeva! Jednom sam se, čak, osetila kao Đoković: kada sam 2013. u Peruu predstavljala srpsku poeziju, Srbiju, na stadionu u Limi pred 5.000 ljudi!


Komentari3
0ed4a
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Зорица Аврамовић
"наше кукњаве да смо ми историјске жртве одувек су ми биле одвратне.." Е, ако већ "песникиња писац" није умела да нађе неки прикладнији израз, онда се не устручавам да кажем како су мени овакви ставови интелектуалаца (утисак је да и не познају довољно нашу историју, чим је ниподаштавају), ужасно одвратни! Молим цењену Политику да објави овај коментар!
Sasa Trajkovic
Pre svaga kompliment ovoj divnoj dami koja je svoj život podredila umetnosti književnosti a sve to u službi čoveka malog, ranjivog, gladnog , izgubljenog ... tumarajući i sama od nemila do nedraga u potrazi za svojom istinom za sobom i suštinom ljudsog bitisanja i same umetnosti. Ko ne poznaje surovu ali i lepu prirodu umetnosti taj nikada nije putovao ili pronašao tog putnika u sebi.
dusanPetrovic
Postovana a da li je mozda vam palo da pamet da smo mi Srbi nekako 'mimo svijeta' i da nam se zbog toga desavaju takve tragedije. i zaista dokle cemo smatrati da je SPC nase jedino cvoriste? time gusimo kreativnost inteligenciju i zaostajemo za ostatkom ljudske rase jer nemamo pluralizam filozofija

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja