sreda, 18.09.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 13:38
10 PITANjA O TRANZICIJI

Plaćamo ceh „burazerske” privatizacije

Srbiji su potrebne privredne stope rasta od pet do sedam procenata godišnje da bi izašla iz krize, a to je moguće ako sledimo primere zemalja dalekog Istoka. - Nema jake ekonomije bez snažnih preduzeća
Autor: Dragoljub Stevanovićpetak, 23.02.2018. u 08:15
Погон фабрике "Гоша" у стечају (Фото О. Милошевић)

Dr Dragan Đuričin, profesor Ekonomskog fakulteta i dugogodišnji predsednik Saveza ekonomista Srbije, nedavno je u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti predstavio svoju knjigu „Izlaz iz tranzicionizma”. To je bio povod da ga pitamo kada ćemo i kako izaći iz tranzicije i da li će doći dan kada ćemo ovu reč pominjati u prošlom vremenu.

Zaključak iz podužeg razgovora jeste da našeg sagovornika, ni ekonomsku struku, nada nije napustila. Rešenja postoje, ali zašto smo toliko lutali, gde su pravljene greške, i gde je izlaz?

1. Da li ćemo uskoro izaći iz ovog „prelaznog stanja” koje po nekima traje četvrt veka, a po drugim i više od 70 godina?

Mi se nalazimo u tranzicionizmu ili nezavršenoj tranziciji jer su reforme do sada bile nepotpune i neefikasne. Ja sam u knjizi obradio tranziciju posle pada Berlinskog zida 1989. godine. Moguće je uočiti tri podperioda, onaj iz devedesetih kojeg karakteriše jak uticaj geopolitičkog faktora na ekonomsku tranziciju, zatim su došle dvehiljadite i tranzicija pod uticajem neoliberalne koncepcije. Od 2014. se nalazimo u trećoj fazi i nadam se pozitivnom ishodu koji najviše zavisi od toga da li ćemo stacionarnu ekonomiju transformisati u dinamičnu. Privredne stope rasta trebalo bi da iznose od pet do sedam posto godišnje.

2. Mi takve stope rasta nikada nismo imali, da li ih možemo dostići?

Da bismo počeli sa dostizanjem istočnoevropskih privreda moramo da dupliramo naš bruto društveni proizvod. Hrvatska je imala približno duplo veći BDP kada je ušla u EU nego mi sada. Ne možemo biti deo Evropske unije ako nemamo sličnu razvijenost. Ako hoćemo da udvostručimo rast BDP za 20 godina potrebna je stopa rasta od 5,5 procenata, a ako bismo pokušali za petnaest godina da postignemo taj cilj, onda je neophodan još brži razvoj, po stopi od sedam procenata.

3. Mislite da je tako visok rast izvodljiv?

Mislim da jeste. Srbija je imala 1960. godine BDP od 2.100 američkih dolara po glavi stanovnika, što je bilo znatno više nego u Singapuru (428) ili Južnoj Koreji (155). Danas Singapur ima više od 55.000, a Južna Koreja više od 26.000 dolara, a mi smo na nešto iznad 6.000. Kina u ovom trenutku ima stopu rasta od preko sedam procenata godišnje, a u prethodnoj deceniji stope rasta su gravitirale dvocifrenim stopama. Moj predlog bazira na iskustvu tih privreda.

4. Kako to da postignemo?

Postoji negde oko petnaestak sektora razmenjivih proizvoda i usluga gde možemo postati konkurentni. U informacionim tehnologijama već imamo snažan razvoj, jake fakultete, institute i mnogo uspešnih startapova. Pored IT sektora, tu bih uvrstio zdravstveni turizam i organsku hranu.

Konkurentska prednost bi se mogla ostvariti u energetici, transportu i logistici, namenskoj i drvnoj industriji. Grane sa komparativnom prednošću su infrastruktura, automobilska i metaloprerađivačka industrija, dizajn i moda, upravljanje otpadom.

5. Zašto to već nismo učinili ranije, predugo je vremena prošlo od 1990. godine?

Na prelazu iz osamdesetih u devedesete bilo je puno zabluda. Geopolitički gledano tada su se zemlje istočne Evrope, sprovodeći tranziciju, okrenule evroatlantskim integracijama. Tako je krenulo, ali onda smo se zbog neadekvatnih odgovora na geopolitičke promene našli u izolaciji, deindustrijalizaciji i hiperinflaciji što je sve pogodovalo „burazerskoj” privatizaciji.

6. Posle demokratskih promena 2000. svi smo očekivali boljitak, ali je opet usledilo razočaranje. Šta je po vašem mišljenju glavni razlog?

Nove vlasti menjaju doktrinu u geopolitičkom pozicioniranju i ekonomskoj platformi za sprovođenje tranzicije. Prihvatanjem neoliberalnog ekonomskog modela, banke, osiguravajuće kompanije i preduzeća preuzimaju strani vlasnici. Tržište robe i kapitala se liberalizuje. Tržište preduzeća koja su već privatizovana otvara se uticajima berze. Fatalna greška je što se umesto u razvoj, novac od prodaje preduzeća razlio u plate, penzije i prinose stranih banaka koje su kupovale državne hartije od vrednosti sa nestandardno visokim stopama prinosa.

7. Kako biste nazvali situaciju u kojoj smo sada?

Ova faza počela je 2014. godine prvo borbom da se izbegne bankrot, a posle toga borbom za uspostavljanje makroekonomske stabilnosti. Srbija je definitivno te ciljeve dostigla prošle godine uspostavljanjem fiskalne stabilnosti, približavanjem kreditnog rejtinga investicionom rangu uz smanjenje nezaposlenosti i pozitivne stope rasta. Ovu situaciju moramo brzo iskoristiti, moramo pokrenuti energičniji razvoj. U suprotnom anuliraćemo ono što smo do sada ostvarili.

8. Koja je alternativa neoliberalnom kapitalizmu, za koji se model zalažete?

Moj izbor čini socioekonomski model upravljanog kapitalizam, rast na bazi nove industrijalizacije kao razvojni model u kojem ima mesta za usluge najvećeg stepena dodate vrednosti. Suština je kombinovanje vidljive ruke države i nevidljive ruke tržišta, umesto tržišnog fundamentalizma.

Ova koncepcija je izložena određenim podvodnim hridima, pošto država mora da vodi računa o opštem interesu, a ne o interesima pojedinih grupa i lobija. Da li je to moguće? Mislim da jeste, to se pokazalo na primeru država koje primenjuju sličan koncept, a doživele su visok rast, od Brazila do Kine, Južne Koreje, Indije, Singapura, Malezije...

9. Šta bi trebalo mi da uradimo?

Ako podignemo ekonomiju naš značaj kao zemlje će porasti, a ne možete imati jaku ekonomiju ako nemate jaka preduzeća, privatna i državna. Takođe, političari se ne smeju okretati samo društvenim grupama koje nemaju veliku relevantnost za reforme, kao što su penzioneri i zaposleni u javnom sektoru. Političari bi trebalo da se obraćaju preduzetnicima, tehnokratama, mladim i obrazovanim ljudima, i da poštuju njihove predloge.

10. Kad da očekujemo boljitak?

Ono što raduje to su rast zaposlenosti i investicija, kao i brz rast startapova. Imamo dosta dobrih primera. Naš narod je vrlo strpljiv, naša tranzicija, ali i kriza traje preko četvrt veka. Ali mi smo i kreativan narod. Ako političari sa vizijom daju šansu najboljim privrednicima, tehnokratama i mladim obrazovanim ljudima, onda možemo biti optimisti. Teško je, ali postoji izlaz, uprkos tome što nihilizam, fatalizam i kritizerstvo bez nuđenja dobrih predloga vladaju našom intelektualnom scenom.

Mentalitet i ekonomija

Disciplina je posledica mentaliteta, ali i stručnosti ljudi koji su zaduženi za menadžment. Na primer, narodi Dalekog istoka vrlo su disciplinovani, zato u tim ekonomijama dominiraju velika preduzeća. Narodi koji uvek postavljaju pitanja posle dogovora, u svojim privredama imaju mala i srednja preduzeća. Što se tiče uticaja stručnjaka na vođenje zemlje, dobar primer je Kina, gde u Politbirou Komunističke partije dominiraju inženjeri sa najvećim naučnim i stručnim priznanjima.

Tajna uspeha Hemofarma, Metalca, Imleka...

–U Jugoslaviji je krajem osamdesetih godina donet Zakon o društvenom kapitalu, kao prvi tranzicioni zakon koji je propisivao preuzimanje preduzeća od strane zaposlenih. I zamislite, najveća primena zakona bila je u Srbiji! U prve dve godine ona je bila šampion privatizacije u istočnoj i centralnoj Evropi. Zaposleni su mogli da imaju akcije do 60 posto vrednosti preduzeća ili do 20.000 maraka po zaposlenom. Ostatak kapitala je služio za rekapitalizaciju fondova i razvoj tržišta kapitala. Preduzeća koja su tada otpočela sa privatizacijom su i danas naša najbolja preduzeća (Sintelon, Metalac, Apatinska pivara, Imlek, Tigar, Hemofarm, Meser...), koja su se bavila ozbiljnom proizvodnjom, neka su privatizovana pa reprivatizovana, recimo Apatinska pivara je tri puta reprivatizovana, svaki put uz rast vrednosti. Neka su, kao Metalac, ostala u dominantnom vlasništvu zaposlenih do danas – podseća prof. dr Dragan Đuričin.


Komentari1
371d6
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Боривоје Банковић
Слажем се да нам неће бити ништа боље док се слепо држимо наметнутих неолибералних модела са запада. Америка, која је данас шампион промовисања неолиберализма, свој највећи успон доживела у време када је држава управљала чврстом руком: почетком XX века у време Теодора Рузвелта који је скресао крила монополима законима против трустова, и тридесетак година касније, у првом мандату Френклина Рузвелта који је направио "њу дил". Зато се не слажем да је највећа грешка што приход од приватизације није реинвестиран. То јесте врло лоше, али је још већа грешка што је држава млаким законима и њиховим недоследним спровођењем уништила највећи ресурс ове земље: становништво. То је катастрофа са немерљивим последицама.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja