utorak, 17.09.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:56
INTERVJU: NIKOLA BERTOLINO, prevodilac

Kulturu su uvek hteli da pretvore u sluškinju politike

Biće nam potrebno još mnogo godina da se vratimo na onaj nivo kulturnog života kakav je bio dosegnut u predratnom razdoblju
Autor: Mirjana Sretenovićutorak, 20.02.2018. u 22:00
Никола Бертолино (Фото лична архива)

Naš poznati prevodilac Nikola Bertolino objavio je „Knjigu o zavičajima”, autobiografsku priču datu kroz kontekst zbivanja koja su prevashodno definisana nacionalnim odnosima u nekadašnjoj Jugoslaviji. „Detinjstvo sam proveo u neprekidnim selidbama. Tako sam u ranom dobu bio lišen mogućnosti da se saživim sa nekom okolinom. Bilo mi je suđeno da me ne prožme nikakav nacionalni duh i da ostanem netaknut mitovima povezanim s krvlju i tlom. Od početka sam bio jedan od onih koje je Moris Bares prezrivo nazvao iskorenjenima” – kaže Bertolino (1931), čiju je knjigu objavila kuća „Rende”.

„Knjiga o zavičajima” donosi priču o raspadu zemlje, kroz ličnu vizuru života između rodnog Buenos Ajresa, odrastanja u raznim mestima Jugoslavije, do školovanja i rada u Beogradu. Ovo je i knjiga o sopstvenom osećanju nemoći, podvojenosti?

Osećanje podvojenosti je deo moje sudbine jer sam uvek morao da se uklapam u sva ona mesta koja zovem svojim zavičajima. Osećanje nemoći postoji za mene samo kao doživljaj iz naknadne perspektive, vezan naročito za tri poslednje decenije kada sam prebacivao sebi da nisam učinio ono što sam mogao da bih bar donekle doprineo sprečavanju nesreće koja nas je snašla. „Knjiga o zavičajima” je priča o raspadu zemlje, dakle o genezi zla čiji sam bio i svedok i učesnik, ali i saučesnik, iz čega proističe i osećanje odgovornosti vezano za osećanje nemoći pred onim što se dogodilo – izbijanjem užasnog, besmislenog rata. U svemu ovome nipošto nisam usamljen slučaj, veoma je malo građana bivše države koji se iz ovog ili onog razloga, u većoj ili manjoj meri, ne mogu smatrati saučesnicima u pripremi katastrofe iz devedesetih.   

Na promociji knjige rečeno je da su intelektualci bili ti koji su taložili toksine nacionalizma i da su zapravo sve „zakuvali” ljudi iz kulture. Njihova najvažnija tema bio je spor oko jezika?

Postoje i važnije teme nacionalističkih sporova, a najvažnija je – pretenzija na teritorije. Međutim, jezik je, naročito između Srba i Hrvata, veoma pogodna tema za svađu i kvarenje odnosa. A u tome su najvažniju ulogu uvek imali, i imaju je i sada, ljudi iz „kulture”. Navodnici su ovde sasvim na mestu.

U Zagrebu se 1967. pojavljuje Deklaracija o položaju i nazivu hrvatskog jezika, a devedesetih i „Razlikovni rječnik srpskog i hrvatskog” Vladimira Brodnjaka. Nedavno je bilo reči o Deklaraciji o zajedničkom jeziku. Vidite li njen smisao?

Smisao Deklaracije o zajedničkom jeziku je u tome da se jednom zauvek raskrsti s besmislicom kakva je tvrđenje da su srpski i hrvatski dva posebna jezika. Krleža je rekao da je to jedan jezik koji Srbi zovu srpskim, a Hrvati hrvatskim. To su jezičke varijante među kojima, prirodno, postoje razlike, ali ni izdaleka takve kakvima ih prikazuju razlikovni rečnici. Taj Brodnjakov rečnik, na primer, ubacio je u srpski ogroman broj reči koje u Srbiji nećete čuti, jer su to arhaizmi, zaboravljeni turcizmi, razne tuđice itd. Ali potrebno je – znamo iz kojih pobuda – ustanoviti što veći broj „razlika”. 

Preveli ste 58 knjiga autora poput Bodlera, Jesenjina, Remboa, Rasina, Sartra, Kamija… Najavili ste i prevod Bodlera u hrvatskom izdanju?

U Zagrebu sam nedavno objavio „Knjigu o zavičajima” na hrvatskom, to jest na zapadnoj varijanti našeg zajedničkog jezika. Nisam želeo da se lišim čitalaca koji knjigu ne bi hteli da čitaju na srpskom, a upravo su takvi bili moja ciljna publika. Međutim, odavno sam želeo da neki od svojih prevoda ostvarim u jezičkim varijantama oba svoja zavičaja i da kao prevodilac budem prepoznat i u Hrvatskoj kao i u Srbiji. To sam protekle godine i uradio, i moje „Cvijeće zla” će se uskoro pojaviti u izdanju uglednog hrvatskog izdavača „Frakture”. 

