Na današnji dan pre 15 godina ubijen je predsednik Vlade Republike Srbije dr Zoran Đinđić. Atentat na premijera dogodio se ispred službenog ulaza u zgradu vlade u 12 časova i 25 minuta. Đinđić je pogođen snajperskim metkom u srce. Njegov telohranitelj Milan Veruović teško je ranjen.

Đinđić je trebalo da pređe svega nekoliko metara do ulaza, kada je odjeknuo prvi hitac. Premijer pada, čuje se drugi hitac, pada i telohranitelj. Trenutak kada ljudi iz obezbeđenja žurno zatvaraju vrata „be-em-vea” s rotacionim svetlom i zatamnjenim staklima, koji velikom brzinom izlazi s parkinga, zabeležen je kamerom Televizije B92. U tom automobilu bio je smrtno ranjeni premijer.

Zvanična hronologija kaže da je dovezen u Urgentni centar u 12.35 časova, bez svesti, pulsa i krvnog pritiska. U 13.15 časova počeo je uviđaj u dvorištu zgrade vlade. Ispred Urgentnog centra okupilo se mnogo novinara i građana. U pratnji tada visokih funkcionera DS-a Dragana Šutanovca i Gorana Vesića došla je premijerova supruga Ružica Đinđić. Televizijske kamere zabeležile su i trenutak kada iz zgrade izlazi premijerova majka Mila Đinđić. Nezvanično se čulo da je premijer preminuo od posledica velike rane na srcu.

Posle atentata blokiran je ceo grad. Policija je aktivirala šifru „Vihor”, a to je značilo da su svi ljudi i sredstva MUP-a na ulicama Beograda. Policajci opremljeni pancirima i naoružani dugim cevima legitimisali su ljude na ulicama i proveravali automobile.

S beogradskog aerodroma otkazani su svi letovi. Blokirana je Železnička stanica. Nijedan autobus nije napustio Autobusku stanicu. Blokada glavnih gradskih ulica izazvala je saobraćajni haos, ali su građani bez reči pešačili.

Policija je saopštila da je na premijera pucano s prozora na drugom spratu zgrade u Ulici admirala Geprata broj 14, udaljene oko 200 metara vazdušnom linijom od parkinga zgrade vlade. Atentator je pucao iz kancelarije broj 55 na drugom spratu, sa čijeg se prozora kao na dlanu pruža pogled na parking vlade. Policija je blokirala zgradu u kojoj su se tada nalazili Zavod za fotogrametriju i privatna preduzeća. Čaure od puščanih zrna kojima je ubijen Đinđić pronađene su na krovu kafića „Hrabro srce”.

Čulo se da su očevici videli kako iz zgrade istrčavaju trojica mladića, obučeni u radničke kombinezone, noseći pištolje, a da je jedan od njih nosio pušku sa snajperom. Postojala je i druga, nezvanična, verzija – da je na premijera pucano s dve zgrade, unakrsnom snajperskom paljbom, i da je ispaljeno više od dva hica. Kao drugo skrovište atentatora tada je pominjan nekadašnji objekat Generalštaba u Nemanjinoj 9, koji je bio prazan jer je teško oštećen u NATO bombardovanju 1999. godine. U toj zgradi danas su Apelacioni sud i Vrhovni kasacioni sud.

Državne zastave na zgradi Vlade Republike Srbije spuštene su na pola koplja. Po završetku vanredne sednice, novinarima se obratio potpredsednik Vlade Nebojša Čović koji je saopštio da je Zoran Đinđić podlegao povredama:

„Atentat na premijera Đinđića je kriminalno delo i potpuno jasan pokušaj onih koji su i prethodnih godina ubistvima pokušavali da zaustave razvoj Srbije i njenu demokratizaciju da promene tok istorije i Srbiju ponovo izoluju i pretvore u carstvo grupa kriminalaca. Način izvršenja ovog atentata je poznat i usledio je posredno posle pokušaja atentata na auto-putu. U međuvremenu, pokrenuta je opsežna istraga u zemlji i inostranstvu koja je ovih dana rezultirala hapšenjima. Današnji atentat se ne može sagledati izvan konteksta ovih događaja. Vlada Republike Srbije učiniće sve što je u njenoj moći da zaštiti mir i demokratski poredak u Srbiji.”

Vlada je proglasila trodnevnu žalost. Vest o atentatu izazvala je šok i nevericu u Srbiji i celom svetu. Na ulicama Beograda bilo je tiho. Zavladali su strah, zaprepašćenje i tuga. Telegrami saučešća i osude atentata stizali su iz celog sveta. Zoran Đinđić bio je simbol reformi i demokratije, a njegova smrt je veliki gubitak za Srbiju, rečeno je u telegramima.

Stotine ljudi došle su uveče na glavni ulaz u vladu, koji su obezbeđivali policajci opremljeni automatskim oružjem, šlemovima i pancirima. U tišini, građani su s cvećem i svećama prilazili ulazu, sa suzama u očima. Mnogi su ostavljali i pisane poruke. Na jednoj od njih pisalo je: „Danas su pucali u Srbiju”.

U pogrebnoj povorci, koja je premijera Đinđića ispratila od Hrama Svetog Save do Aleje zaslužnih građana na Novom groblju, bilo je više stotina hiljada građana. Fotografije Ruzveltove ulice u Beogradu, ispunjene celom širinom rekom ljudi koji su koračali iza kovčega, obišle su svet. Bio je to poslednji krug velikog šetača. Novine su zabeležile da je, među hiljadama tužnih i uplakanih lica, nad Beogradom lebdeo samo jedan osmeh s plakata koji su nosili građani – osmeh Zorana Đinđića.