Ima vi­še raz­lo­ga da se pi­še o Bran­ku Pe­ši­ću, ali je­dan od njih je što su se u fe­bru­a­ru na­vr­ši­le 32 go­di­ne od nje­go­ve smr­ti. Umro je pre­ra­no – u 64. go­di­ni. A ne­dav­no se po­ja­vi­la i knji­ga ve­li­kog knji­žev­nog pre­ga­o­ca i pu­bli­ci­ste Mi­lo­ša Jev­ti­ća, ko­ji je ver­no pre­neo svo­je raz­go­vo­re sa le­gen­dar­nim gra­do­na­čel­ni­kom Be­o­gra­da, na­pra­vlje­ne još 1979. go­di­ne, a u mno­go če­mu de­lu­je kao da su na­pra­vlje­ni ovih da­na. Knji­ga je ras­pro­da­ta za krat­ko vre­me, a to go­vo­ri sa­mo za se­be.

I naj­zad, i bez raz­lo­ga i po­vo­da, o Bran­ku tre­ba pi­sa­ti kao o čo­ve­ku ko­ji je osta­vio ve­li­ki pe­čat u raz­vo­ju gra­da na oba­li Sa­ve i Du­na­va, ka­ko bi se i no­ve ge­ne­ra­ci­je upo­zna­le sa de­lom ovog čo­ve­ka i ko­ri­sti­le nje­go­va is­ku­stva za sa­da­šnju iz­grad­nju i raz­voj gra­da. 

Je­dan od po­vo­da je i „Po­li­ti­ka”. Bran­ko je bio njen ver­ni či­ta­lac i ona mu je bi­la pr­vo ju­tar­nje šti­vo.

Ali i vi­še od to­ga. 

Mno­ge epi­zo­de i aneg­do­te iz nje­go­vog de­ve­to­go­di­šnjeg man­da­ta gra­do­na­čel­ni­ka ve­za­ne su za „Po­li­ti­ku”, pa se tre­ba pri­se­ti­ti bar ne­kih od njih. Mno­ge su na­šle me­sto u li­stu za vre­me nje­go­vog upra­vlja­nja glav­nim gra­dom, ali su ne­ke i ma­nje po­zna­te. Upra­vo ovaj tekst su be­le­ške sve­do­ka vre­me­na u ko­me je ži­veo i ra­dio Bran­ko Pe­šić i ko­ji je bio nje­gov lič­ni po­zna­nik.

U po­pla­vlje­noj Sa­va­ma­li i po­ža­ru u „Po­li­ti­ci”

Bi­lo bi su­vi­šno pi­sa­ti šta je sve za glav­ni grad ura­dio Bran­ko. O to­me je mno­go pi­sa­no i ka­da bi ne­ko sku­pio sa­mo ono što je arhi­vi­ra­no na stra­ni­ca­ma „Po­li­ti­ke”, bi­la bi to de­be­la knji­ga. Za nje­ga po­sao gra­do­na­čel­ni­ka ni­je bio rad­no vre­me, ni­ti je bio ve­zan za dan i noć. Ži­veo je i snio za grad ko­ji mu je bio po­ve­ren da se o nje­mu bri­ne i da ga raz­vi­ja. Ne sa­mo za­to što mu je to bi­lo u opi­su po­sla, već što je sr­cem i du­šom ose­ćao po­tre­bu, kao ro­đe­ni Ze­mu­nac i Be­o­gra­đa­nin, da ga uči­ni mo­der­nim i na­pred­nim i uvr­sti u evrop­ske me­tro­po­le.

Ka­da je sep­tem­bra 1970. go­di­ne, na pu­tu za Nor­ve­šku, do­ži­veo sr­ča­ni udar, od­mah se vra­tio u Be­o­grad. Na aero­dro­mu i u bol­ni­ci, ume­sto da pi­ta za sta­nje svog sr­ca, on je pi­tao sa­rad­ni­ke da li za „Ga­ze­lu”, ko­ja se ta­da gra­di­la, ima do­volj­no arma­tu­re, što je bio pr­o­blem ko­ji je osta­vio ka­da se upu­tio u zva­nič­nu po­se­tu gra­do­na­čel­ni­ku Osla. 

A ka­da se de­si­la di­ver­zi­ja u bi­o­sko­pu „20 ok­to­bar”, u ju­lu 1968, on je, ne če­ka­ju­ći slu­žbe­ni auto­mo­bil, na­šao na­či­na da se za de­set mi­nu­ta, po sa­zna­nju o ovoj tra­ge­di­ji, iz Top­či­de­ra, gde je bio na do­ga­đa­ju, sju­ri u Bal­kan­sku uli­cu i da pre­u­zme bri­gu o ra­nje­ni­ma. No­vi­ne ima­ju sli­ke i be­le­ške o Bran­ku u ak­ci­ji pri­li­kom van­red­nih do­ga­đa­nja, pa i onu ka­ko u ode­lu ga­zi u vo­di do ko­le­na u po­pla­vlje­noj Sa­va­ma­li. 

Da se vra­ti­mo na „Po­li­ti­ku” ko­joj se tih go­di­na de­sio ve­li­ki po­žar. Go­re­la je do­ku­men­ta­ci­ja ne­pro­ce­nji­ve vred­no­sti, i pre­ti­la je va­tra da ona bu­de uni­šte­na. Me­đu pr­vi­ma tog ju­tra sti­že Bran­ko iz Ze­mu­na i pri­klju­ču­je se za­po­sle­ni­ma ko­ji su se tu za­te­kli – no­vi­na­ri­ma i slu­žbe­ni­ci­ma, u ga­še­nju po­ža­ra. Bio sam ta­da no­vi­nar na unu­tra­šnjoj ru­bri­ci „Po­li­ti­ke”, i svi mi, ko­ji smo bi­li oba­ve­šte­ni o do­ga­đa­ju, od­mah smo do­šli da po­mog­ne­mo i pri­klju­či­li se u već for­mi­ra­ni red onih ko­ji su po­ma­ga­li va­tro­ga­sci­ma, ali i spa­sa­va­li dra­go­ce­ne har­ti­je od va­tre. Bran­ko je već bio u lan­cu pri­ma­ju­ći i do­da­ju­ći sve­žnje­ve uko­ri­če­nih no­vi­na. To je uno­si­lo, zar tre­ba u to sum­nja­ti, na­du i op­ti­mi­zam da će se sti­hi­ja za­u­sta­vi­ti, pa se uz ve­li­ke na­po­re u to­me i us­pe­lo.

Me­ne si na­šao, a dru­ge pre­sko­čio

Ali, Bran­ko se jed­nom i ma­lo na­lju­tio na „Po­li­ti­ku”, a kri­vac je upra­vo pi­sac ovog član­ka. Ko­ri­ste­ći pe­ri­od li­be­ral­nog od­no­sa i iz­ve­sne po­li­tič­ke opu­šte­no­sti, ob­ja­vio sam 19. mar­ta 1968. ne­ve­li­ki čla­nak „Bli­ce­vi za pred­sed­ni­ke”. Kri­ti­ko­vao sam po­ja­vu da se na pred­sed­nič­ku funk­ci­ju gle­da kao na ne­ki iz­vor sve­mo­ći, pri če­mu se za­po­sta­vlja ulo­ga fo­ru­ma, dru­gih orga­na i gra­đa­na. Iz­no­se­ći ne­ke pri­me­re fe­ti­ši­za­ci­je funk­ci­je pred­sed­ni­ka, „za­ka­čio” sam po­i­me­ni­ce i Bran­ka. „Svi pr­o­ble­mi glav­nog gra­da, hi­lja­de i mi­li­o­ni pr­o­ble­ma, kao da ho­će da se ve­žu za ime gra­do­na­čel­ni­ka Bran­ka Pe­ši­ća. Kao da je ključ re­še­nja za sve u nje­go­vim ru­ka­ma. On ima ča­rob­ni šta­pić i od nje­go­ve do­bre vo­lje i ras­po­lo­že­nja za­vi­si da li će uli­ce bi­ti či­ste, sneg oči­šćen, pi­ja­ca do­bro snab­de­ve­na.” Po­me­nuo sam i još ne­ke lič­no­sti iz ta­da­šnjeg po­li­tič­kog am­bi­jen­ta, ne­što ni­žeg ni­voa, ali, raz­u­me se, ni­je mi pa­da­lo ni na pa­met da po­mi­njem pred­sed­ni­ka ze­mlje, jer je to ipak bi­la ta­bu te­ma i ja sam to po­što­vao. (Taj ta­bu će, do­du­še, bi­ti pre­kr­šen kr­oz ne­ko­li­ko me­se­ci u po­zna­tim jun­skim do­ga­đa­ji­ma, ali to je već dru­ga pri­ča.)

Već su­tra­dan, po ob­ja­vlji­va­nju ovog tek­sta, ja­vio mi se Mi­lan Goj­kov, šef ka­bi­ne­ta pred­sed­ni­ka Skup­šti­ne gra­da, funk­ci­ja ko­ja je slo­vi­la u tim vre­me­ni­ma kao gra­do­na­čel­nič­ka. Re­kao je da se Bran­ko lju­ti na me­ne i na „Po­li­ti­ku” što smo baš nje­ga po ime­nu apo­stro­fi­ra­li, a bi­lo je i dru­gih ko­ji su mo­gli, mo­žda i vi­še, da bu­du na­ve­de­ni. Goj­kov, ko­ji je ka­sni­je bio i glav­ni ured­nik Ra­dio „Po­li­ti­ke”, a bi­lo je u nje­go­vom od­no­su do­sta du­še­bri­žni­štva, oči­gled­no je naj­vi­še i „pot­pa­lio” Bran­ka zbog ovog tek­sta.

Sa Bran­kom sam bio u so­lid­nim od­no­si­ma, ali ne i su­vi­še bli­skim, ka­kve su ima­li ne­ki dru­gi no­vi­na­ri i grad­ski funk­ci­o­ne­ri. Imao je on krug svo­jih lič­nih pri­ja­te­lja i sa­rad­ni­ka, sa ko­ji­ma se ta­ko­re­ći sva­ko­dnev­no vi­đao, po­ne­kad i na kar­ta­ma u klu­bu Skup­šti­ne gra­da, u lo­vu i dru­gim pri­li­ka­ma. Ni­sam se kon­sul­to­vao sa bi­lo kim u re­dak­ci­ji. Ured­nik unu­tra­šnje je bio Fra­ne Bar­bi­je­ri, ko­ji je mo­je tek­sto­ve, kao i još ne­kih no­vi­na­ra, sa­mo ovlaš gle­dao i od­mah da­vao na pre­lom. Imao je po­ve­re­nja. Po­red to­ga bio je i slo­bo­do­u­man i od onih vr­hun­skih no­vi­na­ra ko­ji su se za­la­ga­li za slo­bo­dan pri­stup te­ma­ma. 

„Ga­ze­lu” sa­da svi vo­le, a on­da su gun­đa­li

Po­što sam u to vre­me, po­red pr­o­fe­si­o­nal­nog ra­da u „Po­li­ti­ci”, bio i pred­sed­nik OKUD „Ivo Lo­la Ri­bar”, to sam imao u vi­du da bi loš od­nos sa gra­do­na­čel­ni­kom mo­gao da se od­ra­zi i na na­še ama­ter­sko dru­štvo, ko­je je če­sto bi­lo po­zi­va­no da uče­stvu­je u grad­skim ma­ni­fe­sta­ci­ja­ma. Ubr­zo, ne­ko­li­ko da­na po­sle ob­ja­vlji­va­nja tek­sta, na­šao sam se u klu­bu Skup­šti­ne gra­da, gde je Bran­ko imao svoj sto i sa dru­štvom se­deo. I sam sam če­sto do­la­zio u klub, ko­ji je bio me­sto do­bre ku­hi­nje i pri­jat­ne at­mos­fe­re, gde si mo­gao da sret­neš mno­ge sa ko­ji­ma si te­ško imao pri­li­ku da se vi­diš u rad­nim ča­so­vi­ma. Pri­šao sam Bran­ku i sto­je­ći, dok me je on gle­dao onim stre­la­stim oči­ma, re­kao da sam čuo da se na­lju­tio zbog mog član­ka i da že­lim da mu ob­ja­snim da je smi­sao tek­sta bio da uka­ze na jed­nu po­ja­vu, a ne na po­je­din­ce, a po­go­to­vu ne na nje­ga. 

„Ma­ni ti tu svo­ju pri­ču i fi­lo­zo­fi­ju, ti si me­ne do­bro oši­nuo, is­pa­doh kao ne­ki ma­li dik­ta­tor. A pre­sko­čio si ne­ke ko­ji za­slu­žu­ju vi­še od me­ne da im se po­me­ne ime u tom smi­slu.” Pr­o­go­vo­ri­li smo još ne­ko­li­ko re­či, sa njim su bi­li ne­ki nje­go­vi sa­rad­ni­ci ko­ji su i sa mnom bi­li do­bro, ma­lo smo u tih par re­či okre­nu­li stva­ri na ša­lu, pa se sve do­bro za­vr­ši­lo. Do­bio sam ne­ku vr­stu opro­sta i epi­zo­da je br­zo za­bo­ra­vlje­na.

Vred­no je po­me­nu­ti da je Bran­ko imao do­sta pr­o­ble­ma pri­li­kom grad­nje „Ga­ze­le”, jer su ne­ki gra­đa­ni, a i me­di­ji, ši­ri­li gla­si­ne da se uza­lud ba­ca­ju ve­li­ke pa­re za šest tra­ka, a te pa­re su mo­gle da bu­du upo­tre­blje­ne za mno­go ko­ri­sni­je svr­he. Go­vo­ri­li su da ne­ma­mo do­volj­no ni auto­mo­bi­la za ta­ko skup most, pe­tlje i dru­ge slič­ne po­du­hva­te. Po­na­vlja­la se, da­kle, sta­ra pri­ča o na­šim lju­di­ma i nji­ho­vom od­no­su pre­ma ve­li­kim i no­vim pr­o­jek­ti­ma. Kralj Mi­lan je imao u 19. ve­ku slič­nih pr­o­ble­ma ka­da se gra­di­la pr­va že­le­znič­ka pru­ga od Be­o­gra­da do Ni­ša. Mno­gi gra­đa­ni su se bu­ni­li i ka­da je pra­vljen „Sa­va cen­tar”, a slič­no se po­na­vlja i sa „Be­o­gra­dom na vo­di” jer, po nji­ma, to je skup pr­o­je­kat, za­kla­nja vi­dik No­vog Be­o­gra­da i Du­na­va i mo­že po­to­nu­ti u Sa­vu. Bran­ko je us­peo da se usvo­ji „leks spe­ci­ja­lis” za grad­nju mo­sta, ka­ko bi an­ga­žo­vao i fe­de­ral­na sred­stva. Slič­no je bi­lo i sa Mo­star­skom pe­tljom i još ne­kim objek­ti­ma. 

Iako je bio pr­vo­bo­rac, pre­šao i Su­tje­sku, ra­dio i ži­veo u spe­ci­fič­nom si­ste­mu, ko­ji je do­ži­vlja­vao mno­ge tran­sfor­ma­ci­je i osci­la­ci­je zbog po­li­tič­kih pri­li­ka – Bran­ko se ni­ka­da ni­je po­na­šao kao funk­ci­o­ner ko­ji je iz­nad gra­đa­na, pa ga je za­to i po­go­dio po­me­nu­ti čla­nak u „Po­li­ti­ci”.

Bran­ko ni­je pio, pa ni­je mno­go po­la­gao ni na ka­fan­ske me­ni­je, što se ni­je mo­glo re­ći za ne­ke do­sta is­tak­nu­te funk­ci­o­ne­re, ko­je su svr­sta­va­li po­dru­glji­vo u „jag­nje­će bri­ga­de”. Kru­ži pri­ča da je, kao prav­do­lju­bac od mla­dih da­na, u jed­noj ka­fa­ni sko­čio da bra­ni ne­ke lju­de od na­pa­sni­ka, pa je do­šlo do ne­pri­jat­nih si­tu­a­ci­ja. A bio je pred­sed­nik op­šti­ne Ze­mun. Bio je, da­kle, pot­pu­ni an­ti­al­ko­ho­li­čar, ali je vo­leo da slu­ša u ka­fa­na­ma grad­ske ro­man­se i pe­sme. Lju­di su pred njim pu­ni­li i pra­zni­li ča­še sa ra­ki­jom, vi­nom i pi­vom, a on je pio obič­nu ili ki­se­lu vo­du. Pri to­me, pra­te­ći „kom­pa­njo­ne” kao da im je ra­van, pa oni ko­ji ni­su zna­li mi­sli­li su da je on nji­hov „mo­kri” brat.

Bran­ka je bo­le­la sva­ka ne­prav­da pre­ma lju­di­ma, pa je umeo da se an­ga­žu­je da je spre­či. Ni­je mu bi­lo pra­vo i ka­da su u grad po­čet­kom osam­de­se­tih, na čel­ne funk­ci­je u gra­du, do­šli lju­di ko­ji ni­su bi­li Be­o­gra­đa­ni. Ali ne za­to što to ni­su bi­li, već što su na­sto­ja­li da po­ti­snu i u dru­gi plan sta­ve one ko­ji su tu ro­đe­ni i ra­sli i da­li gra­du mno­go sa svo­je stra­ne. Ka­da se otva­rao onaj spo­me­nik, ko­ji li­či na mo­ču­gu, is­pred Igu­ma­no­ve pa­la­te, po­sle ma­le ce­re­mo­ni­je ot­kri­va­nja, po­šao sam sa Bran­kom pre­ma Sla­vi­ji, ta­da­šnjom Uli­com mar­ša­la Ti­ta. Bran­ko, kao i mno­gi, ni­je bio odu­še­vljen spo­me­ni­kom, ko­me su od­mah na­de­nu­li po­dru­glji­vo ime, ali ni od­no­som ne­kih no­vih čel­ni­ka pre­ma po­je­di­nim in­sti­tu­ci­ja­ma u gra­du i lju­di­ma ko­ji su bi­li nje­go­vi sa­rad­ni­ci. Za­me­rio je i no­voj upra­vi gra­da što je za­tvo­ri­la nje­gov omi­lje­ni klub u Skup­šti­ni gra­da u ve­čer­njim sa­ti­ma. 

„Ka­žu da su to uči­ni­li jer se tu oku­plja­ju mo­ji lju­di i ogo­va­ra­ju sa­da­šnju grad­sku vlast, ali će im se ta­kvi po­te­zi obi­ti o gla­vu”, ka­zao mi je.

Ako si opet sta­vio onu pti­ču­ri­nu...

Pr­vi po­sao Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća bio je u grad­skoj upra­vi, ne­gde u okvi­ru ka­bi­ne­ta Bran­ka Pe­ši­ća, ali mu tu ne­što ni­je bi­lo po vo­lji, pa je oti­šao. Zna­mo nje­gov put.

Me­đu oni­ma ko­ji su uvek bi­li uz Bran­ka, po­red pred­sed­ni­ka Iz­vr­šnog sa­ve­ta Mi­ljen­ka Zre­le­ca, pot­pred­sed­ni­ka Skup­šti­ne Bran­ka Ra­di­vo­je­vi­ća, Be­o­gra­đa­ni­na ne­mir­nog du­ha Dra­gi­še Đu­ri­ća, sa­vet­ni­ka Vo­je Cr­njan­skog i dru­gih, tu je uvek bio i Cu­ja – omi­lje­ni šef pr­o­to­ko­la. Jed­nog da­na, on na pr­sti­ma otvo­ri vra­ta Bran­ko­ve kan­ce­la­ri­je i re­če: „Dru­že Bran­ko, vre­me je da po­đe­mo na sve­ča­no otva­ra­nje...” Bran­ko je či­tao ne­ke ma­te­ri­ja­le, po­di­že gla­vu da po­tvr­di da je spre­man i sa­mo što Cu­ja, pr­o­mo­liv­ši nos, hte­de da za­tvo­ri ta­pa­ci­ra­na vra­ta, Bran­ko ga pre­ki­de.

„Cu­jo, sta­vi­ću te u top ako si mi u go­vor opet po­me­nuo onu pti­ču­ri­nu! (Ra­di­lo se o to­me da su grad­ski či­nov­ni­ci ima­li ste­re­o­ti­pe go­vo­ra za sva­ku pri­li­ku i sa­mo bi ih iz­vla­či­li iz fi­o­ka i ma­lo pre­pra­vlja­li i pri­la­go­đa­va­li, a je­dan je Be­o­grad, kr­oz svo­ju isto­ri­ju, to­li­ko pu­ta bio bom­bar­do­van i ru­šen, ali se on­da po­di­zao iz pe­pe­la kao Fe­niks pti­ca. To je bi­la ta „pti­ču­ri­na”.) 

Cu­ja mu od­go­vo­ri: „Dru­že Bran­ko, ni­sam. Sve je u re­du!”, pa br­zo otr­ča u pri­ze­mlje da be­lim mar­ke­rom iz­bri­še deo u ko­me se nad Be­o­gra­dom ko zna ko­li­ko pu­ta nad­neo pe­peo iz ko­ga se grad di­zao u ži­vot kao Fe­niks pti­ca.