Radili ste u najpoznatijim izdavačkim kućama u Beogradu osamdesetih godina. Po čemu pamtite tadašnji književni život, uređivanje knjiga Crnjanskog, druženje sa Danilom Kišom…

Prijateljstvo s Kišom izvanredno mi je lepa uspomena iz tih godina. Ono je imalo svoj vedar i svoj dramatičan period, ovaj drugi u vreme poznate „afere” koju sam doživljavao skoro isto tako mučno kao i on, o čemu podrobno pišem u knjizi. Stekao sam i privilegiju da kao bliske poznanike imam osobe iz samih vrhova našeg kulturnog života kakvi su Oskar Davičo, Miloš Stambolić, Borislav Radović, Vasko Popa, Milica Nikolić, Jovan Hristić, Aleksandar Tišma, Marko Ristić i drugi. S Crnjanskim se nisam upoznao, ali mi je kao uredniku Nolita poveren zadatak da priredim za štampu njegov krajnje nesređen rukopis „Knjige o Mikelanđelu” koji ostareli autor više nije bio u stanju da uobliči kao celinu, pa sam ja, u stvari, morao da ga komponujem. Posle toga sam priredio kritička izdanja njegovih „Putopisa” i knjige „Kod Hiperborejaca”.     

Šta se promenilo u kulturi u odnosu na ta vremena?

Kulturu su uvek nastojali, s više ili manje uspeha, da pretvore u sluškinju politike – dakle, tu nema bitne razlike između nekad i sad. Otpor tom nastojanju uvek je postojao, i postoji i sad, ali teško je reći da li je on sad uspešniji nego nekad. Već od sedamdesetih godina pa sve do danas, politika i dobar deo onoga što nazivamo kulturom nalaze kod nas zajednički jezik koji se zove nacionalizam. U politici se on pojavio kao rezervna ideologija, dok u kulturi, u svim zemljama koje su bile zahvaćene ratom devedesetih, stavovi bliski nacionalizmu za pojedinca već dugo predstavljaju sredstvo za lako i brzo postizanje društvene promocije. Uprkos partijskom jednoumlju iz doba takozvanog socijalizma, ne bitno drukčijem od današnjeg višepartijskog jednoumlja, atmosfera je za procvat kulture tada bila mnogo povoljnija. Tada se u kulturu ulagalo mnogo više nego sad, muzeji su se gradili, a bilo je nezamislivo da najznačajniji među njima budu zatvoreni više od decenije. Tada su se mnoge oblasti našeg kulturnog života uzdigle s nivoa lokalnih do nivoa univerzalnih vrednosti. Tiraži knjiga bili su višestruko veći od sadašnjih, što govori o padu pismenosti naroda. Kao i u ekonomiji, biće nam potrebno još mnogo godina da se vratimo na onaj nivo kulturnog života kakav je bio dosegnut u predratnom razdoblju.  


Komentari3
114b0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Raca Milosavljevic
... hvala Politici za ovaj lep tekst,i hvala za ova dva lepa komentara ... sve je jasno ... od sredine 19-tog veka traju pokusaji za nestajanje Srpskog jezika ... nazalost uvek ima dezurna grupa intelektualaca ili pojedinaca da to u ime nekih kao samo njima razumljivih ciljeva to zdusno pomazu ...nece biti ...
Radmila Mišić
Odavno se divim g.Bertolinu kao prevodiocu i poznavaocu mog omiljenog pesnika A.Remboa ali imam dve opaske na clanak. Prvo, sta misli,kako bi u Zagrebu prosao knjizevnik koji bi svoje delo preveo na srpski da bi (stampano cirilicom) bilo izdato u Beogradu? Drugo, ako je Deklaracija o zajednickom jeziku tako pozitivna stvar, zasto je svoju knjigu prevodio na hrvatski? Ili je deklaracija samo manevar da se izbrise naziv "srpski jezik"? U socijalizmu smo imali zajednicke stanove a u globalizmu smo daleko doterali-do zajednickog jezika.
Ненад Кебара
Драги г-дине Бертолино, своје интелектуално и духовно оформљење дугујем, између осталих, и Вашим многим и бриљантним препевима светског песништва и верујем да говорите неоптерећени ма каквом социјалном или неком другом тенденцијом која је кадра да пољуља значај Вашег преводилачког рада. Ипак, није ми јасно како сте могли да наседнете на псеудотеорије о стварном (егзистентном) постојању теорија крви и тла?! Мислите ли заиста да је митска свест поробљена таквим теоријама, верујете ли нпр. да се косовско завештање односи на простор који је неко означио територијом а не да је то стварно искуство преображено у духовни завичај?! Стога је врло неугодно када у иначе пријатном тексту један толико цењени стваралац онима који колективно искуство живе на највишој лествици бића подмеће неке апстрактне идеје политичке прагматике са Запада. Ви сте и то учинили дискретно, готово рафинирано, али сте ипак учинили. Дакле, ја Вам кажем неувијено: нема никаквих теорија крви тла код Срба.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja