subota, 21.09.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 16:55
INTERVJU: MILOŠ KOVAČEVIĆ, profesor Filološkog fakulteta

I Dorćolci će tražiti svoj lektorat

Veliki američki sociolingvista Kenet Nejlor tvrdio je da je razlika između hrvatskog i srpskog manja od razlike između belačkog i crnačkog engleskog u Njujorku
Autor: Mirjana Sretenovićutorak, 06.03.2018. u 22:00
Професор Милош Ковачевић (Фото Р. Крстинић)

Gotovo je neverovatno da je tako nešto nekome uopšte palo na pamet, a posebno je neverovatno da je onaj kome je to predloženo predlog uopšte mogao shvatiti ozbiljno, a kamoli mu udovoljiti, kaže Miloš Kovačević, redovni profesor Filološkog fakulteta u Beogradu i Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu, povodom zahteva hrvatske manjine da se u Srbiji otvori lektorat za hrvatski jezik.

Prvi ste javno reagovali na vest da su Hrvati tražili otvaranje svog lektorata u Vojvodini. Nazvali ste zahtev apsurdnim…

Otvaranje lektorata tzv. hrvatskog jezika isto je kao i otvaranje lektorata srpskog jezika na katedri za srpski jezik. To je svakome ko ima zrnca znanja iz lingvistike više nego jasno. Jer, jezici koji se političkom voljom osamostaljenih republika bivše SFRJ Jugoslavije danas zovu „hrvatski”, „bosanski” i „crnogorski” ni po jednom se naučnom kriterijumu ne mogu smatrati posebnim jezicima različitim od srpskog. Nema danas nijednog ozbiljnog lingviste čak ni među Hrvatima, Bošnjacima i Crnogorcima koji smatraju da nije u pitanju isti jezik. Svi su oni samo varijante Vukov(sk)og srpskog književnog jezika. Čak se i u poznatoj, u osnovi antisrpskoj, Deklaraciji o zajedničkom jeziku, javnosti predstavljenoj u Sarajevu 30. marta 2017, a koju je potpisalo na hiljade hrvatskih, crnogorskih, bošnjačkih, pa i srpskih intelektualaca, kaže da se „u BiH, Crnoj Gori, Hrvatskoj i Srbiji upotrebljava zajednički jezik”, i da „korišćenje četiri naziva za standardne  varijante – bosanski, crnogorski, hrvatski i srpski – ne znači da su to i četiri različita jezika”. Pa kako je onda unutar jednog istog jezika na katedri na kojoj se izučava taj jezik moguće otvarati lektorat – tog kao maternjeg jezika?

Vama nije toliko sporan taj zahtev, koliko naš pristanak na njega.

Nije ni čudno to što su Hrvati tražili lektorat „hrvatskog jezika”, jer kad je hrvatska jezička politika u pitanju, tu se ničemu nije čuditi. Ne treba se čuditi tome što političari ne znaju mnogo o jeziku. Ali se treba čuditi da ozbiljni političari u pitanjima koja se tiču srpskih nacionalnih identitetskih kriterijuma, nisu osetili nikakvu potrebu da se konsultuju sa bilo kojom filološkom institucijom Srbije. I to još u vreme donošenja Deklaracije o opstanku srpskog naroda, čiji suštinski deo bi trebalo da predstavlja zaštita srpskog jezika i pisma. Bez obzira na to što su novine objavile da je dat pristanak za otvaranje ovog lektorata – ja u tu vest ne mogu de verujem, jer je ona ne samo protiv naučne, nego i protiv zdravorazumske logike, a da se i ne govori koliko je ona u korist srpske štete.

Da li su prava hrvatske manjine ugrožena ukoliko ona nema lektorat?

Srbija, odnosno njeni odgovorni političari imaju poseban problem sa tumačenjem Evropske povelje o regionalnim ili manjinskim jezicima, u kojoj se eksplicitno kaže da se manjinskim jezikom mogu smatrati samo jezici koji su „različiti od zvaničnog jezika te države”. Poznato je da se različitost jezika utvrđuje pre svega na osnovu međusobne (ne)razumljivosti. Srpski filolozi, posebno Odbor za standardizaciju srpskog jezika, toliko puta su ukazivali da treba razlikovati „komunikativne” manjinske jezike (jezike različite od srpskog, kakav je mađarski, albanski, bugarski, rusinski i sl.) i „simboličke” manjinske jezike (jezike koji nisu lingvistički, nego politički jezici, i koji ni u čemu sem u imenu nisu različiti od srpskog). Samo na prve se odnose obaveze iz navedene Evropske povelje. A srpski političari i posebno srpska ministarstva prosvete u dužem periodu guraju prst u oko srpskoj filologiji, odobravajući škole, udžbenike, pa i sudske prevodioce za te „simboličke” manjinske jezike, ne hajući za apele srpskih filologa, niti za izvorni tekst Povelje. Prava hrvatske manjine, kao ni bošnjačke, kao ni crnogorske, nisu dakle ugrožena po standardima Evropske povelje o manjinskim jezicima ni kad ne postoje škole na tim jezicima koji po Povelji ne ispunjavaju status manjinskih. A tek ta svetski unikatna ludost o lektoratu unutar istog jezika, zato što se on politički različito zove!

Koji je kriterijum za otvaranje nekog lektorata?

Lektorati se otvaraju za strane jezike, na katedrama stranih jezika. Veliki američki sociolingvista Kenet Nejlor tvrdio je da je razlika između hrvatskog i srpskog manja od razlike između belačkog i crnačkog engleskog u Njujorku. Treba li Amerikanci da otvore na katedrama engleskog jezika lektorat za „crnački engleski”? Po istom kriterijumu kao i Hrvati, mogu lektorat tražiti i Bunjevci, i ne samo oni, nego i Zemunci ili Dorćolci ili Obrenovčani na Beogradskom i drugim univerzitetima u Srbiji.

Svoja prava traže i Crnogorci...

A Crnogorci su posebna priča. To je jedini narod na svetu kod kojih ustavno određeni „službeni jezik” nije „u službenoj upotrebi”, kao što ni jezik „u službenoj upotrebi” nije „službeni”. To je jedini jezik koji ima foneme za koje nauka ne može iznaći kriterijume. To je jedini popisno manjinski jezik u Crnoj Gori, koji je proglašen većinskim, dok većinski srpski nema nikakvog zakonski utemeljenog statusa. Crna Gora je jedina država koja je izbacila sve značajne srpske pisce iz školskih programa, a završeni studenti „crnogorskog jezika” traže da im Srbija nostrifikuje diplome kao diplome „srpskog jezika i književnosti”. I da zlo bude veće, Ministarstvo prosvete sugeriše rešenje preporukom „da je crnogorski jezik službeni jezik u Crnoj Gori, koju Republika Srbija priznaje i sa kojom ostvaruje međunarodne odnose i saradnju”. Da nije tragično, bilo bi smešno. Niko da se priseti reči akademika Milorada Ekmečića da „crnogorski jezik nije sramota jednog naroda, srpske nacije i nepismene inteligencije, nego sramota civilizacije”.

Na koji način mogu da se reše ova pitanja?

Ova pitanja moraju da se rešavaju u saradnji srpske filologije i srpske politike. Ne može, niti sme odgovorna politika da se tako neodgovorno odnosi prema identitetskim nacionalnim pitanjima, kakvo je pitanje statusa, očuvanja i negovanja srpskog jezika. Nikome ne može biti jasno kako to da Srbija priznaje naziv „bosanski”, a ne „bošnjački” za jezik Bošnjaka, a taj naziv je omča oko vrata opstanku i Srba i Republike Srpske u BiH. To je samo jedan primer koliko srpska politika ignoriše stav srpske filologije. Bez harmonizacije lingvističkih i političkih stavova – sve deklaracije o opstanku srpskog naroda samo su mrtvo slovo na papiru. Jer, zar može postojati narod koji sam ignoriše svoje najbitnije nacionalne identitetske kriterijume i stavove svoje nacionalne filologije?


Komentari49
9d38e
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Raca Milosavljevic
... to je samo jos jedan bizaran detalj u poniznosti svih vlasti u posle cudnog 5-og oktobra i dolaska demokratije, koje su postavljane od ovih novih okupatora,ova sadasnja nadmasuje sve dosadasnje ...
Tomislav K
Dva veka Vuka plus visoko emocionalizirano naklapanje su paralizirali bilo kakav razumni pokušaj da se propitaju sastavnice standardnih jezika. Npr. njemački utjecaj. Uglavnom zbog njemačkoga izgovora, /s/ je otišlo u /z/ u nizu posuđenica. Zato konzervativizam, intenzitet, fakultet,..(-tet zbog njemačkoga; to nije nešto loše, no eto..; zatim, u ruskom je intensivnost'- nije ni sufiks-tet, ni /z/. Slično konsekventno/konzekventno, izolacionizam. I sve to nema veze s Vukom, on nije odlučivao hoće li se pisati klijent ili klient, pacijent ili pacient, materijalizam ili materializam. Zatim, ograničena je tvorba riječi jer se bježi od jednostavnih složenica- tvorba riječi, a ne rječotvorje;bježi se od tvorenica kao glasoslovlje za fonetiku, te uporno potiskuju tvorbeni načini koje su i Rusi zadržali- npr. terakt za teroristički čin. Aorist i imperfekt su potisnuti, pa je skoro kao u ruskom i poljskom gdje su posve nestali.
Коста
@Tomislav K -- "I sve to nema veze s Vukom, on nije odlučivao hoće li se pisati klijent ili klient,..." Па није баш тако. Вук је написао два речника (1818, 1852) у којима он лилчно одлучује које су речи "српске" а које нису, него и како се пишу. Примери су "љуцки", "умъро", итд. У издању из 1818. нема слова /Х/ (дакле није хоће него оће...) или речи "ваздух", а у издању из 1852. (две године после Бечког књиж. договора) он јасно одлучује да је ћирилица само српска азбука (и то с 31 писменом или "словом", од којих је једно безгласни тврди знак /Ъ/), а Гајева латиница само хрватска. Наравно то је било политички потребно јер би реформа иначе пропала. У сваком случају, Вук је и те како одлучивао о правопису. После његове смрти (пре увођења реформе), Даничић и после његов ђак Белић мењају Вукову заоставштину у пројекат за српско-хрватски језик (присилно језичко јединство с Хрватима) и југословнеску политичју идеју која је још увек на снази у српској лингвстици.
Preporučujem 5
Зорица Сорак
Језик повезује људе, у служби је комуникације. Ја разумем и Хрвате, становнике БиХ и Црне Горе, умем да прочитам шта су написали и разумем шта значи - па то је онда исти језик.
Коста
Неке Вам ствари нису јасне. Не ради се о разумевању. У Хрватској се не може писати ћирилицом, екваски, или исписвати стране речи фонетски. Такође хрватски стандард није грматички исти. У Србији нема таквих правила. У њој још увек важи српскохрватска норма и зато нема основе за хрватски лекотрат, јер стандардни језик (без обзира да ли је то паметно или није) у јавном саобраћају поредзумева и хрватски стандард као један од четири прихватљива облика писаног језика -- ћирилица, латиница, екавски, ијекавски. С друге стране, у Србији стандаднри облици изузимају икавски и торлачки, јер ти облици нису стандардизовани. Наравно, по Уставу, службене комуникације на српском се пишу ћирилицом.
Preporučujem 6
Драгољуб Збиљић
ПОЛИТИКА МОЖЕ ДА РАДИ СВАШТА, НАУКА НЕ МОЖЕ. У коментарима имамо свашта. Мешају се жабе и бабе. Овде је реч о томе да ли су српски и хрватски језик један, исти језик или нису. А како се одређује најлакше и најбоље да ли је један језик исти? Основно мерило је: у разговору Србина с Хрватом да ли је потребан преводилац? Тешко да је потребан. Ја чим чујем Хрвата и чим читам текст Хрвата и Србина, немам готово никакав проблем у разумевању. Видим да има појединости које нису стопостотно исте, али те поједности ми не сметају и не онемогућавају споразумевање. Рецимо, теже ми је да разумем неког Србина с различитим дијалектима, него да разумем Хрвата који се служи хрватским стандардним језиком. Дакле, српски и хрватски језик не могу никако бити два различита језика. То што је хрватски језик једна од варијаната истог језика, тај хрватски језик не може бити лингвистички различит језик. А политика може да прави посебне лекторате. Може политика да ради свашта.
Коста
Драги г. Збиљићу, кам лепе среће да је разлика у два стандарда сведена само на језичНо и језичКо, али није. И то је ставрност, а Хрвати се, за разлику од Срба, држе својих правила строжије, па и кад је реч о разлици од једног слова. Ако пише -ко а не -но онда није по хрватском правопису и зато им је потребан лектор, док у Србији не игра улогу. Можда све то изгледа смешно али је хрватски приступ правопису много ближи европском него четворолики српски. На концу, и за нас је често једно слово велика разлика -- инјекција, а не ињекицја.
Preporučujem 4
Драгољуб Збиљић
Поштовани Коста, нисам ни рекао да нема неких разлика у нормираном књиж. језику Срба и Хрвата. та разлика постоји. Рецимо, српска језичка норма у вези ћирилицом и латиницом је: "ћирилиЧКо писмо", а хрватска језичка норма је "ћирилиЧНо писмо". Али ни та норма није таква да су нам потребни преводиоци. Уосталом, чак и неки Срби не знају и не користе српски норматив "ћирилиЧКо писмо", него и многи Срби кажу, као Хрвати: "ћирилиЧНо писмо". Чим нам преводилац није потребан, то лингвистички нису никако два различита језика без обзира на неке нормативне разлике.
Preporučujem 2
Prikaži još odgovora
Коста
@Daki -- није никакав доказ потребан: хрватски и српски (то јест српскохрватски) су нормирани на два различита начинашто. Дакле, између стандардних језика у Србији и Хрватској постоје знатне разлике. Ипак, сматрам да националне мањине треба да знају службени језик и писмо државе у којој живе и да зато нема потребе за хрватске лекторе.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja