46. FEST

Za­hva­lju­ju­ći pro­gra­mu „Fo­kus Evro­pa” na be­o­grad­ski Fest se po­no­vo vra­ća sta­ri zna­nac – grč­ki re­di­telj, sce­na­ri­sta i pro­du­cent Va­si­lis Ma­zo­me­nos. Na Fe­stu 1996. i 1997. go­di­ne pri­ka­zi­va­ni su nje­go­vi pr­vi fil­mo­vi (oba ani­mi­ra­no-eks­pe­ri­men­tal­ni), a on sam, u ne­dav­nom raz­go­vo­ru za „Po­li­ti­ku“, ovim po­vo­dom je iz­ja­vio: „Vi ni­ste ni sve­sni ko­li­ko ste mi pri­ka­zi­va­njem fil­mo­va na Fe­stu po­mo­gli i to baš to­kom tih rat­nih go­di­na ko­je su za vas bi­le ve­o­ma te­ške. Sr­bi su me kao auto­ra ot­kri­li i uči­ni­li da po­sta­nem me­đu­na­rod­no pri­znat. Sr­bi­ja za­to ni­je za me­ne sa­mo bli­ska ze­mlja, ja je ose­ćam i vo­lim kao svo­ju dru­gu ku­ću...”. 

Ma­zo­me­nos, autor ani­mi­ra­nih, eks­pe­ri­men­tal­nih i igra­nih fil­mo­va: „Da­ni be­sa – Re­kvi­jem za Evro­pu”, „Tri­jumf vre­me­na”, „No­vac, mi­to­lo­gi­ja i ta­ma”, „Se­ća­nje”, „Re­či i gre­si”, „Kriv­nja“ i „De­se­ti greh”, sa­da se pred­sta­vlja autor­skim fil­mom „Li­ni­je“. Sa go­to­vo hi­per­re­a­li­stič­kim, vi­še­sloj­nim de­lom u ko­jem kroz se­dam pri­ča ske­ni­ra naj­bol­ni­je tač­ke grč­ke sva­ko­dne­vi­ce. Sa fil­mom ko­ji kao pro­duk­cij­ska ce­li­na de­lu­je sa­vr­še­no, čak i ve­o­ma sku­po, iako je u nje­gov na­sta­nak ulo­že­no sve­ga ne­što vi­še od sto hi­lja­da evra.

Kao pro­du­cent Va­si­lis Ma­zo­me­nos zna ka­ko se od onog ma­lo mo­že na­pra­vi­ti mno­go na fil­mu, ko­ji je ve­o­ma sku­pa umet­nost. U tom smi­slu srp­skim pro­du­cen­ti­ma bi mo­gao da odr­ži ko­ri­snu lek­ci­ju. Mo­žda baš jed­nu od onih ko­je ne­se­bič­no de­li i stu­den­ti­ma u svo­joj ma­loj i ve­o­ma uspe­šnoj film­skoj ško­li ko­ja sva­ke go­di­ne iz­ne­dri oko 25 krat­kih fil­mo­va. Ma­zo­me­nos je sav po­sve­ćen film­skoj umet­no­sti...

***

U pro­gra­mu „Fest 46” ve­če­ras u Sa­va cen­tru, od­mah po­sle ce­re­mo­ni­je do­de­le na­gra­da za fil­mo­ve u se­lek­ci­ji „Srp­ski film”, pu­bli­ka će bi­ti u pri­li­ci da vi­di „Fan­tom­sku nit” Po­la To­ma­sa An­der­so­na (od 19 sa­ti) i iz­vr­stan či­le­an­ski film „Fan­ta­stič­na že­na” Se­ba­sti­ja­na Le­li­ja („Glo­ri­ja”) ko­ji je na pro­šlo­go­di­šnjem, 67. Ber­li­na­lu osvo­jio „Sre­br­nog me­dve­da” za naj­bo­lji sce­na­rio.

Le­li­jo­va „Fan­ta­stič­na že­na” osva­ja sr­ca i gle­da­la­ca i kri­ti­ke kao ne­u­o­bi­ča­je­na lju­bav­no-ži­vot­no-tra­gi­čar­ska pri­ča iz­me­đu tran­srod­ne oso­be Ma­ri­ne i sre­do­več­nog mu­škar­ca ko­ji će na­pra­sno umre­ti od ane­u­ri­zme. Nje­go­va iz­ne­nad­na smrt po­kre­nu­će la­vi­nu po­ro­dič­nih op­tu­žbi na ra­čun Ma­ri­ne i nje­nog po­la, otva­ra se Pan­do­ri­na ku­ti­ja pred­ra­su­da, za­blu­da i mr­žnje s ko­jom će ova ne­žna i bol­nim gu­bit­kom skr­ha­na že­na za­ro­blje­na u mu­škom te­lu, mo­ra­ti da se no­si. U „Fan­ta­stič­noj že­ni“ sva pa­žnja je usme­re­na na glu­mi­cu Da­ni­je­lu Ve­gu ko­ja su­per­i­or­no por­tre­ti­še lik Ma­ri­ne ne osta­vlja­ju­ći ni­kog rav­no­du­šnim...

***

Gost 46. Fe­sta je i ma­đar­ski re­di­telj Kor­nel Mun­dru­co sa fil­mom „Ju­pi­te­rov me­sec“, sa ko­jim se ko­nač­no do­mo­gao i glav­nog tak­mi­čar­skog pro­gra­ma pro­šlo­go­di­šnjeg Kan­skog fe­sti­va­la („Be­li bog“ je bio je­dan od po­bed­nič­kih fil­mo­va „Iz­ve­snog po­gle­da”). Reč je o te­mat­ski sna­žnom i vi­zu­el­no ma­gič­nom ale­go­rij­skom fil­mu o si­rij­skim iz­be­gli­ca­ma u Ma­đar­skoj. Ili, još tač­ni­je, o iz­be­glič­koj kri­zi i kri­zi hri­šćan­ske Evro­pe, kon­ti­nen­ta ko­ji no­si ime jed­nog od Ju­pi­te­ro­vih sa­te­li­ta što ga je Ga­li­leo Ga­li­lej ot­krio 1610. go­di­ne. 

Glav­ni ju­nak fil­ma je mla­di Si­ri­jac – hri­šća­nin ko­ji se zo­ve Ari­jan, baš kao ari­je­vac po­to­mak No­i­nog si­na. On je upu­can to­kom ile­gal­nog pre­la­ska gra­ni­ce iz­me­đu Sr­bi­je i Ma­đar­ske (fa­sci­nant­ne i po­tre­sne uvod­ne sce­ne) i od šo­ka od smrt­nih po­vre­da ot­kri­va da ima moć le­vi­ta­ci­je. To će pod­mi­tlji­vog dok­to­ra Šter­na iz iz­be­glič­kog kam­pa, ina­če ne­ver­ni­ka, na­gna­ti na po­mi­sao da je reč o pra­vom an­đe­lu ko­jeg ni­ka­da ni­ko do sa­da vi­deo ni­je.   

Mun­dru­co se po­i­gra­va otvo­re­nom te­mom, raz­ma­tra­ju­ći je u kon­tek­stu isto­ri­je uko­re­nje­ne u Evro­pi kri­ze, po­seb­no u Ma­đar­skoj i nje­nog zva­nič­nog sta­va pre­ma iz­be­gli­ca­ma sa Bli­skog is­to­ka. I žan­rov­ski se po­i­gra­va, vo­de­ći film i u pre­de­le fan­ta­sti­ke, ali i žan­ra kla­sič­nog tri­le­ra i po­li­cij­skih po­te­ra, stal­no pro­vo­ci­ra­ju­ći per­spek­ti­vu gle­da­la­ca i otva­ra­ju­ći pi­ta­nja ve­re, ču­da i od­no­sa pre­ma stran­ci­ma. Pre­ma čo­ve­ku u ne­vo­lji pred ko­jim je hri­šćan­ska Evro­pa po­ka­za­la i svo­je ne­mo­ral­no li­ce...

Kor­ne­lu Mun­dru­cu u Be­o­gra­du je uru­če­na Pla­ke­ta Ju­go­slo­ven­ske ki­no­te­ke za do­pri­nos evrop­skoj ki­ne­ma­to­gra­fi­ji, a ovo pri­zna­nje mu je uru­čio uprav­nik Mu­ze­ja ki­no­te­ke Mar­jan Vu­jo­vić...¶