nedelja, 17.02.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 15:24

„Nemanjići” kao Dorćolci

Serija o slavnoj srpskoj dinastiji u produkciji Javnog servisa, kao najskuplji produkcijski projekat u istoriji srpske televizije, nailazi na oprečne reakcije istoričara
Autor: Aleksandar Apostolovskisubota, 03.03.2018. u 22:00
Монашење Растка Немањића пред фреском – Светог Саве (Принтскрин РТС)
Инспирација за пошалице на друштвеним мрежама (Фото Фејсбук)

Ka­da uči­telj mla­dom Rast­ku Ne­ma­nji­ću po­ru­ču­je da ko­nač­no „ski­ne mrak”, sva­ka­ko ne mi­sli da ode do of­tal­mo­lo­ga i ski­ne ka­ta­rak­tu. Uči­te­lje­vo upor­no in­si­sti­ra­nje mla­dom prin­cu da „pri­čvr­lji ne­što” do­li­ko­va­lo bi mo­žda ka­fan­skom je­zi­ku ovog vre­me­na, ali je te­ško po­ve­ro­va­ti da su se ta­kve pro­vo­da­džij­ske pre­po­ru­ke iz­go­va­ra­le kra­jem 12. ve­ka. 

Du­go­na­ja­vlji­va­no emi­to­va­nje se­ri­je „Ne­ma­nji­ći” u pro­duk­ci­ji Jav­nog ser­vi­sa, kao naj­sku­plji pro­duk­cij­ski pro­je­kat u isto­ri­ji srp­ske te­le­vi­zi­je, na­i­la­zi na opreč­ne re­ak­ci­je gle­da­la­ca, ko­je su kul­mi­ni­ra­le sce­nom Rast­ko­vog ula­ska u mo­na­ški svet. Iza nje­ga, u ka­dru je fre­ska Sve­tog Sa­ve! Da­kle, naj­ve­ći srp­ski sve­ti­telj, osli­kan na zi­du ma­na­sti­ra, po­sma­tra sa­mog se­be u ra­noj mla­do­sti.

Pa­žlji­ve i ma­hom ma­li­ci­o­zne kri­ti­ča­re se­ri­je ne bi iz­ne­na­di­lo da u ne­kom od na­red­nih na­sta­va­ka Sa­va na­ru­či – Ka­ra­đor­đe­vu šnic­lu.

Po­sle pri­ka­zi­va­nja pi­lot-epi­zo­de se­ri­je „Ne­ma­nji­ći” od­mah su na­sta­le oštre po­le­mi­ke u jav­no­sti, od onih da je pi­sa­nim uvo­dom tre­ba­lo gle­da­o­ci­ma pri­bli­ži­ti epo­hu o ko­joj je reč, do pri­med­bi sce­na­ri­sti­ma Gor­da­nu Mi­hi­ću i re­di­te­lju Mar­ku Ma­rin­ko­vi­ću zbog lo­še glu­me, od­su­stva dra­ma­tur­gi­je i upo­tre­be slen­ga ko­jim pri­pad­ni­ci slav­ne srp­ske di­na­sti­je po­ne­kad vi­še pod­se­ća­ju na – Dor­ćol­ce.

Sa­če­kaj­mo kraj
Mi­loš Ko­vić, van­red­ni pro­fe­sor na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu, na Ode­lje­nju za isto­ri­ju, ima dru­ga­či­je mi­šlje­nje. Za nje­ga, ova se­ri­ja iz­gle­da sve bo­lje u sva­koj na­red­noj epi­zo­di.– Ono što je te­ško po­pra­vi­ti je­su, po mom mi­šlje­nju, sla­bi di­ja­lo­zi i sla­ba glu­ma, uz ča­sne iz­u­zet­ke. Ali za sva­ku po­hva­lu je či­nje­ni­ca da smo ko­nač­no do­bi­li se­ri­ju o Ne­ma­nji­ći­ma. Mo­že­mo da ima­mo sto­ti­ne pri­med­bi, ali bi tre­ba­lo da sa­če­ka­mo da po­gle­da­mo ce­lu se­ri­ju. Ovom se­ri­jom se ipak is­pra­vlja sra­mo­ta da ni­smo ima­li ni­je­dan film, ni­jed­nu se­ri­ju o naj­va­žni­joj te­mi na­ci­o­nal­ne isto­ri­je. Jer iden­ti­tet Sr­ba se za­sni­va na se­ća­nju na Sve­tog Sa­vu, Sve­tog Si­me­o­na i osta­le Ne­ma­nji­će – oce­nju­je Ko­vić.

Kri­ti­ča­ri već pred­vi­đa­ju du­ho­vi­te na­stav­ke di­ja­lo­ga Ste­fa­na Ne­ma­nje i nje­go­ve ver­ne lju­be, u ko­ji­ma mu ona oda­je stra­šnu taj­nu: da su si­no­vi Vu­kan i Ste­fan ne­to­le­rant­ni na glu­ten. Ali, ako su Ste­fan Ne­ma­nja i Fri­drih Bar­ba­ro­sa raz­go­va­ra­li o no­vom svet­skom po­ret­ku bez pre­vo­di­o­ca, jer ne­mač­ki car u se­ri­ja­lu go­vo­ri srp­ski da­le­ko bo­lje od NjKV Alek­san­dra Dru­gog Ka­ra­đor­đe­vi­ća da­na­šnjeg, mo­žda nas tek če­ka­ju za­ni­mlji­vi sce­na­ri­stič­ki i re­di­telj­ski eks­pe­ri­men­ti. 

Da li su kri­ti­ča­ri ipak ne­pra­ved­ni jer su oče­ki­va­li da će slo­že­ni i ču­de­sni ži­vo­ti jed­ne od naj­va­žni­jih evrop­skih di­na­sti­ja sred­njeg ve­ka pre­va­zi­ći opi­se mo­ći, za­ple­ta i splet­ki iz se­ri­je svet­skog do­me­ta ka­kva je, re­ci­mo, „Igra pre­sto­la”? Mo­žda će tek po­sle za­vr­šet­ka se­ri­je i isto­rij­ske dis­tan­ce „Ne­ma­nji­ći” ipak bi­ti am­ne­sti­ra­ni, kao što je to slu­čaj s isme­va­nim fil­mom „Boj na Ko­so­vu” Zdrav­ka Šo­tre, ko­ji po­sled­njih ne­de­lja, upra­vo za­hva­lju­ju­ći ak­tu­el­nom se­ri­ja­lu, do­bi­ja za­ka­sne­la pri­zna­nja.

Ni ve­ći­na isto­ri­ča­ra ne gle­da bla­go­na­klo­no na „Ne­ma­nji­će”. Iako su re­dov­no is­pred te­le­vi­zo­ra, če­sto su i oštri­ji od TV kri­ti­ča­ra ili tvi­te­ra­ša. 

Pro­fe­sor Ode­lje­nja za isto­ri­ju Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta Uni­ver­zi­te­ta u Be­o­gra­du dr Đor­đe Bu­ba­lo ka­že da pr­vi i naj­ja­či ru­žan uti­sak osta­vlja je­zik ko­jim glum­ci ko­mu­ni­ci­ra­ju tu­ma­če­ći lič­no­sti sred­njo­ve­kov­ne epo­he. 

– Re­klo bi se da je sce­na­ri­sta sta­vlja­njem da­na­šnjeg grad­skog go­vo­ra u usta lju­di­ma ko­ji su ži­ve­li pre osam ve­ko­va že­leo da i njih i nji­ho­vo do­ba pri­bli­ži na­šem vre­me­nu, da ih uči­ni ljud­ski­jim, obič­ni­jim, a efe­kat je bio upra­vo su­pro­tan. On ih je uda­ljio i uči­nio ne­is­to­rij­skim, bez trun­ke auten­tič­no­sti. Ta­ko smo, i po­red pri­vid­no isto­rij­ske sce­no­gra­fi­je, do­bi­li ne­is­to­rij­ske lič­no­sti, iz­me­šte­ne iz svog vre­me­na, za­pra­vo sku­pi­nu na­ših sa­vre­me­ni­ka, čud­no ode­ve­nih, bez­volj­nih i na­mr­go­đe­nih, ko­ji go­vo­re be­smi­slen tekst i kre­ve­lje se pred ka­me­ra­ma, a ni­su ni za­bav­ni – tvr­di Bu­ba­lo.

On se sla­že da ne mo­že­mo oče­ki­va­ti da sce­na­ri­sta rop­ski sle­di pri­po­ve­da­nje Ne­ma­nji­nih bi­o­gra­fa i sa­vre­me­ni­ka, kao što tvr­di da ne tre­ba za­mi­šlja­ti Ne­ma­nji­će kao mit­ske ju­na­ke ko­ji ne do­di­ru­ju ze­mlju. Me­đu­tim, uka­zu­je on, o epo­hi Ne­ma­nji­ća sa­ču­va­lo se do­volj­no sve­do­čan­sta­va da je bi­lo mo­gu­će pre­ne­ti duh to­ga vre­me­na, obi­ča­je, na­vi­ke lju­di, nji­ho­ve pred­sta­ve o se­bi i sve­tu u ko­jem ži­ve.

– Su­sre­ti Ne­ma­nje s vi­zan­tij­skim ca­rem de­lu­ju go­to­vo gro­tesk­no („Je­si l’ ti, ca­re, nor­ma­lan?!”). Isti je uti­sak i o Ne­ma­nji­nom raz­go­vo­ru s ca­rem Fri­dri­hom Bar­ba­ro­som. Ne­u­ku­sna su op­se­siv­na na­sto­ja­nja Rast­ko­vog dvor­skog i po­ro­dič­nog okru­že­nja da mu na­đe žen­sko če­lja­de. Kao da je ne­ko s pred­u­mi­šlja­jem i otvo­re­no iz­vrg­nuo ru­glu sjaj­no do­ba na­še isto­ri­je, o ko­jem će se, po­sle ova­kve se­ri­je, su­ma po­gre­šnih zna­nja i pred­sta­va sa­mo umno­ži­ti – kon­sta­tu­je Bu­ba­lo.

I pro­fe­sor dr Ra­di­voj Ra­dić s Ka­te­dre za isto­ri­ju Vi­zan­ti­je na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du oce­nju­je da je, na­ža­lost, se­ri­ja raz­o­ča­ra­va­ju­ća, ura­đe­na po­vr­šno i na br­zu ru­ku, s mno­štvom ha­o­tič­nih im­pro­vi­za­ci­ja, na osno­vu sce­na­ri­ja ko­ji je pli­tak i s mno­go či­nje­nič­nih gre­ša­ka.

– Jed­na od njih je, na pri­mer, da je vi­zan­tij­ski car Ma­noj­lo Pr­vi Kom­nin pri­ka­zan kao jek­ti­ča­vi ke­pec, a isto­rij­ski po­da­ci ne­sum­nji­vo go­vo­re da je bio ogro­man ra­stom, ve­li­ki rat­nik bez ma­ne i stra­ha, uče­snik vi­te­ških tur­ni­ra. Na sa­mr­ti (1180), ka­da je tra­žio da bu­de za­mo­na­šen, sve man­ti­je ko­je su na­šli na dvo­ru je­dva su mu do­se­za­le do ko­le­na. Uz to, on je ro­đen 1118. go­di­ne, pet go­di­na je mla­đi od Ne­ma­nje (1113), a u se­ri­ji je dru­ga­či­je. Ne­mač­ki car Fri­drih Bar­ba­ro­sa je od Ne­ma­nje mla­đi 12 go­di­na, a u se­ri­ji je go­to­vo obrat­no. Ne­ma­nju, ko­ji je u Ca­ri­grad kao za­ro­blje­nik do­ve­den 1172. go­di­ne, vi­zan­tij­ski pi­sci opi­su­ju kao „ple­ća­tog star­ca”, a isti Ne­ma­nja, po­sle 17 go­di­na, na sa­stan­ku s Bar­ba­ro­som u Ni­šu (1189) ne­ma ni­jed­nu se­du. Sve su to či­nje­ni­ce ko­je su mo­gle la­ko da se pro­ve­re. U vre­me ka­da je kre­tao na Sve­tu Go­ru i bio u uz­ra­stu od še­sna­est ili se­dam­na­est go­di­na, Sa­va je pred­sta­vljen vr­lo po­jed­no­sta­vlje­no, kao smu­še­ni ver­ski za­ne­se­njak či­ja se po­bo­žnost i na­klo­nost pre­ma mo­na­škom ži­vo­tu svo­de na sim­pli­fi­ko­va­ne sin­tag­me kao što su „Bog je lju­bav, lju­bav je Bog” – is­ti­če pro­fe­sor Ra­dić.

On ka­že da se ogra­ni­čio sa­mo na ne­ke od gru­bih gre­ša­ka u isto­rij­skim či­nje­ni­ca­ma, ali, kao i dru­gi, ni­je mo­gao da ne pri­me­ti ne­do­pu­sti­ve pro­pu­ste u di­ja­lo­zi­ma, po­jed­no­sta­vlje­ne i ni­ma­lo iz­ni­jan­si­ra­ne li­ko­ve, na­lik na pla­ka­te, kao i me­đu­dr­žav­ne raz­go­vo­re vla­da­ra u ko­ji­ma ne­ma ni­šta od uobi­ča­je­ne ce­re­mo­ni­jal­ne uko­če­no­sti sred­njeg ve­ka.

Zvu­či ap­surd­no, ali te­le­vi­zij­ska sa­ga o ve­li­čan­stve­noj i ta­jan­stve­noj epo­he na­še isto­ri­je ipak je us­pe­la. Mo­žda ni­jed­nu se­ri­ju u isto­ri­ji te­le­vi­zi­je ni­je pra­ti­lo to­li­ko kon­tro­ver­zi, kri­ti­ka i opreč­nih mi­šlje­nja. Za ve­li­ku gle­da­nost – vi­še ne­go do­volj­no.


Komentari39
72d74
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

bora andrić
Ukoliko se bavite dubljim proučavanjem jezika, i ukoliko poznajete nekoliko sličnih okolnih jezika: bugarski, slovenački, itd. onda znate da je vrlo moguće da da se žargonski pričalo uvek i da je jezik živa stvar koja se menja i sporije i brže u isto vreme i tokom vremena. Najbolji primer su reči koje su ostale nepromenjene već nekoliko vekova, pa se originalno značenje reči izgubilo a reč se svojom ispravnom suštinom koristi i dalje... Za takve reči niko ne može da garantuje da u vreme nastanka nisu imale značenje, alegoriju, metaforu ili asocijaciju u svakodnevnom životu većeg ili manjeg broja ljudi koji su je počeli upotrebljavati. Da ne kažemo da jezik kakav se danas smatra ispravnim nije oduvek bio tu, pravilan i prihvaćen. Tako da poenta... ako je dorćolski nastao iz srpskog , a srpskim jezikom su pričali nemanjići, ne može niko da garantuje da se neki žargon u istom duhu kao danas dorćolski nije korsitio na glavnom dvoru, gradu, centru srpske države. Molim.
Anabela
Trebalo je da zadivi mlade. Da posreduje nase autenticne vrednosti, lepotu. Autori serije kao da su "bezali od kica i glamura" i prikazali zivot preskroman i dosadan. Lik koji tumaci Nemanju je malo "podnaduo", deluje kao da dosta pije, ima stomak i ne lici na izvezbane vitezove, koji su bili fit,uvek u sedlu na viteskim igrama, u lovu, na putu.Nemam nista protiv lepih brineta i ljudi tamne kose i ociju,ali Nemanjici su bili ridji i plavi. Autori nisu izrazili mnogo od duboke duhovnosti srpskog naroda,koja je u to vreme pulsirala svakim segmentom zivota i bila je izmesana stara slovenska vera i Hriscanstvo.Freske koje su danas stare nisu bile izbledele pre 800 godina, nego su bile zivopisne,jarkih boja. Bledi dijalozi. Odsustvo slovenskih kucnih bozanstava, drzava koja se pravi prema bozijem konceptu-da bude nepobediva jer je bog sa njom, a sve to pomesano u nepomucenoj radosti narodnog zivota u kome smrt nije kraj-ne vidi se.
Maja
Zasto ne pogledamo prvo sve epizode pre nego sto donesemo sud. Odgledala sam za jedan dan sve epizode samo da vidim u cemu je problem. Mozda je trebalo ubaciti vise arhaizma ali ostalo je ok. Vizantijski kostimi su jako lepi, glumci dobro rade svoj posao. Ova hajka je potuno nepotrebna.
Nikola Z
Zašto?! Poslovica nas uči; Posle boja(gledanja u ovo slučaju!), koplje u trenje!
Preporučujem 3
СЕНОВИЋ
Бог ме убио ако битка на Неретви није квалитетније урађена.
Utoku
Ne gledam "Nemanjiće", ali sam čula dosta o njoj. Ono što svakako nisam čula je da je u pitanju dokumentarna serija, već istorijska drama. I da li je onda zbilja toliko bitno koliko je visok bio car Manojlo, i da li je bio pet godina stariji ili mlađi?

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Arhiva Impresum O nama Kontakt Pretplata Oglašavanje Pravila korišćenja Biznis Klub Pravila o privatnosti

Developed by: NewTec Solutions & TNation

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja