ponedeljak, 24.09.2018. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:54

Slatko je biti siromašan

Jedino su sestre uživale zbog prisustva zaostale sirotice u komšiluku. Svakog dana su se zabavljale nagađajući šta se radi pod šarenim krovom od crepova: da li studentkinja čita nagnuta nad knjigama, ili krpi jedne čarape koje je maločas oprala i osušila na poslednjeg suncu u dvorištu
Autor: Desanka Maksimovićpetak, 02.03.2018. u 15:54
Десанака Максимовић 1957. године (Фото Википедија)

Sestre su sedele na balkonu što je gledao u prozore jedine niske kuće u njihovoj ulici. Bilo je tamo nekoliko palata, nekoliko dvokatnica, dva prazna placa i ta jednokatna kuća obojena sivo, sa dva starinska prozora i krovom koji se dizao kao šubara, i na kome se videlo da je bezbroj puta opravljan.

Sopstvenike i stanovnike palata ljutilo je prisustvo te male kuće, po neki su se čak i stideli što se nalazi u njihovoj ulici, kao što se stide bogataši prisustva svojih siromašnih rođaka. Govorili su sa negodovanjem da čovek nigde skoro u Beogradu ne može naći ulice, gde nije zaostala tako poneka straćarica, koja kvari gospodstvo ostalih zgrada.

Jedino su sestre uživale zbog prisustva te zaostale sirotice iz prošlosti. Svakog dana su se zabavljale nagađajući šta se radi pod šarenim krovom od crepova: da li studentkinja čita nagnuta nad knjigama, ili krpi jedne čarape koje je maločas oprala i osušila na poslednjeg suncu u dvorištu.

Toga dana se po njenoj senci, što se ocrtavala pogurena na zavesi iza koje je gorela svetlost, to nije moglo lako pogoditi.

– Sedi nepomično – rekla je starija sestra – sigurno uči.

– Ne uči – usprotivila se mlađa – krpi čarape, ali je okrenuta leđima pa se ne vidi kako joj se ruke miču.

Posle toga su sestre zaćutale, uživajući u prijatnom sutonu i zaboravivši časom na malu kuću i njene stanovnike. Zatim je iznenada primetila mlađa, pogledavši opet na prozor sive kuće:

– Slatko je biti siromašan. Nema čovek nikakvih briga. Oprala je svoje čarapice, osušila ih, i, videćeš, sad će, dok ih samo okrpi, otperlijati u šetnju vesela kao da ih ima stotinu na gomili.

Najednom se nova senka pojavila na zavesi: držala je ispružene ruke i spustila neki predmet na sto. A za njom je ušla u sobu i treća senka, senka visokog mladića. I obe su se naglo smanjile i izmešale sa nepokretnom prilikom studentkinje.

 – Seli su da večeraju – objavi starija sestra, koja je toliko puta posmatrala taj čas u maloj kući.

 – Sigurno imaju samo kakvu čorbu od krompira ili spanaća. Slatko je tako imati samo jedno jelo, pa bar ga čovek pojede do poslednje mrvice, a ne kao mi što moramo svako jutro da ga prosipamo.

Pralja - Stanka Radonjić Lučev 

Tako su razgovarale sestre pa ušle i same da večeraju. Vrata što vode na balkon bila su im širom otvorena i nebo puno zvezda kao skupoceni zastor je palo između njih i ostalog sveta, dok su večerale. Poneki auto bi objavio da skreće desno, čulo bi se katkad zvono udaljenog tramvaja i potom je odjeknula pesma.

– Student! – u glas rekoše obe sestre i pođoše na balkon da vide jesu li pogodile.

I bilo im je prosto užasno kad su videle da su se prevarile i da ulicom peva neko drugi. Njima se prosto činilo da život u maloj kući mora da teče onako kako one predskazuju. Zato su ljutite već htele da se sklone, kad se jedna zavesa na maloj kući diže, studentkinja pomoli glavu, razgleda ulicu, razgleda okolne kuće i reče:

– Nema nikoga. Mogu dići zavesu i malo otvoriti prozor.

– Hoće sigurno naglas da uči, pa joj je neprijatno, ako bi je ko čuo – šapatom primeti sestra što je stajala u vratima balkona.

– Čudo otvaraju prozore s ulice, kao za sebe reče druga.

 – Oni su im obično po ceo dan zatvoreni.

I obe polako, na prstima, iziđoše na balkon da bolje vide, starajući se da sednu u senku, da ih stanovnici male kuće ne bi opazili. Kroz vretenaste male stubove balkona su videle kako se i druga zavesa diže i prozor otvori.

Žena pognutih leđa prala je sudove i slagala na neobojen čamov sto. Uza jedan zid je stajao gvozden vojnički krevet, a uz drugi rasklamitan kuhinjski orman.

– Znači i u kuhinji spavaju, otrže se jednoj sestri.

– Ta sirotinja je zbilja dovitljiva.

Ali je brzo njihovu pažnju privukla druga soba. Student je skinuo kaput i razgledao postavu. Studentkinja je peglala maramice i razastirala ih svud po sobi onako ne savijene, da se još suše. Taj prizor je razveselio sestre i mlađa je ponovila skoro glasno svoju uobičajenu primedbu, zaboravivši da ne želi da je dole čuju:

– E, slatko je biti siromašan. Maločas ih je oprala, osušila, a sutra će ih zadovoljno vaditi iz džepa kao da ih ima stotinu.

– Ćuti, opomenula je strogo starije, ljuta što joj smeta u posmatranju predstave što se odigravala u maloj kući.

Student je ustao, raširio svoj kaput prema svetlosti i rekao: „Sestrice, molim te, okrpi mi postavu, već su mi džepovi ispali napolje”.

Studentkinja je ostavila maramice i znalački pregledala postavu na bratovom kaputu.

– Nemamo toliku parčad, reče potom.

 – Čime da okrpim? Ah, ima neka stara mamina kecelja. Kad ona zaspi, ukrašću joj i okrpiti. Ona bi je inače nosila još sto godina.

- Kako se divno sve čuje – prošapta jeda sestra na balkonu, zanesena kao da je u pozorištu.

– Čujem ih prosto kao da sam dole.

U drugoj sobi majka je za to vreme oprala sudove, počistila pod, prošila staru raskupusanu metlu da ne bi parčići sa nje otpadali i, huknuvši glasno, sela na krevet. Ubrzo je umorna zadremala, naslonila glavu u šaku, postajala tako neko vreme i, opazivši da će da zaspi tako sedeći, prišla prozoru da ga zatvori, jer se pri otvorenom ne bi moglo spavati, pošto je bio vrlo nizak.

Usnulo dete

– Slatko je tako od umora sedeći zadremati, a ne kao mi što se po dva sata prevrćemo u postelji, primetila je uzdahnuvši starija sestra i obe su sad obratile svu pažnju na drugu sobu.

Student je u tom času čitao nekakvu debelu knjigu, a studentkinja savijala maramice.

– Mama je legla, primeti on.

– Traži sad tu kecelju. I čuj, molim te, nađi i neku krpicu za košulju, pocepala mi se na laktu.

Devojka se izgubi na vrata koja su vodila u predsoblje, mladić nastavi da čita, i sestre su mogle spokojno da razgledaju sobu na koju su toliko puta samo nagađale kako izgleda.

– Imaju, vidiš, samo postelje i sto, reče jedna.

– A i bolje je. Što manje stvari, manje brige. Žive kao ptice na grani, a mi smo robovi tih kojekakvih ormana i čuda.

– Pst! Evo je, našla je kecelju.

A devojka za tren oka iscepa neku crnu krpu na parčiće i stade da krpi. Sedela je sasvim blizu sijalice, jer je svetlost škiljila kao u sveće. Izdaleka se ulicom čuli koraci.

– Spusti časom zavesu, zamoli ona brata.

– Neću da mi svaki tu gleda.

Sestre su na balkonu postale nesreće što se zavese na sceni spušta, ali se uskoro, kad su se prolaznikovi koraci izgubili na drugom kraju ulice, zavesa se opet digla. U sobi je devojka i dalje krpila nagnuta nad kaputom.

– Slatko je imati tako samo jedno odelo, i kad ga iznosiš, onda tek drugo; a ne kao kod nas, pa moram da zasipam sve naftalinom. Veruj mi, zavidim tom mladiću, tiho je opet primetila sestra u vratima balkona.

– Ćuti, zapreti druga, naginjući se da bolje čuje.

– Slušaj, počela se umiljavati oko njega.

– Imaš li još onih deset dinara što ti je ostalo od kondicije? Treba mi dinar i po za marku da pišem Jovanu.

Mladić prosto razrogači oči od čuda.

– Deset dinara, skoro viknu.

– Nisi valjda toliko glupa da misliš da će mi deset dinara trajati petnaest dana. Treba možda i ja kome da pišem!

Devojka se snuždila. Ponovo je sele kraj stola i ućutala se. Brat je razmišljao sedeći na krevetu. Najzad reče: „Preostalo mi je svega dva, evo ti ih”.

Iz strahovite dubine svog džepa na prsniku izvadi dva dinara, i pruži joj:

– Ali, dodade, idi sad u kujnu, nađi štogod za jelo, strašno sam gladan.

– Gladan, prekorno uzviknu devojka. A dva si tanjira čorbe pojeo. Baš ste vi muškarci proždrljivi. I tri put više hleba si od mene slistio, prosto ne verujem da još nisi sit.

– Šta se pretvaraš, dočeka brat nestrpljivo. Priznaj da bi i ti mogla pojesti sad još jednu večeru. Razume se.

Devojka se zasmeja glasno, zabacujući glavu i preteći mu prstom.

– Razume se, ponovi mladić pobedonosno što je bio tako dobar psiholog.

– I nemoj se tamo glavno kikotati, već idi pronađi nešto za jelo.

– Ničega nemamo, reče devojka opet se uozbiljivši.

– Video sam jedno jaje u ormanu. Donesi njega, reče mladić.

– Stavila ga mama u čorbu, odgovori sestra.

– Pa ima valjda kakvog pekmeza. Zar smo pojeli sav pekmez iz plavog lonca, začuđeno upita brat.

– Još pre tri dana, odgovori snužden sestrin glas.

– I sad više ne pitaj. Noćas ti ništa ne mogu izmisliti.

I ona poče spremati postelje za spavanje.

– Ništa, onda neću večeras više da učim, objavi uvređeno mladić, želeći da izvuče ma kakvu korist iz te nezgode. Ko je još gladan mogao što da upamti.

– Pravo kažeš, potvrdi devojka. Hajde da se spava.

I zatim priđe i spusti zavesu. Tako se završila toga večera predstava u maloj sivoj kući, i sestre su se povukle u sobu na svoje lože na balkonu.

– Uvek sam govorila da je slatko biti siromašan – reče mlađa skidajući ogrlicu s vrata i progutavši bombonu od čokolade.

– Leći će sad i mirno zaspati, a ne kao mi što nehigijenski napunimo do vrše želudac pa idemo u postelju.

– Kad je čovek gladan, najslađe spava, dočeka starija, zevnu, protegli se, i sedajući u fotelju kraj lustera dodade: „Šteta što su spustili zavesu, bilo je tako zanimljivo”.

 

Desanka Maksimović  - Politika 25. novembar 1934. godine

 

 


Komentari8
05b67
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

db
Eto , ajmo sad bogati , dajte sve sirotinji pa nek se pati , kao što se vi patite .
laza lazic
tesko
Mina
Ovo bi i za Čika Jovu bilo previše. Naivno i traljavo od početka do kraja.
Ana
Mislim da nisi razumela.
Preporučujem 48
Вукица
Племенита, смирена, умна наша Десанка! Људске слабости и мане, попут нерада, саможивости, нездраве радозналости, зависти (и на туђем празном тањиру), болне испразности животне (на ивици тупости)... она не осуђује, већ покушава да разуме, нашали се, осмехне, и – прихвати их! Јер су људске!
Теодора Лектора
Тета Деса нас обавештава да су почетком тридесетих година 20. века неки српски писци користили изразе двокатница, трокатница, а да ли су их позајмљивали из суседства (што смо прво помислили), или је то био регуларан српски језик, остаје да нас о томе обавести неки наш лингвиста. Па ће се након тога моћи да се каже ко је ту био закон а ко није.
Милош Лазић
То је питање за палеолингвисте и антропогеографе, али и они би вам рекли да су ваше сумње неоправдане. Да ли мислите да речи столеће, тисућа, словар или творница не припадају српском језику?
Preporučujem 37

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja